Живојин Лазић

3056
Живојин Лазић
Живојин Лазић

 

 

име: Живојин
презиме: Лазић
име оца:
место: Санковић
општина: Мионица
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић и wikipedia

 

Живојин Лазић – Солунац (село Санковић код Мионице, 1893 — 1986[1]) митраљезац у Првом светском рату (1914—1918). У Војску Краљевине Србије је ступио јануара 1914. године у трећу чету трећег батаљона Петог шумадијског пука у Ваљеву. Овде је остао два месеца да би после тога био распоређен за баштована све до мобилизације 14.07.1914. године.

Почетак рата
По објављивању рата распоређен је у трећу чету, трећег батаљона 17. пука у Ваљеву. Први сусрет са непријатељском војском је имао 28. јула када је Аустријска војска напала Шабац. Његов вод је трансформисан у стрелце и придружен чети коју је предводио потпоручник Сава Миросављевић.
Тада је и први пут рањен код “Куртовића забрана”, после пет сати борбе са противничким стрељачким водом немачке војске. У Ваљеву и Крагујевцу је лежао у болницама све до октобра.
По повратку на положај у Костајнику суочио се са првом страхотом народа у избеглиштву из Гучева, Цера и Костајника.
Прву малу победу је окусио 3. новембра код Ваљева, после чега је добио дозволу да посети кућу са своја два друга. Чим су стигли до села Мушића изненадила их је немачка чета коју су успели да разоружају са једном пушком и две ручне бомбе.

1915
На Божић је оболео од тифуса, па се у војску вратио тек у мају 1915. године.
Своју чету је нашао у Ваљеву, а одатле су кренули ка Власини и ту се срео са бугарском војском, међутим није дошло до сукоба јер бугарски војници нису хтели да се боре против Срба. Ту је остао све до 30.септембра.
На Косово је стигао 27. октобра да би борећи се после скоро месец дана стигао у Плав, где је стрељано 25 војника, његових другова. Кријући се по кућама напредовали су до Скадра где су стигли 19.12.1915. године.

1916
У Драч стиже 10. јануара баш када немачка ескадрила бомбардује Драч. Српска артиљерија је бранила Драч уз помоћ италијанске артиљерије. Остао је све до 14.јануара када је његову чету француска војска пребацила на Ипсос (Грчка).
За Крф су кренули 8. марта. Тамо је његова чета добила новог команданта Драгољуба Протића коме је Живојин постао ордонанс (млађи официр додељен на службу вишем официру, ради извршавања његових наређења). У једном селу до Крфа, Сан Матијас, види споменик погинулима из Дринске дивизије на којем је писало: “На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци, нећемо им никада стићи. Поздравите отаџбину, пољубите српску груду! Спомен борбе за слободу нека ове хумке буду.”, пише о томе у свом ратном дневнику.
Ту остаје све до 9. маја – Никољдан (Слава коју Живојин слави) када крећу за Солун.
Првог септембра се придружују борби под Кајмакчаланом, а већ другог је на Кајмакчалану на коти од 2225 метара. Тешком муком су одбијали нападе Бугарске војске све до 12. септембра када су 5. и 17. (његов) пук доживели велик пораз, али Живојин успева некако да рањеног командира Драгољуба Протића одвуче преко бугарских ровова све до једног од савезничких батаљона српске војске. Ту се придружује у поновном нападу све до 16. маја када их је заменио седми пук. На Кајмакчалану је остао све до 27. маја.

1917
Нову Годину је дочекао у рову на Милетиној Коси. На стражарском месту је био све до 18. јануара када је припао митраљеском одељењу Шестог пука Дринске дивизије. Послат је на положај Ровска коса где се борио против бугарске артиљерије све до првог марта када се поново враћа на Милетину Косу због обуке на митраљезима. Одмах је враћен на претходни положај где је данима био у рову поред митраљеза. Ту је и Ускрс прославио. Осмог априла је скоро цео пук добио смену сем његовог одељења. Све до 8. јуна су се бранили како од бугарске артиљерије, тако и од немачких авиона.

1918

01.01.1918. га је затекла на положају Мечка код Соколца, још једна Нова Година у рову. Све до 28. фебруара су се смењивали дани тишине и гранатирања када је у помоћ стигла енглеска тешка артиљерија. Средином августа месеца бива похваљен Наредбом А.Ђ. Б. 54/33 и 114189 за учешће у борбама на Чеганским планинама – Борба код Чегана.
06.09.1918. успевају да запоседну Соколац и Округлу Чуку, утврђене положаје које је бугарска војска држала пуне три године. Већ сутрадан се прикључују борби код Црне реке. Једанаестог прелази у прве борбене редове, а већ тринаестог су заробили немачки Јегеровски батаљон.

Повратак кући
Напокон, 23. октобра стиже кући после тешке четири године. Већ после три дана мора даље за Печуј где га распоређују за Мостар где је остао на обуци све до 7. фебруара 1920. године када је пуштен на неодређено одсуство.
Шест година рата и војске без прекида.

1974
Живојин одлази на Кајмакчалан, да ода пошту палим друговима. Путовао је 23 дана, не користећи никакав превоз у својој осамдесетој години.

1985
После више од 70 година у деведесетој, Живојин Лазић одлази у касарну 17. пука у Ваљеву. Овај пут Живојин је пошао у мисију мира – у касарну ЈНА у Ваљеву, где је и сам први пут ушао у војну службу домовине, одакле је отишао у рат. По овоме је снимљен и филм Прича о Живојину

 

ЈА САМ, МАЈКО, ЖИВОЈИН

… Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим… Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Све више дрхтим… Ипак куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?”. Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата …
… Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате…”. Пољубих мајку у руку и образ. Она плаче. Пољубих остале… Знам: двадесет трећи је октобар 1918. Из овог дома сам отишао пре више од четири године… А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје…
… А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, редов Живојин Лазић из Санковића код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају бугарске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе Ђорће Ђорђевић, Нишлија, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина…”
… Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помшнља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшпи, незадрживи јуриш на Бугаре, који нас чекају на чукама. До мене је мој друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон. Кажем му: Е, мој Ђуро, доће време да и ми више не копамо те заклоне…
… Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само једна мисао: Соколац! Одатле, рекли су нам, види се отаџбина… Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду…” Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи… Наша артиљерија и авијација туку целог дана. Увече, ускочисмо у прве ровове. Бугари у расулу: неки беже, други се не предају, иду на бајонет… Избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јежевице, грлат човек, стави два прста у уста, па звизну, а затим викну: „ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!” Али, не предају се Бугари тако лако: трећи је дан како кркља на Соколцу: падоше још две косе. Идемо, незадрживо, све даље. Стуштисмо се према селима Витојево и Фочиште. Бугари беже, остављају магацине са намирницама…
… Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар…
… А један други септембар две године раније… Боже, само кад се сетим… У саставу дивизије Пети пук води борбу под Кајмакчаланом. У једној ливади наиђем на гроб друга и пријатеља Радоја Ћосића. Није добро сахрањен, вире му ноге из раке… Крај њега гомила чаура. Позовем Николу Грбића и кажем му да не смемо овако да га оставимо… Нађосмо камену плочу и покрисмо гроб…
… Кајмакчалан: кота 2225. Ветар и магла. Артиљерија је истерала Бугаре из ровова. Близу су: на 200 метара од нас. Требало је да кренемо у напад око три сата после попоћи. Међутим, пуковски ордонанс јави да неће бити напада до даљег наређења. У зору, око четири сата, нападоше Бугари десно крило петог пука и трећи батаљон седамнаестог пука. Ускочише у наше ровове … Наши митраљесци оставише оружје… Један Бугарин скочи на мене. Кидише, хоће зубима да ме закоље… Скинем га бајонетом… Попех се уз спроводницу, па бацим бомбу. Међу Бугарима метеж… Потрчим низ пољану и нађем командира. Рањен, не може даље. Довучем га до једне спроводнице. Ту чујем глас команданта батаљона Поповића: командује брзу паљбу… Поље се осу лешевима… Бугари су били сравњени са земљом. Али попадаше и наши. Потпуковник Драгољуб Марковић тешко рањен. Бугари га опколили, позивају га да се преда. Он гађа из револвера. До последњег метка. Бомба га је разнела… Тог јутра погибе и комаидир четврте чете Јова Слепчевић. Командир друге чете Доновић је рањен. Из моје треће чете рањени су потпоручник Света Мплосављевић и капеган Драгољуб Протић. Погинули су поручник Драгић Матић из Осечине, потпоручник – академац Деско, Божидар Гојковић из Вртиглаве, Драгомир Стефановић из Вукишића, Давид Јовановић из Свилеуве, Милоје Бранковић, Драгољуб Бајић… Ту сам нашао и десну руку команданта батаљона. Ноге одвојене од тела… Мог водника Драгића Матића метак погодио у главу. Ту нас је сменио седми пук.
… А још раније, сећање досеже до оних мучних дана кад смо се освртали за отаџбином… Задржали смо се у Подгорици. Па онда према Скадру. Војници гладни, голи, боси, умиру крај пута … Никог нема да их сахрани. Газе их коњи. Вашке нас поједоше. Брдице, Бушат, Леђен – град… Ту добисмо брашно: порција на три војника. На шаторском крилу закувасмо брашно кишом која лије као из кабла. Вењом наложисмо ватру. Запретосмо хлеб у пепео и задремасмо …
… У оном јуришу, оног јутра, септембра 1918. године, ништа нисам видео. Ништа осим Соколца, оних чука на којима су нас Бугари чекали са митраљезима, бомбама и бајонетима. Само до Соколца, мислио сам, одатле се види отаџбина… Нико више неће моћи да нас задржи… Чинило ми се да летимо: као да смо за трен стигли до Вардара, а знам добро где су нас и како дочекали Немци и знам како смо ми њих сломили на брегу Дуги Рид… Одморисмо се мало у селу Раљеву. Допре до нас страшна вест: код Велеса је Бугарима пао у руке капетан Миливоје Димић. Ту је жив спаљен… На Куманову се развисмо у стрелце. Али, јавише нам да је мир са Бугарима закључен. Ипак, гађа нас њихова артиљерија. Тешко је рањен капетан Бојовић. Дођоше бугарски парламентарци: официр и шест војника на коњима, бели барјак… Ето, тако је то било.

Живојин Лазић, осамдесет шестогодишњи земљорадник из Санковића, лако подноси своје године. Пре четири године пешке је ишао на – Кајмакчалан. Путовао је 23 дана. Поклонио се сенима својих другова.

ИЗВОРСолунци говоре
Претходни чланакЋирковић Богосав
Следећи чланакCordier Louis