Вирић М. Драгољуб

606
Вирић М. Драгољуб
Вирић М. Драгољуб

 

 

име: Драгољуб
презиме: Вирић
име оца: Михаило
место: Крива Река
општина: Чајетина
година рођења: 1896.
година смрти: 1975.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

НАЈМЛАЂИ ЗЛАТИБОРСКИ ВИТЕЗ

Обзиром како је живела огромна већина златиборског становништва у другој половини деветнаестог века, у време неразвијене привреде и нерешених социјалних прилика, за Михаила Вирића, земљорадника из Криве Реке, слободно се може рећи да је био домаћин са солидним земљишним поседом и пристојним условима живота, и поред чињенице да је имао пуну кућу чељади. Довољно је поменути само један необичан податак – супруга Андријана Јеремић из Рудина, три пута му је родила двојке. Изгледа да му је син Драгољуб, рођен 1896. године, био љубимац, јер му је омогућио да у Мачкату заврши основну школу.

Драгољуб није учествовао у Балканским ратовима, јер у то време није био пунолетан. У Први светски рат је кренуо са обвезницима последње ратне мобилизације, мада ни тада није имао довољно година, али је тих тешких и судбоносних дана отаџбина морала ставити под оружје све што је могло пушку носити.

До доласка на Крф, борио се у IV пешадијском кадровском пуку, коме се придружила група добровољаца из Криве Реке, Рожанства и Мачката. Ови млади људи нису знали да обуздају страсти, нису умели да јунаштвом надокнаде неискуство, па је већина страдала у бомбашким окршајима, остала покошена испред бугарских бункера или изгинула на специјалним задацима.

Драгољуба Вирића је пратила срећа док је пролазио кроз разна ратна искушења. Јунаштвом се посебно истакао тамо где је било најтеже, у тешким окршајима на Солунском фронту, у времену од половине августа до почетка децемба 1916. године. Заслужено признање, Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, стигло је 12. септембра 1917. године.

По повратку из рата, Драгољуб се оженио Зорком Жунић из Криве Реке. У том браку рођена су три сина Михаило, Сретен и Ратко и кћер Милица. Као јунак са највећим орденом и скромним и ненаметљивим понашањем, уживао је углед и поштовање мештана.

Током Другог светског рата сматрао је за дужност да буде на страни краља и Југословенске војске у отаџбини и зато прихвата понуђену дужност председника равногорског одбора у Кривој Реци.

Умро је 1975. године.

ИЗВОРЗлатибор у Великом рату
Претходни чланакШопаловић Р. Видосав
Следећи чланакПоповић Т. Гвозден