име: Стеван
презиме: Вишњић
име оца: Михаило
место: Стрмово
општина: Бајина Башта
година рођења: 1887.
година смрти: 1957.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Вишњић М. Стеван, познати трговац и наредник у резерви (Стрмово, Бајина Башта, 27. XII 1887 – Уб, 23. IV 1957).
Отац Михаило и мајка Катарина, пољопривредници.
По завршетку основне школе, попут неких својих земљака, кренуо је трбухом за крухом. Из своје врлетне и сиромашне Соколске нахије стигао је у равну и плодну Тамнаву и настанио се у Убу, где је изучавао древни абаџијски занат. Природно обдарен, а уз то вредан, упоран и спретан, постао је добар шегрт и калфа, а изван свега одличан мајстор.
Благовремено је регулисао војну обавезу у IV пешадијском пуку и стекао чин резервног пешадијског поднаредника. Са тим чином је учествовао у оба балканска и I светском рату и два пута рањаван.
За осведочену личну храброст на Биљегу и Костајнику код Крупња 1914. године, када је као вођа извиђача заробио 40 непријатељских војника, указом од 15. јуна 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Зна се да је поред њега имао Медаљу за ревносну службу, Медаљу за храброст, Руску сребрну медаљу, све три споменице за учешће у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године и Албанску споменицу.
По завршетку I светског рата имао је ортачку абаџијску радњу са Милорадом Ћираковићем, познатим абаџијом и трговцем из Уба. Временом су се раздвојили па је свако радио за себе. Стеван је образовао мануфактурну бакалску и шпекулативну трговину. Поред продаје својих производа и текстила, бавио се и прометом других артикала широке потрошње. Пошто се добро обогатио, почео је да тргује житом, воћем, па и свиња. На тим пословима имао је стално ангажовано по десетак радника и бар толико ученика-шеграта.
Као врло предузимљив и рационалан човек, стекао је солидан иметак, који се углавном састојао од више непокретности. У самом Убу имао је више стамбених и пословних зграда. Кућа у којој је становао са породицом налазила се у Првомајској улици бр. 6. У дну њеног дворишта, према садашњем централном градском тргу, била је комбинована зграда, у чијем је приземљу била абаџијска радња, а на спрату чардаци и више соба у којима су становали шегрти, калфе и други његови радници. Крај пута од Уба за Памбуковицу имао је велики плац са огромним магацинима и чардацима у облику слова „П”. У њеном десном крилу становао је један радник са породицом. Испод њега била је инсталирана велика вага за мерење жита и других кабастих производа. До Ћираковићевог магацина имао је другу абаџијску радњу са чардацима. То је она зграда у којој се налазила популарна убска кафана Српски чардак. Поседовао је и већи комплекс земље на брду Шепковац и у селу Звиздару.
По окончању II светског рата највећи део његове имовине је конфискован. Наводно то није могао прежалити, па је из дана у дан био све депресивнији. Савременици тврде да му је и то помогло да прерано умре.
Био је ожењен Полексијом – Полом Рекалић (Шабац, 1900 – Уб, 1985), домаћицом, која је одрасла код своје тетке и тече на Убу. Имали су шесторо деце – три сина и три кћери. Нажалост, нико од њих више није међу живима. Син им Јосип, правник, у младости активно се бавио спортом. Био је члан Атлетског клуба Црвена звезда из Београда, државни рекордер и репрезентативац у трчању на кратким стазама и штафети 4 х 100 метара. Погинуо је на службеном путу, у Замбији 4. новембра 1970. године.