име: Милан
презиме: Вукашиновић
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ШЕЗДЕСЕТ ЧЕТИРИ РАНЕ
Док на високе јабланове пада сенка ноћи, Милан Вукашиновић седи сам пред својом убогом кућом, поред које пролази широк и бео друм. Мрк је и зарастао у проседу, чекињасту браду. Очи му светле као ватре које се гасе. Поглед блуди у даљину, или се загледа у игру малога свитка што светлуца и пада на клас жита које дозрева. Пред њим тестија са ракијом. Он пије жедно, јер то је још једино остало од живота. Ракија га омами и онда све лепше изгледа. Остала су сећања, остале зли мисли, које наваљују на њега као јато црних гавранова. Памти он још оне страшне часове, када је лежао на ледини поред лешева својих другова, поред лешева туђих синова, поред лешева јединаца и првенаца, за чије су здравље и срећу јадне мајке у тиха јутра и предвечерја шапутале молитве. А он је лежао сам и остављен, са крвавом раном на рамену, која је пекла и стезала…
Доле у потоку тутњи воденица, а жути дукат кукуруза, шака хране што је преостала од последњег марвинчета које је недавно продато у граду, круни се и просипа на џак од кострети.
У даљини се чује одјек звона на овну, који за собом води неколико оваца, једино благо Миланово.
Оживљавају његове успомене и он види крш и поцрнелу, од барута сагорелу траву, види гомиле празних чаура и комаде искиданих људских удова. Зна он да се тамо нешто десило. Кроз његову свест пролазе сенке, ређају се као авети, слећу око њега, наваљују на његову скрхану снагу и онда опет ишчезавају. Свест му се помрачи, па онда опет нешто блесне…
Било је то деветсто четрнаесте, кад је полазио у крајеве које никад раније није видео. Домаћица га испратила до испод села. Он је био стари ратник. Пушку је понео још деветсто десете године, а две године доцније омирисао барут и просуо крв. Зна он шта је јуриш. То су ране на његовом телу, то је онај бол у рамену… Синчић је трчао за њим и тражио да још једном пољуби његову поцрнелу, жуљевиту руку. Како су само бежали они крволоци у зеленим униформама, а ватра је севала са свих страна. Топови су грмели, митраљез клокотао, камење прштало као ораси када се ломе. У рамену га заболело и онда је изгубио свест…
Прибрао се у болници. Рекли му да су га оперисали, јер куршум био остао у врату. Маказе и бела лекарска клешта баратале по његовом телу, а он је лежао без свести. И ништа га није болело, чинило му се да је преспавао смрт, није знао да постоји свет, није знао чак ни да ли је жив. На белој болничкој постељи сећао се ужаса који је преживео. Почео је да се прибира и буди као кукурек испод пролећног снега.
Отишао је у кадар деветсто десете. После дошли балкански ратови и Милан је отишао у њих. Милан Вукашиновић се јуначки борио, јер је знао зашто то чини. После је дошао дан када је могао да се врати своме дому. Чекале су га две драге руке младе жене, чекала два плава ока детета које се тек одбило од мајчиног млека. У срцу младог ратника нешто је певало. Он се приближавао очинском огњишту које се димило. То је била песма повратка.
Њиве оранице жељно су чекале његову снагу, ливаде чекале свога косача. Дани су пролазили. Са сином који је скакутао за њим, са оштром косом преко рамена, Милан је ишао поносито сеоским стазама и знао да сада, пошто је рат завршен, може да се нада бољим данима, роднијим годинама.
Али није дуго тако трајало. Он није дуго косио своје родне ливаде, није се дуго љутио на волове у ралу, тепао ждребету које ће за годину две да понесе товар.
Плануо је нов, велики рат.
Густа копрена мрака притисла је јабланове пред кућом. У тестији је све мање ракије. Напаћене очи зуре у мрак. Руке се трзају, а обрве подрхтавају. Ратник се сећа…
…Када је објављена мобилизација нашао се у Дебру. Упутили су га у Ниш и тамо је отишао за осталима. Ишао пешке неколико дана. Ноге су бридиле, он је путовао, ишао. Шта је рат, добро је знао. И није се плашио, али у дну његовог срца тиштала је рана за сином, који је остао, за женом и нејаком снагом, за њивама које ће опустети, за ливадама које ће остати непокошене. Али… Земља зове и треба је бранити!
На Церу се водила борба. Ваљало је отићи, бити се, крвити се. Милан Вукашиновић отишао је са младим ратницима тамо где је непријатељ претио да пробије одбрану и пороби слободну Србију. Под брдом се улогорила војска. Била је ноћ. Стигли су доцкан. Нису ни душом честито данули, а чули се неки повици у првим претстражама. Војници су мислили да је пред њима цела једна наша дивизија и безбрижно добацивали један другом. Али преварили су се. Пред њима је била непријатељска војска, огромна, небројена. Аустријанци су брзо напали одред у коме је био Милан Вукашиновић, и месец је те ноћи видео како се просипа крв, како гвожђе ломи људске кости, како ричу топови, а пушке цикћу и пламте као муње. Митраљези су парали ваздух, а њихова зрна тражила људска тела. По трави лежали ранци и изгубљене шајкаче, лежали лешеви. Крв се просипала и подрхтавала на круницама траве као роса у свежа јутра…
Он је хтео да се прибере. То је била прва ноћ у ватри, прва ноћ борбе. Стезао је пушку и мислио како треба да буде јак и храбар. Није се плашио, јер и раније много пута сретао се он са смрћу и њеним злим очима. Земља је тутњала, а ваздух је мирисао на барут. Гази! Убијај! То је рат.
Из чете Милана Вукашиновића повукли су се другови. Лежали су покрај пута као посечено врбово пруће, лежали неми један поред другога. Ноћ је прошла, а војници нису ни опазили како се, тамо иза планине, родило огромно крваво сунце. У џбуну је певао мали кос, цвркутао је весело и поздрављао јутро и освит новога дана. Он се није плашио смрти, која је минуле ноћи косила животе као добар косач траву на ливади.
Борба се водила и целог данашњег дана. После подне је била нарочито крвава и тешка. Наши су надирали, узмицали, опет наступали и борили се и последњим снагама. Преко коса и кроз шумарке, поред високих букава и исечених јела, па поред шумареве куће, која се скрива у тој пакленој долини. Војници су ишли и гинули. Нико није ни слутио да ће се крв толико пролити већ првога дана. Милан је ступао напред, ишао увек у првом борбеном реду. Његов сељак Сима био први до њега.
– Ништа не ваља, Симо…
– Не ваља, друже… Бије као луд.
– И ми бијемо. Ни њему није лако с нама.
– Много изгинуло. За нама је остало читаво гробље…
– Тако ти је… И још ће много изгинути. Ко зна… ни ми се нећемо вратити.
У том часу Милан Вукашиновић сетио се свог родног краја, сетио косишта које је оставио, чуо мучање волова које није имао ко да ухвати у плуг и са њима заоре бразду. Сећао се колико је остало жита у амбару и рачунао да ли ће чељад моћи да презиме зиму. Остала жена, и плавооко дете… Тресак граната и штектање митраљеза прекинули су његове мисли.
Оборено буково стабло остало је за њима. Сишли су ка Прњавору. Пут који води у Шабац био је покривен надувеним коњским лешинама. Мртви људи лежали поред друма. Падне глава и леш се откотрља као бусен траве или камен који се одрони. Ишли су даље, напред, у неизвесност. Указала се Дрина као вијугава зелена змија.
Пролазили су дани. Вратили су се и попели на Гучево. Сунце је све доцније излазило и дани постајали краћи, а јутра хладнија и тежа. Влага се упијала у кости. Војници лежали на планини и пробијали се по рововима пуним блата и воде. Плодна поља око Лознице сасвим опустела. Преоравале их само гранате, а уместо берићетне кише залевала их људска крв. Нису дуго остали на том положају. Убрзо је стигла вест да се око Београда воде борбе. Требало је кренути напред. Упрти ранац на леђа, фишеклије око појаса, пушку преко рамена, па хајде напред, до првог сусрета са непријатељем.
После су отступили ка Ваљеву, од Лајковца ударили на Младеновац, па се онда упутили ка Љигу. Била је ноћ. Снег пао до изнад колена, а студен тресла мршава тела малаксалих војника. Све малаксало, само се још свест држала. У земунице наших ушли су аустриски војници и поспали. Изопијали се били као стока. Миланова чета усред ноћи навалила на њих и заробила цео батаљон. Били махом Мађари. Голобради младићи и средовечни људи. Изненађени, тргнути иза сна полупијани, са загрљеним пушкама, непријатељи су се буновно окретали, тапкали по снегу и нису ништа разумевали. А наши их разоружали и потерали пред собом.
Ишли су даље. У војничким торбама није увек било хлеба. Глад се све чешће јављала, обућа попустила, распала се, ноге почеле да крваве.
– Их, славу му његову, ја сасвим обосио. Опанци изанђали, па ћу на први марш да кренем босоног.
– Шта ћеш, ни мени није боље.
– Зароби Швабу па скини с њега. Друге ти нема. Милисав је ономад скинуо са једног коњичке чизме, и ено га сад парадира као да је ђенерал. Још му фале само плетенице.
– Буди и ти јунак па скини, – помало срдито одговори Милисав. – Хтео би, ваљда, да ти ја донесем…
Да ли је то била Боговађа кад је Милана звизнуло зрно у леву руку? Не сећа се тачно, али ту је негде било. Изненада је припуцало, па се није могло назад. Војници полегали по прузи, па се колико толико заклонили иза гвоздених шина и насипа. Ватра била жестока, и Милан наједном осетио бол у руци. Пушка му је испала, а низ малаксалу руку поцурила крв. После је отишао у превијалиште. Није га много болело, али рука му као усахла. А ни у превијалишту није било много боље. Куршуми су и тамо стизали, а већ сутрадан почеле да прскају гранате. Милан је стекао нову рану на нози. Још један завој.
Слике минулих дана ређале су се и сећања све више оживљавала. Тамо у даљини гасила се светлост, а сенке постојале све мрачније, све дубље…
Деветсто петнаеста година. Лежао је у крагујевачкој болници. После два месеца упућен је у команду, опет на фронт. Војска се кретала даље. Од Младеновца пошли су ка Рачи, а одатле до Кладова, па опет натраг.
После је дошла Вршка Чука, па се отступило ка Зајечару, па преко Црног Врха на Сокобању, па долином поред Мораве.
Његово срце закуцало је јаче, сузе му овлажиле очи. Примицао се родном крају. Сад ће видети оца, жену, дете. Био је наредник. Стао је пред командира:
– Свратио бих до куће, господине капетане.
– Како су ти сад ране, наредниче? Је ли попустило?
– Ништа, господине капетане. Као од мајке рођен.
– Добро, Милане. Иди на часак, обиђи кућу, па се врати.
Све је певало у њему. Дошао је да седне крај ватре на огњишту, да погледа почађале греде изнад верига, да легне на свој лежај, да загрли малишана и жену. Стари отац је ћутао, као да је слутио несрећу која га чека.
– Оче, пођи и ти са мном.
– Не могу, сине, стар сам.
– Сва војска иде, хајде и ти…
– Под старе дане, сине, не могу да оставим своје огњиште.
Милан Вукашиновић вратио се у команду. Старац је остао да чува кућни праг. После, на фронту, наредник Милан чуо је да су га убили и опљачкали. Није га више никад видео.
Од куће је понео мрса и хлеба. Све је братски поделио са друговима. А после дошла глад. Од Куршумлије ишли до Приштине. Ишли преко поља и њива, које су личиле на њихове њиве, сретали непознате људе и жене са страхом у очима.
– Како је, браћо? – питали их.
– Све ће добро да буде. Ако Бог да.
– Ако Бог да, вратићемо се и ми.
После Љум Куле стигли Тринаести пук. Сменили су заморене војнике, иако се није знало ко је уморнији: они који су остајали, или они који су одлазили.
Онда су дошле оне језиве муке и пут преко Дебра за Албанију. Смрт је хватала људе на планинама, које су биле завејане снегом. Људи падали од глади, од гладних курјака, од колере, од куршума пљачкашких хорди у леденој пустињи. Милан Вукашиновић ишао је напред. Промрзле му ноге, трбух празан, празна мањерка, која је звекетала злокобно на погрбљеним леђима, злослутно се сударила са хладним челиком на пушци, која је висила о мршавом рамену.
Петао је негде кукурекнуо. Ратник је још седео пред кућом и из тестије пио ракију. Не може да се отргне од сећања. Тамо у сандуку иза врата има две Карађорђеве звезде с мачевима, његов војнички понос. Он види слику догађаја који су му донели то признање. И сећа се, сећа се свега:
Два војника пузала су ка непријатељским рововима. Наши су, при отступању, оставили један митраљез кога је требало спасти по сваку цену. Он и његов друг били су на брисаном простору. Пузили су по земљи, вукли собом пушке, и примицали се митраљезу кога је требало спасти. Пузили Милан Вукашиновић и Сима Стошић из Житорађа, два добра друга, два ратника, два стара пријатеља. Да ли ће успети? Ако се дохвате митраљеза, онда су спасени. А ако их непријатељ примети – онда свршено: одоше и они и митраљез.
Милан је гледао Симу и хтео да му нешто каже. Али непријатељ је тако близу да их може чути и приметити. Само му је дао знак руком да иде за њим.
– Ја ћу први да узјашем на митраљез, а ако ме убију – ти бежи…
Примицали су се све ближе. Свега су неколико корака далеко од митраљеза. Само још који часак, Милан се сасвим примакао. Приметио да је реденик у митраљезу. Био је пун метака. И радовао се томе.
– Држи, Симо!
– На коњу смо, Милане.
Митраљез је заклокотао у рукама Милановим. Непријатељ је припуцао, али митраљез је био бржи и сејао је смрт, заустављао непријатеља који је хтео да га ућутка.
– Кло, кло, ррррррррр!!
У непријатељским редовима настала паника. Почели су да беже. А митраљез је певао своју крваву и ватрену песму. Непријатељ је одмицао без трага.
То је златна Карађорђева звезда!
Горничево хиљаду деветсто седамнаесте, Кота 10-50. Како се он свега добро сећа. Нека дивизија је отступила. Миланова чета требало је да јој олакша отступницу. Борба је трајала два дана. Војници су падали као зрело класје, ваљали се пробијени шлемови крај мртвих коња, просути мозгови вукли се по исцепаним цокулама, несахрањени војници лежали по камењу. Цеви од топова биле су пребијене, празне чауре звониле под ногама, рањеници се скривали за лешеве својих мртвих другова.
Наши су заробили око стотину непријатељских војника, заробили им топове, пушке, митраљезе. Млад непријатељски војник лежао је погођен посред чела. Наши су заузели Магленац. Са Бугарима је било тешко ратовати. Они су увек били спремни да нападну, у по дана, као и у по ноћи.
Милан Вукашиновић опет је рањен. Парче гранате ударило га у бутину. Лежао је крај једног младог војника који се борио са смрћу. Несрећник подавио руку под главу па личи на неког малишана у сурој војничкој униформи. Коса плава и мека као свила, а поглед болан и немоћан упро у небо. Образи упали, а на ногама исцепане цокуле. Милан га је видео кад је издахнуо. У то је дошао неки човек и дао му коњака да пије. Било му је боље.
Чуо је нека звона. То му се само учинило. Топови су и даље рикали. Онда се подигао стуб дима и ковитлао по пустој пољани, а Милан је гледао младићево чело које је наједном постало жуто као восак у саћу.
Док је он лежао поред мртвог младића звизнула је нова граната и размрскала му ногу. Другови су га после однели. Осећао је како му крв тече, осећао је како му цури топао млаз низ провидну кожу. Много рана било је на његовом телу. Лекари су их доцније избројали у болници. Биле шездесет и четири ране!
Однели су га у неку енглеску болницу. Лежао је тамо два пуна месеца и гледао како се над његову постељу свакога дана по неколико пута надносе два добра и племенита ока сестре болничарке. Цело то време није знао да ли ће икада више стати на своју ногу, која је, као отсечена грана, лежала крај друге на којој ране тек биле зарасле.
Оздравио је и поново отишао на фронт. Сећа се кад је дошао Божић и Руси се на часак измирили са Бугарима на фронту. Носили су им хлеб и давали сувих смокава.
– Христос се роди! – викали су једни другима.
– Узмите хлеба, Божић је!
Јели су хлеб заједно, а сутрадан поново су ухватили пушке да убијају једни друге.
Солунски фронт је пробијен. Гинуло се и војници су падали, а чете се проређивале. Без страха су људи срљали у смрт, нису ни на шта више мислили, јер су хтели само што пре да виде ослобођену земљу.
Од Доброг Поља отишли су на Криволак, па у Царево Село. Вихор победе носио је заморену војску. Густе браде покривале су мршава војничка лица. Рањаве ноге корачале су стазама и друмовима, корачале неуморно и ишле напред.
Примирје је закључено.
Војници су били и сувише уморни да би могли много да се радују. Милан Вукашиновић отишао је у Приштину, а одатле се упутио у своје село. Јутро га је стигло на домаку куће. Познао је шумицу, видео свој гај. То је била његова планина.
Отац није био жив. Убили га хајдуци, душмани. Пекли га и тражили новац. Ни жену није затекао. Умрла од глади. Прозебао малишан скакутао је око њега и једва се присећао да и он има оца. Милан Вукашиновић није могао да плаче. Осећао је само како се срце кида и како га нешто стеже и дави.
Ране које су изрешетале његово тело ни данас му не дају да ради колико би хтео. А мора да ради, јер иначе…