Друштвене и психичке промене

Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Промене за време турске епохе

Од турске инвазије почела се из основе мењати балканска друштва Средњега Века. На Полуострву настала једна врста управе и духа владавине, турска управа, која је мењала живот у многим правцима и утицала на формирање људи на исти начин. Ипак и у томе има знатних разлика између појединих области услед утицаја различне географске средине, претходних историјских стања и цивилизација и народног карактера. Изузимају се од овог утицаја дубровачке области између Клека и Суторине, затим далматинско приморје и острва, јер нису били под турском управом.

 

Класе балканских друштава

Као што је поменуто, османлијски или исламизирани спахије и бегови заменили су народно племство Средњега Века и постали велики поседници. Кашто и црквена имања секвестирана у корист вакуфа и тако припала мухамеданској вери. Дотадашње независно и национално свештенство било је потчињено грчкој патријаршији у Цариграду, осим оних области, које су у току два века (1557.–1766.) биле под Пећком Патријаршијом. Народ, који је и пре турске најезде био махом отрок и себар, постао је раја подложна беговима и управи друге вере и непријатељски расположеним.

Александар Морузи, фанариот и принц отоманске Влашке, Букурешт. Слика Виљама Вотса са краја 18. века
Александар Морузи, фанариот и принц отоманске Влашке, Букурешт. Слика Виљама Вотса са краја 18. века

Цариградски и трачки фанариоти издвајали се од масе грчког народа. Ове богате породице, које су као и Турци често имале чифлуке, узимале су учешћа и у турској управи; осим тога тесно везани за грчку патријаршију у Цариграду, фанариоти су њоме управљали, и из њихових редова биране владике и за словенске земље Полуострва. Разумљиво је што су они под таквим приликама постали у турско доба експлоататори балканских народа. Шта више, њихов је утицај прелазио Дунав и захватио Влашку и Молдавију, где су били многобројни и чинили највишу друштвену класу; и сада има у Румунији доста потомака богатих фанариотских породица. Да додамо уз то већ помињати факт да су грчки и цинцарски трговци имали у својим рукама трговину на Полуострву. Мудрији и окретнији од Словена, они су често умели избећи суровости турских управљача, и шта више многи умели стећи уважења у турским круговима.

Поред фанариота, грчког свештенства и грчких трговаца, у маричком сливу и на доњо-дунавској плочи било је и бугарских чорбаџија, који су готово образовали једну друштвену класу, и сељаке немилосрдно експлоатисали. Имали су читлуке, махом су били тесно везани с Турцима, и као класа имали с њима истих интереса. Неки од њих почели грчки осећати и издавати се за Грке. У варошима је поред чорбаџија било доста занатлија и малих трговаца бугарског порекла, више него у динарским земљама. То су биле занатлије старобалканских заната. Одржали су се били још пре 15–20 година у Габрову, Тркову, Ловечу и т. д. Најнижу класу чинили су чипчије, права раја, бугарске врсте.

Друкчије је било код хришћана у динарским областима, као и у целом западном делу Полуострва, а нарочито код Срба. У средњој и јужној Арбанији било многобројно исламизирано племство, бегови арбанашког порекла. Исти случај у Босни: исто тако многобројна мухамеданска властела српског порекла. Напротив, у Србији су бегови и читлуксахибије били много ређи.

Као што је раније поменуто, у западним земљама читлучки режим није био онолико распрострањен и онако тежак као у централним и источним деловима Полуострва. У пространим сточарским областима готово сви сељаци били слободни.

Даље, овде су само митрополити и владике били из фанариотских редова, док је ниже свештенство махом било народно; исто су се тако у маси губили врло ретки хришћани чорбаџијске врсте. У варошима Старе Србије (Пећ, Призрен, Ђаковица, Новипазар и т. д.) живео је многобројан и имућан српски занатлијски и трговачки сталеж, који је ослабио тек после исељења Срба под Чарнојевићем (1690. г.).

Пивљани код манастира Пиве са игуманом Врачаром и племенским капетаном Милошем Бајагићем
Пивљани код манастира Пиве са игуманом Врачаром и племенским капетаном Милошем Бајагићем

Уз то народне масе ових области имале патријархалну друштвену организацију. У Црној Гори, у великом делу Херцеговине, и у северној Арбанији до Маће, превлађивала је племенска организација у основи ратничког карактера. Свако племе у ствари било војска и његов старешина се звао војвода, а старешине браства главари, које Арбанаси зову барјактарима. Племена су била готово независна и Турци само с времена на време успевали да од њих добију неки незнатан данак. За последња два века турске владавине, Црна Гора је била племенска кнежевина, са којом су или била у споразуму или у непријатељству суседна арбанашка племена, према интересима и начинима мишљења која се код њих развију. У мијачкој и брсјачкој области, затим у Епиру, у западној Грчкој и на Пелопонезу, нису истина постојала права организована племена, али се у појединим географским целинама становништво осећало међусобно везано, кашто и старим племенским именом.

Прота Матија Ненадовић (1777. – 1854.), војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата.
Прота Матија Ненадовић (1777. – 1854.), војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата.

У осталим динарским, моравско-вардарским па и шопским областима становништво је било организовано у задруге, често многољудне. И ако оне све имају један спољни заједнички карактер, заједно као једна економска и друштвена целина живи отац са синовима и често са унуцима, ипак су оне по духу и унутрашњим особинама различне у појединим областима. Било је дакле више врста задруга, и од њих су типске задруге, једино оне у западном делу Полуострва, нарочито код Србо-Хрвата. Инокоштина била врло ретка. Често се више задруга осећало као целина, као род или браство. Задруге које су становале у географским целинама или жупама, образовале кнежине, административне јединице, на чијем челу био кнез, или изабран, или онај који се својим понашањем, разборитошћу и храброшћу нарочито истакао. Често су ови кнежеви били наследни у извесним породицама. Они скупљали порезу и десетак и предавали турским властима. Нарочито у Шумадији и Старом Влаху села су услед оваквог начина управљања била готово слободна и имала мало додира са беговима и турском управом. Шумадија при крају XVIII века, а тако исто и Стари Влах и тимочка Крајина, затим извесне кнежине у Босни и Херцеговини, имале су неку врсту аутономије. Поједине породице у кнежинама добиле великог угледа и имале у Шумадији важне улоге у ратовима за ослобођење почетком XIX века. Осим њих су попови и калуђери били нарочито цењени ред људи, и истакли се чак као војничке старешине у току ратова за ослобођење. Тада од угледних људи и свештеника постајале војводе Првог и Другог Устанка.

Оваквом друштвеном уређењу моравских и западних области Полуострва приближавале се аутономије т. зв. војничких села у Средњој Гори и у неким деловима централног Балкана. То је нека стара аутономија. Сеоско и варошко становништво крајева око Копривштице, Панађуришта, Котела, Жеравне итд. добило је право да носи оружје и имало великог угледа у источном делу Полуострва.

 

Главне црте унутрашње еволуције

Као што се види, поред области, потпуно потчињених турској управи, било је других, у којима се развијао доста слободан патријархални живот. Али и једне и друге биле упућене на саме себе. У материјалном погледу скоро није било других продуката осим оних које даје њихова земља и најближа околина; са стране се једва што набављало. Готово није било контакта са другим цивилизацијама, које би могле изазвати дух инвенције и иницијативе у већим размерама: да би ново примали, преиначавали, и на тим основама сами стварали. Али се особито у динарским областима извршила унутрашња еволуција, на коју смо на предњим странама обраћали пажњу, а овде ћемо само сумарно поменути главне процесе те еволуције. То су:

Етничке промене, етничка и социјална прилагођивања и етнобиолошки процеси, који су настали поглавито услед метанастазичких кретања и збивали се у великим размерима.

Процес етничког освежавања или враћања старим облицима и начинима народног живота и оживљавање фолклорног стварања.

Напослетку снажно и у многоме еруптивно јачање и ширење високе националне свести код Срба, и све потпуније стапање православне вере с народношћу.

 

Хајдуци

Хајдук Старина Новак (1530. – 1601), српски и румунски народни херој и ослободилац
Хајдук Старина Новак (1530. – 1601), српски и румунски народни херој и ослободилац

Карактеристика је хришћанског друштва турске епохе што су из њега излазиле кроз векове чете хајдука и клефта и постале скоро један друштвени ред, махом јако цењен. Свој прави тип су добили у моравским и динарским областима, и у западној и средњој Грчкој, али их је било и по Старој Планини или Балкану.

Хајдучке чете су имале обично до тридесет друга. Светили су своје сународнике и нападали на бегове у њиховим кулама и на турске чиновнике и хазнадаре. Најсмелији су изазивали Турке на двобоје, махом исламизиране сународнике који су били на гласу, или ови њих. Турци су гонили хајдуке, а сељаци их крили и примали на зимовник; тако се развио ред јатака који се заједно са хајдучким навикама дуго одржао у балканским земљама и после ослобођења, нарочито у Србији и динарској системи. У турско време сурова борба између хајдука и Турака на живот и смрт често се претварала у пљачкање и пустошење.

Ухваћене хајдуке Турци су стављали на највеће муке. Тај дух немилосрдне борбе осећа се у хајдучким песмама које често цвиле и јецају од мука и бола или радосно подвикују после извршене освете. Хајдуци су заједно са црногорским и херцеговачким племенима овим сталним борбама припремали покрет за ослобођење.

 

Друштвене и културне појаве у јадранском приморју

Друкчије су биле друштвене појаве и диференцијације у земљама које нису никако потпале под турску управу или само за краће време: млетачка Далмација и дубровачка област. Било је континуитета у културном развитку и знатних културних тековина, истина махом под страним инспирацијама и на туђој основи.

 

Далмација

Овде су од римског времена остале градске муниципије, и њихове аутономије респектовали српски владаоци на Југу а хрватски и угарски на Северу Далмације. За време млетачке владавине махом су измењене по млетачком угледу; због римских основа и географског положаја у градовима је лако превладала млетачка и у опште талијанска цивилизација.

Острво Хвар у Јадрану, 16. век
Острво Хвар у Јадрану, 16. век

И ако су Приморје и Загора били све више изједначивани у етнографском погледу услед познатих етнобиолошких процеса, у културном погледу остале једна другој стране; приморје је било област високе западне цивилизације а Загора остала предео патријархалне културе; првој зони су припадала и готово сва далматинска острва. Али у административном погледу обе чиниле једну целину, млетачку Далмацију.

На челу провинције стајао је млетачки провидур који имао скоро неограничену власт и мењао се сваке три године. У приморју градске општине а где-где и области имале свој статут по коме се управљале, и познати су, почевши од ХIII века, и писани статути Сплита, Трогира, Задра. Постојали су такви статути и за неке жупе изван Далмације, као за Винодол. Нису били једнаки. Све се више дотеривали по угледу на Млетке.

У неким општинама само се племићи састајали на велика већа, бирали приоре, судије и остале чиновнике, и све општинске послове сами решавали; у другима и грађани имали своје скупштине и преко својих изабраника узимали удела у општинској управи. Због те тежње за учешћем у управи општина вођене су често дуготрајне борбе између пука и властеле, као на Хвару, у Улцињу, Шибенику итд.

У селима и варошима приморја живот је постајао узрујан и несигуран од почетка турских упада. Изнад приморја на планинама Козјаку, Мосору, Биокову постављене су страже да јаве ако би се Турци приближавали. Ради тога образоване сељачке чете чији се, с почетка добровољни доцније од Млечића плаћени војници, звали пандури а старешине мањих пандурских група – арамбаше.

Србин из Каштела. Литографија у боји аустријског надвојводе Лудвига Салватора из 1870.
Србин из Каштела. Литографија у боји аустријског надвојводе Лудвига Салватора из 1870.

Острвљани су били једино морнари на млетачким галијама. У градовима и у целом приморју све се више ширио талијански језик, језик управе, језик цивилизације и млетачких досељеника.

Сваки далматински град био је једно културно средиште где се неговале науке и уметност, нарочито архитектура, вајарство, сликарство и песништво. На далматинском копну су били такви центри: Шибеник, Задар и Трогир, чије су цркве и друге грађевине тога времена од знатне уметничке вредности.

Под утицајем талијанске цивилизације, нарочито у периоди Ренесанса многи Словени по градовима преиначавали своја имена на италијански; отуда се често без проучавања не може знати да ли су људи са талијанским именима у Далмацији словенизирани Италијани или Словени који су тада италијанизирали своја имена.

Док су приморје и острва били задобијени за млетачку цивилизацију, друкчије стајало са Загором у чијим се појединим крајевима Турци на дуже време утврђивали а свуда често упадали.

То је област ускока и хајдука. У њој често није било села већ растурених кућа, од сухозидина, сламом покривених. Фрањевачки жупници причају у својим извештајима да су носили трубе и њима објављивали народу свој долазак; којима треба свештеник, тражили би га по гласу трубе и доводили својим кућама; тада би се договарали где да држе мису, и држали је, слично босанским богумилима у Средњем Веку, на пољу под дрветом или око неког великог камена, јер су цркве биле ретке. Народ се бавио готово искључно о сточарству. Прилике су биле скоро исте као у оним планинским областима залеђа које стално стајале под турском влашћу. Готово је сав народ био уједначен, све сељаци. С почетка су се изузимали једино католички жупници и православни попови. Доцније је под Млечићима створен нарочити ред од оних који се одликовали у рату с Турцима. То су сердари Загоре, чија се имена често помињу у народним песмама. Слали су их у Млетке где су били љубазно дочекивани и добијали колајне, златно прстење и скерлетне кабанице, поред месечне плате; били су већином готови дати живот за „пресвијетлога Принчипа” (млетачкога дужда). Друге и на копну и на острвима дизали у ред племића, conti и давали им имања, која обрађују колони или половници.

Било је времена кад у извесним областима нису стварно владали ни Турци ни Млечићи, као у приморју од Омиша до Неретве, које истина у почетку XVI века припадало Турцима и они долазили из Имотскога; али га махом нису могли стално држати због млетачких галија које се налазе поред обале; та је област остајала без ичије управе и суда. Да се помогну, сељаци су се са свештеницима скупљали на зборове, које су звали и лта, и сами доносили законе или уредбе. Такав је на пример онај закон од 28 тачака утврђених у манастиру Заострогу 1551. год.

 

Сењски ускоци

Задржаћемо се с неколико речи на сењским ускоцима, хајдуцима и гусларима у исто време, чија су крвава дела и јуначки подвизи силно одјекнули у нашем народу и у околним државама и била повод интернационалним заплетима између Турске, Млетака и Аустрије.

Остаци тврђаве Клис, крај Сплита, Далмација
Остаци тврђаве Клис, крај Сплита, Далмација

Природно је што се у почетку турске најезде на јадранско приморје скупиле групе ускока у Клису око властелина Петра Кружића. Планине средње Далмације дижу се кршним одсецима Козјака и Мосора изнад најплоднијег далматинског приморја око Сплита и Каштела. Њих је могуће с војскама прећи само кроз један дубоки пролом између Мосора и Козјака, непосредно изнад слива кратке приморске реке Јадра и изнад развалина старе Salona-е. У том широком прибоју диже се један осамљен врх од 360 м. апсолутне висине који је природом одређен да буде заштита приморја од најезда и упада из Загоре и унутрашњости Балканског Полуострва. На њему је од вајкада дигнут градић, Clissium римскога доба, Клис доцнијих времена. Кад савладају Клис непријатељске инвазије са балканског копна не наилазе више ни на какву препреку и лако се разлију по јадранском приморју, изузев утврђених места. Динарски ускоци из унутрашњости Полуострва бранили су пролаз Турцима, а кад је Клис пао, они 1540. г. премештени у Сењ.

Дуж јадранске обале има још делова, без залива, голих и кршних, али нема ниједнога који се оскудицом погодаба за живот може поредити са обалом од Сења до Бага. Изнад мора се дижу кршне и беле стране Велебита, у горњим деловима као зидови до висине око 1650 м., низ које се сурвава, дувајући на махове, најјача бура јадранских обала, позната сењска бура. У залеђу је сиромашна Лика, коју су доцније, после настањивања ускока, Турци освојили. Онда није било ни једнога правога пута из Сења за Лику. Као што је море без приморја, тако и обала без залива, али се пред њом дижу кварнерска и севернодалматинска острва, са уским каналима и морем које често буром и другим ветровима страховито усталасано.

Сењски положај је дакле и с копна и с мора био одлично заштићен. У тај заштићени, али по средствима за живот најочајнији положај на јадранском приморју, премештени су љути динарски ускоци са Клиса. Истина их, по Минућу, није било више од 5–600, са женама и децом 3–4000 (и међу њима је било и нешто Италијана, који се зваху Venturini), али то је било сувише за Сењ, чије старо становништво и само једва животарило. Морали су се одати пљачки. Сењ постаје с почетка гнездо хајдука, који крстаре по Лици и Крбави, сударају се с Турцима, доносе пљачку и од ње живе.

Град Сењ са тврђавом Нехај, Даламција
Град Сењ са тврђавом Нехај, Даламција

Уз то избија она витешка црта динарских људи: позивају на мегдане и бивају позивани од исто тако витешких Турака. Образац су имали раније, када је при опсади Клиса 1537. г. Турчин Багора, силан, велики као Голијат, позивао на мегдан и изишао и одсекао му главу осамнаестогодишњи Србин Милош. Далеко око Сења све опљачкали, предели опустели, јер се становништво повукло у утврђена места. Кад су Турци организовали одбрану граница, живот ускока је постао тежак. Тада се они окрену мору и постану гусари, који се на лаким лађама изненада појављивали између острва, заустављали и пленили не само турске, већ и хришћанске лађе; допирали на Истру до Пуља и до обала Италије. Били страх и трепет поморских трговаца; готово зауставили сву трговину Млетака са Левантом и Африком. Нападали су и пљачкали лађе Наполитанаца, које су доносиле у Млетке вина, жита, бадема ит. д. Кад су стари становници Сења и околине видели како се ускоци богате пленом, и они им се придруже. Пример је и на даљине заразно дејствовао, и опет оживи старо гусарство Омишана и Неретљана.

Минући каже да су ускочке жене, навикнуте на упљачкану свилу и кадифу и на наките, подстрекавале своје мужеве на нове подвиге да би могле раскошно живети и одевати се; ако би неки ускок погинуо или умро, богате удовице би се лако преудавале јер нови муж-ускок наслеђивао сва добра старога.

Бродови сењских ускока нападају трговачки брод
Бродови сењских ускока нападају трговачки брод

Али и Млетачка Република организује одбране својих трговачких лађа, подигне утврђења на неким кварнерским острвима и сагради нарочите, брзе и лаке лађе које мотриле на сењске гусаре. Услед тога ослаби гусарска пљачка сењских ускока, а плате које су имали од Аустрије биле су незнатне и неуредно даване. Тражећи пљачке, они се очајнички бију с Млечићима. А ови заузети сењским ускоцима, нису могли колико раније обраћати пажњу на грчке и афричке гусаре, који се осиле, нарочито у Отрантском Каналу. Сва медитеранска трговина са Левантом била стално у опасности. Ови медитерански гусари су заробљенике продавали по пијацама Азије и Африке. Турска је вршила пресију над Млечићима, јер они уговорима били обавезани да одрже сигурност левантинске трговине. Млечани су често протествовали на аустријском двору што трпи ускоке на својој територији. У томе су их помагали папа и Шпанија. Да не би дошло до рата, Аустрија буде приморана раселити ускоке.

 

Значај острва Хвара

Издваја се од осталих острвских група дуж далматинске обале група сплитских острва од Корчуле до Шолте; она сада истина спадају у економску и духовну сферу Сплита, али су у доба млетачке владавине имали своју, у многоме самосталну улогу, нарочито Хвар.

Слика Хвара из 1870
Слика Хвара из 1870

То су довољно велика острва да се на њима у млетачко доба могао развити самосталан живот. Положена између ушћа Неретве и Сплита, имају правац И.–3., противно осталима; услед шош су, више но други острва, истурена према средини Јадранскога Мора. Отуда њихов значај. У време пловидбе са једрењачама сва трговина између Млетака сједне и Леванта и Африке с друге стране, имала је на њима станице, и ретко додиривала копно средње Далмације. Од свих, у најзаштићенијем положају и осим тога има особито добре луке Хвар, и то луку града Хвара и Старога Града; зато град Хвар постао главна станица млетачке трговачке флоте; у њему се стицали и могли се добити сви производи Млетака и Леванта. Имао је и знатну трговачку флоту. Имућство се развило до великих размера; било пучана који постали богатији него племићи, зарађујући врло развијеним риболовом, поморством и трговином. Кулминацију развитка достигао је Хвар крајем XV и почетком XVI века. А као што се развио у вези са Млецима и у зависности од Млетака, тако је оронуо заједно са Млецима, после открића Америке, када се главна трговина упутила Атланским Океаном.

Као сви далматински градови и Хвар је имао муниципијално уређење слично млетачком. Представник млетачке власти био провидур, који се само по потреби мешао у унутрашње послове града. Велико веће племића, махом италијанског порекла, имало је сву власт. Али су се поред њега држале скупштине пучана, које постепено отимају утицај, док после буна 1510.–1514. г. нису добиле скоро исти значај као и властелинско Велико Веће. Подсећају на борбе у италијанским градовима. Велико упорство с обе стране. Племићи воле привилегије као свој живот и децу и, дајући животе, не напуштају их. С друге стране, врло упорни и издржљиви пучани, који не презају ни од каквих жртава; настају крваве борбе у које се меша провидур, а изасланици пука и властела иду често у Млетке на тужбе. То је живо представио Др. Грго Новак.

Хварски пук је словенског порекла са интрузијама страних елемената, нарочито романских, а можда чак и јелинских. Јер Хвар био једна од првих грчких колонија, Фарос, који су освојили најпре Римљани, а доцније Млечићи. Постојале су дакле на њему основе старих цивилизација. У млетачко доба се под утицајем млетачких институција и млетачке цивилизације развио осим поменутог политичког и снажан црквени и књижевни живот, нарочито при крају XV и у XVI веку.

Трг у старом граду на Хвару
Трг у старом граду на Хвару

На Хвару, Старом Граду и Јелси има много укусних црквених грађевина и племићских дворова. Samietelli је израдио у Хвару красну лођу, једну од најлепших грађевина Далмације; у црквама има слика од Тицијана и других италијанских сликара. Врбоска је готово мала пинакотека. Са архитектуром се развио и клесачки рад у камену, особито у Врбоској, чији клесачи радили многе олтаре и црквену камену орнаментику по Хвару, на Корчули, Брачу и по приморју.

Књижевници и песници нашега језика на Хвару, са Хекторовићем на челу, спадају међу најраније, и њихов језик изненађује чистотом и јасноћом.

Кад се утишале буне и нестало спољних опасности, од гусара и Турака, који су два пута ударали на Хвар, у појединим градовима настају друкчија прегоњења и љуте препирке између грађана. Тако на пример у Врбоској, где су постојале две цркве Св. Ловринца и Св. Марије, становништво се подели на две партије, и оне се око тога бориле која од тих двеју цркава да буде главна; када се то свршило настаје борба у којој од тих двеју цркава да се чува Светотајство.

 

Положај и значај Дубровника

Страдун у Дубровнику, око 1900
Страдун у Дубровнику, око 1900

Од највеће је важности на јадранскоме приморју био материјални и духовни развитак Дубровника.

Већ оволико колико сачуван стари Дубровник је нешто врло ретко. Има у осталој Далмацији лепших појединих грађевина, али нема такве целине као што је Дубровник: од једнош слива, један смисао и дух свег града од Страдуна до краја оних уличица што се високо уз скале пењу. Град дакле, као и његова историја, израђиван с планом, смишљено, једна једноставна целина. Уз то је на једној од најлепших обала која се одликује високим клифовима и са које се од Пила до Плоче има неспречен поглед на пучину.

На поменути средњевековни део вароши настављају се од Пила до Гружа нове улице и нове зграде, онако исто као и од Плоче старим херцеговачким друмом према Бргату. То су модерни делови Дубровника који, као и новије становништво и нови дух, превладали над Страдуном и Каштелом. Упоредо с тим место старог дубровачког пристаништа Порта развило се ново, много знатније пристаниште у Гружу.

На постанку заметка од Дубровника види се утицај кографског момента. Приморски хрид, на коме је дигнут први Каштел, представљао је обалски гребен; иза њега је био узан затон, као продужење Порта, и тај затон је доцније засут; на тим насипима налази се Плаца и један део Страдуна; не чини ми се вероватно да је поменути хрид био шкоља, као што неки мисле. На тај кршан рт, од кречњака, избегло је романско становништво из Епидаурума (или Civitas=Цавтат данашњи) и делимице и Салоне. Они су подигли Каштел на хриду и у оним бурним временима аварске и словенске најезде склонили се у том заштићеном положају, у граду и подграду. Са друге стране поменутог затончића, према копну, били су се населили Словени. Номенклатура је на тој страни словенска, од Босанке и Св. Срђа према унутрашњости, док је око Каштела номенклатура романска. Око Каштела је почео ред, организација и цивилизација романске муниципије.

Чиме би још географске прилике утицале на овај особити развитак Дубровника? Осим поменутог скровитог положаја, остале географске особине нису врло значајне. Једино од важности она коју смо раније помињали: Дубровник је на тектонском пределу јадранске обале, услед чега је ближе примакнут централним деловима Полуострва; и од њега, нарочито изнад дубровачке Жупе, води мање тежак пут према унутрашњости. Да се одржи, мање или више самосталан, помогло је и то што лежи периферијски, што је дакле много удаљен од Византије и од доцније турске силе у Цариграду. Али географски моменти нису довољни да објасне онај значајан развитак Дубровника. Можда се нигде јасније не види као на Дубровнику, како једна мала али снажна група, овде романска група, која је себи наметнула ред, дисциплину, план, и чврсто се држала традиција, може да створи знатан центар и од географског положаја не особито повлашћеној. Умела се користити догађајима и суревњивостима између суседних држава. Можда је јачању Дубровника припомогао и један етнографски моменат: снажно становништво његовог херцеговачког залеђа, које је притицало и ојачавало га.

Србин из Дубровника. Литографија у боји аустријског надвојводе Лудвига Салватора из 1870.
Србин из Дубровника. Литографија у боји аустријског надвојводе Лудвига Салватора из 1870.

Али се прва романска група, која је досновала Каштел, ни од чега није толико чувала и ни према коме није била толико обазрива као баш према овоме српском етнографском залеђу. Јасно су видели, да се као мало романско насеље на једноме хриду не могу сачувати од асимилације са копненим становништвом. Увели су систем мера да потчине и преобразе словенско становништво које притиче у Дубровник, и да тако сачувају његов романски ред и цивилизацију. Једна од тих мера била и вера. Верска нетолеранција је била већ у духу времена. И развијајући ту средњевековну склоност до државног резона, друге вере се врло дуго нису трпеле у Дубровнику осим католичке. Јамачно је било и правих верских људи, али се јасно види да је Република од вере правила политичко средство. Строго су се држали те навике и духа Средњега Века из бојазни од православног залеђа. Можда су стрепели и од словенског мистицизма и од недисциплине која се морала после великих сеоба јако осећати. На кратко, они Срби који били примљени за дубровачке грађане, и чак овда онда дизани у ред властеле, постали су то тек онда кад су потпуно асимиловали романски дух и ред Дубровника. А стари Дубровчани су их морали примати и због тога што се све више осећало како романска група, затворена сама у се, пада у физичку декаденцију. Требало им је свеже крви и нових снага. Али је било потребно вером тврдо одвојити нове грађане од осталог српског становништва у залеђу. Тога су се строго држали и кад су своју област проширили на Стонски Рат и на Конавле. Имали су даље тежњу да заузму сву ниску Херцеговину, Хумину са Требињем, Билећем и Клобуком, и познати су њихови напори у том правцу код султана, босанских владара, Ђурђа Бранковића. И можда је штета за цивилизацију што у томе нису успели.

Све је било разум и калкулација у овој малој републици. И о томе како се на све пазило и како је формиран и начињен, као од једнога слива, дух становништва целе дубровачке области, бавићемо се у другој књизи овога дела.

Нигде се на јадранском приморју није извршило тако рано и потпуно стапање српских и романских група као у Дубровнику; већ је у времену последњих Немањића етнографски имао готово српски тип. То се наставило и доцније.

Дубровник почетком 20. века
Дубровник почетком 20. века

Основа је значајном развитку Дубровника велико богаство, до кога дошли поморством и трговином, и маритимском и копненом по Балканском Полуострву, нарочито по српским земљама. И док спочетка остали, и доста дуго, сирови и скроз материјалистички, доцније су све више неговане хуманистичке студије, књижевност и наука. Република почне слати од XV века младе племиће на талијанске универзитете. Све више утиче италијанска књижевност, нарочито од Ренесансе. Под тим утицајем је процвала позната дубровачка књижевност, нарочито знатна у XVI и XVII веку и чија су главна дела писана српско-хрватским језиком.

Том знаменитом историјом становништво дубровачке области је формирано на један одређен начин и од њега створен један засебни социјални и психички тип међу јужним Словенима. Као у сваком друштву, у току вековног живота и у дубровачкој републици морало бити и добра и зла, али преко свега је превладао један складан начин мишљења и акције, дубровачка складност и питомина, којом се одликују и сељаци а усвоје их и досељеници, који и сада притичу из Херцеговине. Врло је интересантан начин како се то збивало и одржавало или дубровачка духовна и морална лабораторија. Даље се као ретки примерци још могу проматрати остаци дубровачког племства који се истина запустили и, као што сами кажу ,,једу време са чамом”, и од пропасти Републике на све што се дешава гледају као васкрсле личности удаљених времена, али се на њима осећају трагови знатне цивилизације и дубровачке историје.