Жунић М. Радоје

878
Жунић Радоје
Жунић Радоје

 

 

име: Радоје
презиме: Жунић
име оца: Милисав
место: Крива Река, Шабац
општина: Чајетина, Шабац
година рођења: 1885.
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938. и “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ЈУНАК НА ТОПУ

У широком дворишту станује неколико сиротињских породица, које су братски поделиле тескобне и влажне станове под старинским крововима. У једном собичку, до кога се допире преко три четири степенице од црвених цигла, сместио се са својом породицом и Радоје Жунић, бивши шабачки трговац. На његовом мршавом телу виси капут, који је требало давно заменити. Ципеле су исто тако дотрајале, а и за кошуљу се не би могло казати да је у најбољем реду. Испрано платно већ се сасвим окрзало.
Настала су тешка времена, и Радоје Жунић више не може себе да назове трговцем. А био је то некада. После трговина пропала, и он није умео да се снађе. Кад га савладају тешке бриге свакидашњице, он се најрадије повлачи у свој собичак и ту дуго остаје сам, машта и мисли, сећа се и дочарава слике минулих дана. Сећа се ратних година, крвавих дана, ровова и јуриша. И онда му се чини да чује потмули тутањ непријатељских топова, чује како запомаже тежак рањеник и како га друг дозива у помоћ. На махове му се чини да негде одјекује труба, и он не може да се отргне од рата који му је уграбио младост, сахранио наде, онеспособио га за рад и послове.
О зидовима мрачне собе висе дипломе Радојевих одликовања. Поштено их је он стекао.
Једнога дана, била је недеља, Радоја је на обали Саве срео познаник његовог доброг газде, код кога је служио још од детињства.
– Младићу, казао је човек, – где ти је газда? – Убили су аустриског престолонаследника Фердинанда у Сарајеву. Кажу, цепнуо га неки Србин, Босанац. Бога ми, може свашта да буде…
Младић је одјурио до газдине куће и испричао све шта је чуо.
– Онда, синко, – казао је газда, – спремај торбу. Сигурно ће бити рата. Наша је команда у Ваљеву, па ћемо се јавити чим позову.
Тако је и било. После неколико дана Радоје је са својим друговима напустио Шабац и јавио се команди у Ваљеву. Није дуго прошло, а послали су их у Лозницу. Тешки су били ти дани. Радоје је таман био отслужио кадар и као млад каплар вратио се из војске. А сад, ето, та капларска звездица претстављала је заиста неки чин, и њему су старешине већ првих дана рата почеле да поверавају важне задатке.
Кад су оно дошли до Јадра, требало је да пређу реку и испитају положаје које је непријатељ хтео да заузме. Један официр и Радоје били су пошли преко моста, али како су греде биле већ сасвим труле, морали су на коњима да пређу реку. Ковитлаци су их хватали и коњи су плашљиво подрхтавали, јер животиње увек боље осећају опасност од људи.
После су стигли до Дрине, преко које су се Аустријанци већ увелико пребацивали. Командир батерије издао је наређење да се копају и утврђују топови. Војници нису били задовољни са положајем који је изабрао командир, али нису хтели да се замерају младом официру који је бректао од снаге. Копали су и ћутали. Тек када је посао увелико био отпочео, један бркајлија, Ваљевац, благо се обратио командиру и као отац проговорио:
– Ама, господине поручниче, све ми се чини да нам овај посао није најсрећнији.
– Ништа се ти не брини, пријатељу.
– На чистини смо, господине поручниче, – опет ће бркајлија, трудећи се да ничим не повреди сујету младог официра. – Приметиће нас, па могу да нас осакате.
Војници су копали и ћутали, јер им не би било право када би командир њихов савет схватио као неки кукавичлук. Нису се они много плашили за своје животе, него су стрепили за топове, који у рату више вреде од њихових глава.
Али, показало се да је онај бркајлија имао право. Непријатељ је приметио како су се на другој страни копали ровови и почео да им омета посао. Гранате су падале као муње из неба, а војници се били прилично ускомешали. Пало је преко тридесет граната око њих, али, срећом, велику штету нису им нанели. Тек ујутру, када су се војници спремали да доврше започети посао, непријатељ је отворио артиљериску ватру и све већом снагом почео да их засипа. Е, сада је мало друкчије изгледало. Гранате су експлодирале у непосредној близини, људи гинули и чуо се врисак рањених коња. Страшна је ватра била.
Радоје Жунић није побегао од свог топа.
Он је скупљао уплашене војнике, викао, псовао, љутио се и, немоћан, хтео у бесу све да раскида. Војници су видели да ће изгинути, па почели и да се склањају.
Не знајући шта да предузме, Радоје је грдио и враћао своје другове. Неко је промукло викао:
– Склањајте се у земунице док траје ватра. Склањајте се шта чекате! Горе код топова. Не остављајте оруђа. Зар да их предамо непријатељу?
Гранате су падале и ватра није престајала. Радоје је трчао око топова и мислио да сам својом снагом може да их спасе. А војници су се склањали, гледајући како њихови рањени другови запомажу, а други непомични леже са свежим ранама на глави, из којих је још цурила топла крв. Радоје је ишао и даље.
Утрчао је у једну земуницу да из ње истера своје другове. Чуо је како нешто кркља у црној шкољки телефонске слушалице.
– Ало, ало. Што се не јављате?
Радоје је говорио:
– Зашто вичете толико? Овде се гине.
Глас са друге стране жице:
– Овде је команда артиљерије. Где су официри?
– Официри? Командир је горе на осматрачници. Не знам више ништа, све је изгинуло.
– Слушај, заповедао је онај глас, – да ниси оставио телефон. Стално да смо у вези и саопштавај шта се дешава тамо.
– Шта се дешава. Ништа. Људи гину, ето шта се дешава.
Кад су после дошли официри нашао се ту и командант дивизиона. Он је похвалио Радоја, Да, добро се он сећа тога дана.
Аустријанци су и даље тукли, а батерија није добила никакво наређење да ли да отступи или да остане на положају. Официри су били нервозни, а војници су узнемирено чекали шта ће да буде. Радоје је онда стао пред командира:
– Имају ли наши војници пушке, господине поручниче?
– Немају. Што питаш кад знаш.
– Онда чекните мало, сад ћу ја да се вратим.

Повео је Радоје собом једног војника и пошао доле кроз дозреле кукурузе. Кренуо је ка непријатељским рововима. Провлачио се лагано, и чинило му се да сваки шушањ сувог курурузног лишћа шуми као гора у јесен. Плашио се да га не примете, али је ишао напред и примицао се све ближе и ближе. У тим тренуцима опасности он се сећао најбезначајнијих ситница из своје младости и на махове потпуно се заборављао. Најзад, са својим другом изишао је на једну чистину. Била је месечина. Плаве униформе црниле су се пред њима. Копали су ровове.
Непријатељ је прешао Дрину и утврђивао се. Спремали су се за сутрашњи напад. Радоје се брзо вратио са својим другом и обавестио своје:
– Непријатељ је ту, сасвим близу. Не вреди да га чекамо, боље је да извучемо топ што пре.
– Грдиће нас, бојим се, – говорио је један војник.
– Како ти хоћеш, Радоје, – казали су други.
– Није како ја хоћу, него како треба. Нека командир после мене грди. Де да се сви упрегнемо и да га извлачимо. Тежак је, славу му његову.
И људи су пребацили конопце преко рамена и почели да вуку тешко оруђе. Пролазили су поред војника који су се чудили шта ради ова шака људи. Они су извлачили топ, а требало је спасавати голе животе.
Пролазили су неким друмом и гледали како се укопава пешадија. После је командир похвалио Радоја.
Сећа се он како је на Церу њихова артиљерија штитила пешадију, која је отступала под врло тешким условима. Враћали су се војници крвави и рањени, без цокула и шајкача, без пушака, отступали су и полагали сву наду у артиљерију. Командант је викао:
– Не бојте се, јунаци. Све ће бити добро. Топови ће нас заштитити…
И заиста, топови су штитили уморне људе, који су отступали да сачекају другу битку, тежу и крвавију.
После су сви отступали, јер је притисак непријатељски био исувише јак. Војници су заволели Радоја, као да им је био он отац и старешина, који све зна. А он их је тешио и храбрио. Када би непријатељске гранате почеле да фијучу и да експлодирају на стрњикавим њивама, кад би се војници ускомешали, Радоје им је прилазио и говорио:
– Није то ништа. Не бојте се. Кад једно зрно падне, друго неће на његово место. То се не догађа.
Сећа се Радоје Жунић како је било тешко растајати се од топова. Тамо код Крагујевца непријатељ је хтео сасвим да потисне наше чете, а положаје је требало одржати по сваку цену.
Када се даље није могло – онда су уништени сви делови од топова које је било могуће уништити. Војници су понели затвараче и нишанске справе, а оставили голе и хладне цеви да стрче на ледини. Радоју се срце кидало и чинило му се да на ледини оставља сакату и изнемоглу своју рођену децу.
У мрачној собици, под старинским кровом, Радоје тако дочарава слике рата. Чини му се понекад да успомене у јатима, као неке птице, навале на њега и хоће да оживе у њему и стару радост, и старе патње, и тугу за родним крајем. Он увек задрхти када се сети како је било тешко прелазити албанске кршеве, како је било тужно опраштати се са поробљеном домовином, која је остала сама, без мушке снаге, без синова, без војника, без старог Краља…
Једнога дана предложили су га за одликовање. Артиљериски каплар Радоје Жунић добио је Карађорђеву звезду са мачевима.
Војници су гласали и изгласали свог најхрабријег друга. Он је стајао у реду, тих и миран, а његов официр обасуо га је хвалама и топлим речима.
И док он седи у својој соби, тамо на периферији Шапца, где живи само сиротиња, још му се чини да чује рику топова, јечање рањеника, види крв, улеће у борбу, види мртва телеса крај друмова, угаснуле очи на мртвом лику српског војника.
А када се распрхну јата успомена, он у својим мислима види живот, види данашњицу: Радоје Жунић је сиромах. Туђе менице бациле су га уназад, упропастиле га. Мајка и брат умрли су у рату. У кући, по сиротињски, нигде ничега. Радио је, мучио се и радио, а дугови су све односили. Једна мала бакалница у Шапцу сатрла је његову последњу снагу и сва његова уздања. Радоје је данас пуки сиромах…

Из књиге “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:

ЗЛАТНА ЗА НИШАНЏИЈУ

Међу многим дечацима који су из економских разлога напустили родитељски дом и отишли са Златибора у бели свет, да тамо негде свију породично гнездо и нађу боље услове живота, него што су им омогућавали рало и мотика, налазио се и Радоје Жунић из Криве Реке. Син Милисава и Полексије Жунић, рођен 15. јуна 1885. године, успео је преко родбинских веза да стигне у Шабац, прихвати се тешких шегртских послова и мукотрпним радом стигне до угледног трговца.

Жунић М. Радоје
Жунић М. Радоје

Пун војни рок одслужио је током 1908/1909. године у 6. батерији, 2. дивизиона Дринског пољског артиљеријског пука. Кад се 1912. године одазвао позиву отаџбине, у Први балкански рат је кренуо као нишанџија 1. батерије Дринског пољског артиљеријског пука другог позива и са овом јединицом прешао седмогодишњи ратни пут испуњен и победама и поразима, и радошћу и тугом.

У Радојевом ратном досијеу пише да се храбро држао у свим борбама, посебан допринос победама своје јединице дао је у 1914. години. Одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 11.123), Златном медаљом за храброст Милош Обилић, Албанском споменицом, Споменицом за рат са Турском 1912, Споменицом за рат са Бугарском 1913. и Споменицом за рат 1914-1918. године.

Податке о себи Жунић је 1934. године лично дао Команди шабачког округа. У војном картону навео је да му је стално место пребивалишта Шабац, срез поцерски, да нема никаквог пољопривредног имања, плацева и кућа у граду, да је ожењен Аницом Белић и да нема деце. У то време артиљеријски резервни наредник Радоје Жунић не ради, а по решењу Команде Дринске дивизијске области прима 100 динара на каси Првог понтонирског пука. Војна команда наводи да у месту пребивалишта ужива примеран углед.