Источнобалкански тип

Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Становништво источнобалканског типа заузима области на истоку од Искра и од развођа између Искра и Марице, дакле доњодунавску плочу (раван), слив Марице са Тракијом и долине планина Родопе и Пирина које су отворене према Јегејском Мору. Његова је права колевка доњодунавска плоча. Ту се формирао словенско-бугарски народ и ту се развила бугарска држава.

 

Утицаји географске средине

Они су овде врло јасни. Доњодунавска плоча је једноставна област, много слабије израженог рељефа него остали делови Полуострва, врло оскудна шумама и великим делом са степском климом. То је учинило да је њено становништво, насељено још почетком Средњега века, постало земљорадничко. Она је допринела утврђивању централне власти која је била способна да одржи круту стегу, али је доцније исто тако привукла страног освајача. Због свога географског положаја ова је област одржавала везе са Византијом и Малом Азијом, са Јужном Русијом и са туранским народима. Њена се историја стално мешала са историјом ових земаља и ових народа.

Погибија бугарског цара Шишмана у битки код Велбужда 28. јула 1330.
Погибија бугарског цара Шишмана у битки код Велбужда 28. јула 1330.

Словенима који су заузели доњодунавску плочу придолазили су једно за другим турански Бугари, Печењези, Кумани и Татари Златне хорде, који су се мање или више утопили у ово словенско становништво. Из овога је произишла разлика у етничком саставу између источнобалканског типа и осталих Јужних Словена. Више него све остало балканско становништво они су имали да се боре са Византијом и на њих је најпре наишла турска најезда. Исто су се тако међу њима населиле Османлије у највећем броју. Као последицу оваког географског положаја бугарска је историја, мада понекад сјајна, имала и тамне, често трагичне стране, од кана Аспаруха и Крума до Стамбулова. Суров је био средњевековни бугарски бојар; још је суровији био и остао сељак источнобалканског типа. Са другим Јужним Словенима нису одржавали тешње везе. Ове су се везе појавиле тек у доба највећег ширења Бугарске.

Због оваквог географског положаја Бугари нису захваћени ни културним утицајем ренесанса који се осетио код Јужних Словена на западу. Напротив, више него сви остали они су прожети турско-источњачким утицајима. Док су њихови западни суседи били под влашћу Турске, Млетака и Аустро-Угарске, они су сви остали само под турском влашћу. Услед тога је и њихова цивилизација остала једноставнија. Томе ваља додати да су они готово сви православне вере.

 

Неке нарочите особине овога типа

Већ смо поменули, да се на истоку од реке Искра и вароши Ихтимана у Бугарској јавља велики број лица монголоидног типа. Уколико се више примичемо Црном Мору утолико је овај тип изразитији.

Док су динарски људи на западу врло високи – они су са Скотима и неким алписким планинцима људи највишега раста у Европи – раст се источно од Искра смањује. Али су ови сељаци темељне грађе и развијених мишића (у Србији такве зову „токмацима”). Плави и смеђи са белом кожом су код њих све ређи. Кожа лица им је црно-жућкасте масти, коса и бркови црносјајне боје, а очи црнкасте и смеђе. Имају истакнуте јагодице, широк доњи део лица, врло развијене вилице, очи често примакнуте и дубоко увучене испод обрвских лукова.

Уместо лаког и широког одела Јужних Словена на западу људи овде носе тешко одело од шајка, неукусно скројено али топло. То је најтоплије одело на Полуострву. Чак се и лети топло одевају. Гледајући их тако одевене добије се утисак као да ту има неке везе са високим азиским заравнима.

Да истакнемо још неке особине. Иако Бугари и Јужни Словени на западу имају заједничку језичну основу, између српског и бугарског језика има разлика. Оне су резултат различног развитка који је настао, како изгледа, од дочетка Средњег века. Исто је тако друкчије и друштвено уређење, нарочито после најезде Турака, а можда је било друкчије још у доба бугарске државе у Средњем веку. У Бугарској нема племена и задруга, а то је имало очевидних последица за породични живот. Нема славе са њеним дивним, топлим обичајима. Бугарин се не сећа својих далеких предака и не пада му на ум да их спомиње.

 

Етничка стапања

Међу Словене на доњодунавској плочи су дошле многе групе становништва туранског порекла, а најпре Бугари.

Победа Бугара над византијском војском, 811.год.
Победа Бугара над византијском војском, 811.год.

То је азиски народ, сродан Татарима, Хунима, Аварима и Печењезима. Напустивши Азију задржали су се на Волги, где се њихова држава звала Велика Бугарска или Црна Бугарска. Ова је држава постојала још у 15. веку. Један део ових Бугара се поново отселио према југозападу и после многих пустоловина и дужег боравка на левој обали Дунава населио се на другој обали ове реке. Бугарски канови су били неограничени господари, одвојени од својих поданика врло строгим источњачким дворским прописима. Имали су врло дисциплиновану војску. Пошто су наметнули своју власт доњодунавским Словенима, појачали су ову војску прикупљајући је у новој средини и почели су се ширити на Полуострву. Ови су се номади претопили у Словене услед укрштања са њима, нарочито бавећи се земљорадњом и усвојивши начин живота доњодунавске плоче. Усвојили су исто тако и њихов језик. Али су турански Бугари дали Словенима своје име и без сумње нешто од свога менталитета.

У првом периоду своје историје, од 660 год. до цара Бориса (852—888), турански су Бугари господарили судбином ове заједнице, под кановима Аспарухом, Требелом, Крумом и Омортагом. Покорени Словени нису имали никаква удела у државним пословима. Превласт Туранаца, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеуна: за време малолетства његова сина Петра Бугарском је управљао Туранац Сурсувул.

Бугарски цар Асен I (владао 1186. – 1196.). Литографија Николаја Павловича из 1860.
Бугарски цар Асен I (владао 1186. – 1196.). Литографија Николаја Павловича из 1860.

Нова монголска најезда, најезда Печењега и Кумана у 11. веку, је изменила словенско-бугарску мешавину. Они су се раширили чак и западно од Искра, у један део шопских крајева. Ово је била нека врста подмлађивања монголских утицаја. Године 1048 је печењешки хан Келен са 20.000 војника примио хришћанство и настанио се у сред Славо-Бугара, у околини Силистрије (Дрстара). Године 1064 су многобројни Кумани прешли Дунав: око 60.000 од њих се населило у Северној Бугарској и у околини Пловдива и Једрена. Многи су се Кумани раширили по Добруџи. Северна Бугарска је била скоро покумањена; и слив реке Марице су испунили Кумани. Примивши хришћанство Кумани и Печењези су се полако пословењавали. Али су се за време владе бугарских царева влашког порекла, Асена I и Петра (1186 – 1196), још увек држали у компактним масама и чинили велики део бугарске војске. Чак и 1206 године је бугарска војска цара Калојана била састављена готово једино од Кумана. Досељени Кумани су били врло моћни још и у 13. веку. Један од њихових вођа, Ђорђе Тертер, крунисан је 1280 године за бугарскога цара. Али други претенденти, помогнути од Татара Златне хорде, продрли су у Бугарску и Тертер је био приморан да уда своју кћер за сина хана Ногаја и да плаћа данак Златној хорди (1285 год.). У ово време је бојар Шишман, куманског порекла, основао видинску краљевину (1290 год.).

Треће примање туранске примесе почиње турском најездом (1361—1396). У Бугарској је, у пределу Дели-Ормана, већ било татарског становништва, сродног Турцима; али су се прави Турци населили за време турске владавине. Осим тога је извршено мешање овога становништва и поисламљених Бугара који су заборавили словенски језик.

Почетком 19. века су Турци и Татари превлађивали источно од Јантре, а готово у свима варошима северно и јужно од Балкана Турци су били у већини. Овај се господарећи слој измешао са бугарским становништвом, али су потчињени Бугари подржавајући њему примили његове навике и обичаје.

Словенско-бугарска мешавина се у Средњем веку јасно разликовала од других Јужних Словена. Нарочито је падала у очи затворена боја коже код ових источних суседа. У српском фолклору се Бугарин увек зове „црни Бугарине”. И само бугарско становништво (нпр. у околини Разграда) разликује још и данас црне и беле Бугаре. Јужнословенски фолклор сматра Бугаре и у психичком погледу за сасвим друкчију групу.

Претапање Кумана и Печењега није још потпуно завршено. На њихове последње остатке се наилази у источној Бугарској и у Тракији: то су Гагаузи и Сургучи, хришћани турскога језика.

Друго је значајно претапање било претапање најстаријег становништва, Трачана, који су у почетку Средњег века захватили велике просторије источног дела Полуострва, равнице на обема обалама Дунава, Балкан и Родопу и пружали се до у Малу Азију; али немамо података на основу којих бисмо могли пратити напредовање овог пословењивања, које је извршено поглавито у почетку Средњега века.

Тврђава Царевец у Великом Трнову, Бугарска
Тврђава Царевец у Великом Трнову, Бугарска

На Балкану и на Родопи је утврђено и присуство Влаха, који су били многобројни још у 11. и у 12. веку. Они су били појачани Власима, које је византиски цар Алексије I Комнен (1081—1118) овде населио у исто време кад и Јермене. Балкански Власи, који су вероватно чинили компактну масу, устали су против Византије у 12. веку и са Бугарима су основали влашко-бугарску краљевину Асена I. Његов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија 111 као domіnuѕ blacorum et bulgarorum. У Средњој Гори и у Родопи је још у 18. веку било влашких села. Она су потом побугарена и тамо сад има само номадских Аромуна. Тако је велики број бугарских породица, нарочито на Балкану и у Средњој Гори, несумњиво влашког порекла. Иначе се чини да је становништво ових двеју области сачувало више словенскога, да је мање примило туранских елемената, док је његова мешавина са многобројним Власима изван сумње.

Најзад, источнобалканско становништво је примило у себе и многобројне Грке, Јермене, Сирце итд., који су већ живели у овим областима или су тамо дошли у току Средњег века и за време турске управе, нарочито у маричком сливу.

Бугари се, дакле, у погледу етничког састава разликују од других Јужних Словена. Они су поглавито производ мешавине са разним народима туранског порекла и тако чине словенско-туранску групу. Они се чак, по неким особинама, толико разликују од других Словена на Полуострву, да се покушавало не рачунати их у Словене. Они сами увиђају ове разлике, и њихови су научници по који пут предлагали да се сматрају за турански народ. Али изгледа да су ове теорије најчешће биле надахнуте политичким бригама. Језик их, у сваком случају, везује за Јужне Словене, и свакако је умесније везати их, крај свих разлика, за велику јужнословенску породицу.

 

Варијетети источнобалканског типа

Из овога што смо напред казали, види се да елементи који чине источнобалкански тип нису свуда подједнако измешани. Мешање није било потпуно и отуд се разликује више варијетета, који уосталом одговарају природним областима и о којима, пре него пођемо даље, треба говорити.

Најосетнија је разлика између становништва северно и јужно од Балкана. Између ове две групе се увлачи врло занимљив варијетет средње Горе. У Родопи су поисламљени Бугари или Помаци. Осим тога у сваком од ових варијетета има група, које се одликују извесним психичким особинама.

 

Доњодунавски варијетет

Захвата доњодунавску плочу од Искра до Црног Мора. Брдовитост је ове области све слабија уколико се више иде према истоку и према северу. Идући к истоку клима добија све више степски карактер.

У овом источном делу доњодунавске заравни и на црноморском приморју је основана словенско-бугарска држава, чије су престонице једна за другом биле Абоба, Дрстар (Силистрија), Преслав и Трново. Још у 10. веку је Византија слала војске против ових средишта бугарске државе. Уколико се у Средњем веку ова држава увећавала, утолико се већма и бугарско име ширило. Поглавито се у овоме варијетету извршило претапање туранских Бугара у Словене. Старо словенско-туранско становништво је овде многобројније него игде. Осим тога су, пре ослобођења Бугарске, Османлије чиниле већину становништва источно од Јантре. Другу знатну групу чине досељеници пореклом из високих балканских долина, који су се спустили у доњодунавске низије поглавито у почетку 19. века.

Овај је варијетет право оличење источнобалканског типа и поглавито се по њему могу одредити психичке особине Бугара. Становништво овога варијетета је вредно и сирово; захваћено је врло много источњачким утицајима. Оно је, после ослобођења 1878 године, утиснуло свој печат садашњој бугарској држави.

И поред једноликости рељефа постоје осетне разлике између становништва разних долина: становништво у околини Трнова, Орјеховице и Љасковеца, у долини реке Јантре, отвореније је, веселије и код њега има нека врста више сировог хумора.

 

Варијетет Средње Горе

Средња Гора, Бугарска
Средња Гора, Бугарска

Ово је, углавном, планински варијетет. Захвата простор од села Столпника у софиској котлини па до Жеравне у сливу реке Камчије. Обухвата становништво Средње Горе, подбалканске котлине и чак део становништва средњег и источног Балкана. Заузима готово средиште Бугарске. Док се мешавина са туранским Бугарима овде слабо запажа, дотле је примеса влашког живља врло осетна. Власи ових области били су добро познати у Средњем веку и њихови су последњи претставници ишчезли тек у 19. веку. Чести су влашки називи места, нарочито у Средњој Гори (Бунаја, Урсулица итд.). Знатан број малих планинских вароши и села има тип аромунских насеља (нпр. Клисура, Котел, Жеравна итд.).

До ослобођења Бугарске становништво ове области се поглавито бавило сточарством и кириџијањем. За време турске управе су многа села и вароши имала извесну самоуправу. Патријархални се ступањ свуда одржао, али трагови старе балканске цивилизације нису сасвим збрисани, нарочито у варошима. Иако тамо нема ни задруга ни племенског уређења, начин живота се ипак знатно приближава животу Динараца. Исти су обичаји, иста веровања и имају више смисла за музику, песму и игру него што је код других варијетета источнобалканског типа; али је великодушност ретка и гостопримство није више у обичају. Ово се становништво особито одликује духовном живахношћу. Осећајнији су, са више маште и са више духовне отворености него они на доњодунавској плочи.

Можда је ово узрок што је становништво Средње Горе играло главну улогу пре ослобођења Бугарске, нарочито у доба националног буђења. Главни хајдуци, пропагандисте и књижевници овога доба били су родом из Средње Горе. Политичари који су рођени у овим крајевима често показују известан књижевни укус и разликују се од оних који су пореклом са доњодунавске плоче.

Врло велики број досељеника, поглавито у сливу Марице и у црноморском приморју Добруџе, из ових је области.

 

Јужни или румелиско-трачки варијетет

Помаци у Бугарској на почетку 20. века.
Помаци у Бугарској на почетку 20. века.

Обухвата становништво јужно од Балкана с изузетком Помака. Област овога варијетета је поглавито слив реке Марице, у коме превлађује ублажена медитеранска клима. Овде успевају многе хранљиве биљке, којих нема северно од Балкана. Куће и села се приближавају турско-византиском типу. Начин живота је све више грчко-јегејски. Али се утицај средине више осећа на грчком него на бугарском становништву, изузимајући наравно оно по варошима. Доскора су се у целој овој области Бугари бавили поглавито земљорадњом и вртарством. Живели су у чифчиским селима. На целокупном становништву се осећају утицаји византиске и турско-источњачке цивилизације. Пре ослобођења је оно било у многоме појелињено.

Етнички састав се без сумње доста разликује од оног на доњодунавској плочи. Монголоидних је типова много мање него северно од Балкана. Ипак је овде било знатног претапања Кумана. Штавише, има их који још нису потпуно пословењени: то су данашњи Сургучи. Изгледа да је старо становништво ове области више словенско-трачка мешавина, јако измењена староседелачким грчким живљем и пословењивањем многобројних досељеника јерменског, делимично и сирског порекла. Византиски су цареви, наиме, у више махова пресељавали Јермене из Мале Азије у слив Марице. Само у 10. веку је 200.000 Јермена насељено по околини Пловдива. Овој старој основи од јако измешаног становништва су придошли нови досељеници из Средње Горе и са Балкана.

Из ових се узрока румелиско-трачко становништво осетно разликује од становништва доњодунавске плоче. Оно има више духовне живости, више индивидуалности и углађености, нарочито по варошима. Овде има Бугара са правим грчким менталитетом. Имају више смисла за једним истицањем и за церемонијама него северни Бугари. Ове се разлике осећају у јавном животу и у књижевности. Далеко је од јединства између доњодунавског и јужног варијетета: међу њима постоји чак врло изразита супротност.

Помачки варијетет родопских и пиринских долина чине поисламљени Бугари. Вероватно је да су пре турске најезде припадали богумилској секти (патаренима) и да су у већини чинили словенско-трачку а не словенско-бугарску мешавину. То су ревносни муслимани, који чисто говоре турски или чији архаични бугарски језик има много турских речи. Ово је најназадније становништво међу свима јужнословенским групама. Они су у сваком погледу веома заостали: у току векова су имали веза једино са Јуруцима, турским сточарима родопског масива. Изгледа да су само нижи слојеви овога становништва примили ислам, јер међу њима нема муслиманског племства као у Босни. Исто тако, код Помака нема онога поноса и онога витешког духа, који су учинили да муслимани у Босни имају велики политички утицај.