Жунић М. Радоје

697
Жунић Радоје
Жунић Радоје

 

 

име: Радоје
презиме: Жунић
име оца: Милисав
место: Крива Река, Шабац
општина: Чајетина, Шабац
година рођења: 1885.
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938. и “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ЈУНАК НА ТОПУ

У широком дворишту станује неколико сиротињских породица, које су братски поделиле тескобне и влажне станове под старинским крововима. У једном собичку, до кога се допире преко три четири степенице од црвених цигла, сместио се са својом породицом и Радоје Жунић, бивши шабачки трговац. На његовом мршавом телу виси капут, који је требало давно заменити. Ципеле су исто тако дотрајале, а и за кошуљу се не би могло казати да је у најбољем реду. Испрано платно већ се сасвим окрзало.
Настала су тешка времена, и Радоје Жунић више не може себе да назове трговцем. А био је то некада. После трговина пропала, и он није умео да се снађе. Кад га савладају тешке бриге свакидашњице, он се најрадије повлачи у свој собичак и ту дуго остаје сам, машта и мисли, сећа се и дочарава слике минулих дана. Сећа се ратних година, крвавих дана, ровова и јуриша. И онда му се чини да чује потмули тутањ непријатељских топова, чује како запомаже тежак рањеник и како га друг дозива у помоћ. На махове му се чини да негде одјекује труба, и он не може да се отргне од рата који му је уграбио младост, сахранио наде, онеспособио га за рад и послове.
О зидовима мрачне собе висе дипломе Радојевих одликовања. Поштено их је он стекао.
Једнога дана, била је недеља, Радоја је на обали Саве срео познаник његовог доброг газде, код кога је служио још од детињства.
– Младићу, казао је човек, – где ти је газда? – Убили су аустриског престолонаследника Фердинанда у Сарајеву. Кажу, цепнуо га неки Србин, Босанац. Бога ми, може свашта да буде…
Младић је одјурио до газдине куће и испричао све шта је чуо.
– Онда, синко, – казао је газда, – спремај торбу. Сигурно ће бити рата. Наша је команда у Ваљеву, па ћемо се јавити чим позову.
Тако је и било. После неколико дана Радоје је са својим друговима напустио Шабац и јавио се команди у Ваљеву. Није дуго прошло, а послали су их у Лозницу. Тешки су били ти дани. Радоје је таман био отслужио кадар и као млад каплар вратио се из војске. А сад, ето, та капларска звездица претстављала је заиста неки чин, и њему су старешине већ првих дана рата почеле да поверавају важне задатке.
Кад су оно дошли до Јадра, требало је да пређу реку и испитају положаје које је непријатељ хтео да заузме. Један официр и Радоје били су пошли преко моста, али како су греде биле већ сасвим труле, морали су на коњима да пређу реку. Ковитлаци су их хватали и коњи су плашљиво подрхтавали, јер животиње увек боље осећају опасност од људи.
После су стигли до Дрине, преко које су се Аустријанци већ увелико пребацивали. Командир батерије издао је наређење да се копају и утврђују топови. Војници нису били задовољни са положајем који је изабрао командир, али нису хтели да се замерају младом официру који је бректао од снаге. Копали су и ћутали. Тек када је посао увелико био отпочео, један бркајлија, Ваљевац, благо се обратио командиру и као отац проговорио:
– Ама, господине поручниче, све ми се чини да нам овај посао није најсрећнији.
– Ништа се ти не брини, пријатељу.
– На чистини смо, господине поручниче, – опет ће бркајлија, трудећи се да ничим не повреди сујету младог официра. – Приметиће нас, па могу да нас осакате.
Војници су копали и ћутали, јер им не би било право када би командир њихов савет схватио као неки кукавичлук. Нису се они много плашили за своје животе, него су стрепили за топове, који у рату више вреде од њихових глава.
Али, показало се да је онај бркајлија имао право. Непријатељ је приметио како су се на другој страни копали ровови и почео да им омета посао. Гранате су падале као муње из неба, а војници се били прилично ускомешали. Пало је преко тридесет граната око њих, али, срећом, велику штету нису им нанели. Тек ујутру, када су се војници спремали да доврше започети посао, непријатељ је отворио артиљериску ватру и све већом снагом почео да их засипа. Е, сада је мало друкчије изгледало. Гранате су експлодирале у непосредној близини, људи гинули и чуо се врисак рањених коња. Страшна је ватра била.
Радоје Жунић није побегао од свог топа.
Он је скупљао уплашене војнике, викао, псовао, љутио се и, немоћан, хтео у бесу све да раскида. Војници су видели да ће изгинути, па почели и да се склањају.
Не знајући шта да предузме, Радоје је грдио и враћао своје другове. Неко је промукло викао:
– Склањајте се у земунице док траје ватра. Склањајте се шта чекате! Горе код топова. Не остављајте оруђа. Зар да их предамо непријатељу?
Гранате су падале и ватра није престајала. Радоје је трчао око топова и мислио да сам својом снагом може да их спасе. А војници су се склањали, гледајући како њихови рањени другови запомажу, а други непомични леже са свежим ранама на глави, из којих је још цурила топла крв. Радоје је ишао и даље.
Утрчао је у једну земуницу да из ње истера своје другове. Чуо је како нешто кркља у црној шкољки телефонске слушалице.
– Ало, ало. Што се не јављате?
Радоје је говорио:
– Зашто вичете толико? Овде се гине.
Глас са друге стране жице:
– Овде је команда артиљерије. Где су официри?
– Официри? Командир је горе на осматрачници. Не знам више ништа, све је изгинуло.
– Слушај, заповедао је онај глас, – да ниси оставио телефон. Стално да смо у вези и саопштавај шта се дешава тамо.
– Шта се дешава. Ништа. Људи гину, ето шта се дешава.
Кад су после дошли официри нашао се ту и командант дивизиона. Он је похвалио Радоја, Да, добро се он сећа тога дана.
Аустријанци су и даље тукли, а батерија није добила никакво наређење да ли да отступи или да остане на положају. Официри су били нервозни, а војници су узнемирено чекали шта ће да буде. Радоје је онда стао пред командира:
– Имају ли наши војници пушке, господине поручниче?
– Немају. Што питаш кад знаш.
– Онда чекните мало, сад ћу ја да се вратим.

Повео је Радоје собом једног војника и пошао доле кроз дозреле кукурузе. Кренуо је ка непријатељским рововима. Провлачио се лагано, и чинило му се да сваки шушањ сувог курурузног лишћа шуми као гора у