Врачарић М. Јаћим

739
Врачарић М. Јаћим
Врачарић М. Јаћим

 

 

име: Јаћим
презиме: Врачарић
име оца: Милован
место: Кремна
општина: Ужице
година рођења: 1885.
година смрти: 1977.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

БУДАКОМ НА НАОРУЖАНУ ЧЕТУ

У ратним забелешкама Јаћима Врачарића описан је један необичан доживљај: “По наређењу Врховне команде IV кадровски пук повлачио се од Босиљграда и Чемерника са циљем да што пре стигне у Црну Гору. Док смо испод планине Голеш журно ишли према Пећи, стиже наређење да моја 1. чета, 2. батаљона промени правац и крене ка Ђаковнци. На тој релацији требало је да прихватимо једну нашу батерију и отпратимо до Пећи, обзиром да су тада по целој Метохији вођене борбе између наших трупа и арнаутских наоружаних банди.

Идући према Ђаковици стижемо пред велико ушорено арнаутско село. Код првих кућа, из једног дворишта изађе крупан Арнаутин са будаком на рамену, стаде пред нас на сред пута и строгим гласом заповеди.

– Стој!

Чета је ишла у колони двојних редова.

Очекујући да нам да неко обавештење или савет, нас двојица са чела колоне стадосмо, потом се заустави цела чета.

– Доле оружје! – заповеди строгим гласом.

– Шта то кажеш!? – упитах да проверим да ли се шали или га добро не чух.

– Заповедам да баците оружје.

Стојим у неверици и питам се зар је могуће да један човек са будаком наређује чети под пуном ратном спремом да одложи оружје. У животу нисам доживео тако невероватну дрскост. Војника поред себе протурих иза леђа, нареднх да стави пушку на моје десно раме и убије разбојника. Пушка плану, а он се опружи колико је дуг. Остависмо га на путу и опрезно кренусмо кроз насеље, плашећи се освете и нових провокација. Али село као да је пусто, никога не видесмо, ниједна глава се не помоли на прозору, тајац и мртва тишина”.

О једном племенитом поступку Јаћима Врачарића причао је његов земљак Драгутин Ђурђић: “У албанском беспућу, где човека страх хвата од сурове природе у којој ни глогињу не можеш наћи да утолиш глад, добисмо одмор. Полако се спуштам на земљу, али бих волео да се више не дигнем, нек се једном све ове муке заврше. Данима у уста ништа нисам ставио, снага је на измаку. Повремено осећам несвестицу, а ноге и руке подрхтавају. Крај мене седе мој Креманац, Јаћим Врачарић. Мало се одмори, а онда из торбе извади окорело парче хлеба. Мени одједиом пође вода на уста, а желудац поче да се грчи. Део овог парчета повратио би ми снагу, али како да му тражим кад он спашава свој живот. Јаћим преломи ону корицу и пружи ми половину. Док сам је узимао до срца ме дирну његова племенитост. Једем и размишљам, ово само брат брату може учинити.

– Хвала ти Јаћиме, желео бих да од сада будеш мој брат, да се побратимимо.

– Добро, Драгутине. Сви би ми у овој нашој несрећи требало да будемо браћа.“

Тако корица окорелог хлеба на албанској Голготи створи побратимство двојице Креманаца, Јаћима Врачарића и Драгутина Ђурђића.

Јаћим не пише много о својим јунаштвима, не објашњава због чега је и како добио највеће одликовање. За њега је најтежи део рата било солунско ратиште, са посебним нагласком на Чегане, Кајмакчалан, Сиву стену, Црну чуку и Груниште. Са извесном дозом туге наводи да је на овом последњем положају, док се његова јединица борила заједио са Војводом Вуком, погинуло девет Креманаца: Коста Бешлић, Михаило Буквић, Обрад Ђурђић, Радосав Ђорђевић, Велисав Јанковић, Јеврем Мисаиловић, Милоје Милинковић, Драгомир Пашић и Милан Филиповић.

Из једног документа сазнајемо да је Јаћим Врачарић поднаредиик 1. чете, 2. батаљона IV пешадијског пука за стечене заслуге и осведочену храброст у борбама од августа до децембра 1916. године похваљен армијском похвалницом и истим указом од 12. септембра 1917. године одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Носилац је и Албанске споменице.

Поднаредник Јаћим Врачарић је рођен 1885. године у Кремнима, где се са оцем Милованом и мајком Јелисаветом бавио земљорадњом до пунолетства.

Војни рок је одслужио у 1. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука и у тој ужичкој јединици провео време од почетка Балканских ратова до ослобођења земље.

Оженио се Јеленком Аћимовић из Биоске и са њом добио синове Миљка, Данила и Маринка и кћерке Милијану и Јулку.

У међуратном периоду радио је административне послове при Војној команди у Ужицу, а кад је почео нови рат, скинуо је униформу и отишао у Кремна да остатак живота проведе у лепотама родног села. Имао је пензију и 100 динара на име Карађорђеве звезде, али га је рад помељара у сопственој воденици испуњавао задовољством.

Умро је 1977. године у Кремнима.

ИЗВОРЗлатибор у Великом рату
Претходни чланакМијаиловић А. Иван
Следећи чланакТуцовић Г. Јован