Веснић Радослав

539
Веснић Радослав
Веснић Радослав

 

 

име: Радослав
презиме: Веснић
име оца:
место: Краљево, Железник
општина: Краљево, Чукарица, Београд
година рођења: 1891.
година смрти: 1980.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, wikipedia

ТО ЈЕ ТВОЈ ОТАЦ

… У Краљеву се искупила маса света, хоће с коња да ме скине, а ја дошао на кратко одсуство, тек да први пут видим своје дете, кћер Цају… А маса кличе, неки су ме препознали, вуку ме, заустављају коња, не могу да прођем. Гледам радосна лица, људи плачу од среће… Немци тек што су изашли из Краљева…
… И кога видим у тој маси: мајку!… Види и она мене, гура се кроз светину, виче: „Пустите ме ближе сину… Људи, дајте да видим своје дете…“ Скачем с коња, пробијам се и ја према њима, чујем глас мајке и жене: „Гледај, то је твој тата… Знам, говоре мојој кћерчици, мојој четворогодишњој Цаји, коју први пут видим… Дете ми маше рукама, ја плачем… Најзад сам међу својима, после четири године, после толико патњи и искушења… Па и то на кратко, само да их видим, јер ми је јединица у Крушевцу…
… Радослав Веснић, 87- годишњи председник Савеза ратника ослободилачких ратова Србије 1912 – 1918. године, овако наставља своју потресну и узбудљиву причу…
… Управо тако: пут патње и искушења и пут славе и победе. Уочи рата 1914. године, био сам на аудицији у Хрватском народном казалишту у Загребу. Обећао сам да ћу сигурно доћи на јесен, али ме живот упути другим правцем. Одем у Моравски артиљеријски пук, који је био стациониран у Нишу. Одатле усиљеним маршом на Цер. Стигосмо пред поноћ, уочи битке. После два дана пробијамо фронт, па на Дрину. Био сам тада резервни потпоручник …
… А после Цера и Дрине усиљеним маршом у одбрану Београда. Немци су бежали, топе се у Сави и Дунаву… Из Београда поново према Дрини, на Мачков камен… Ту око седам хиљада мртвих. Наших… Моја батерија готово уништена: преживело нас је седам… Наша пешадија одступа, ми с пешацима, скинемо затвараче и оставимо топове. Стигнемо до Бадовинаца. Ујутро рано појавио се Други гвоздени пук – све сами Топличани. Командант Михаило Стојановић стао насред Бодовинаца, командује најпре у стрелце, па онда – јуриш… Наставио се покољ. Аустро-Мађари беже у Дрину… Многи су се подавили…
… Па онда – Колубара. Ту је командант Стојановић тешко рањен. Умро је брзо у болници. Ноћу се повлачимо, дању дајемо отпор… Ту сам видео Војводу Мишића. Повлачимо се. Очајни узвици и цика жена и деце нису престајали. Ратници исцрпљени двомесечним борбама на Дрини и Гучеву, увукли главу у врат. Срамота их од народа, али свему има краја па и њиховој моћи и снази…
… Ето Мишића на рибничком мосту. Обраћа се првој групи војника: „Куда сте наврли? Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, најгорег војника на свету. Бежите, иако сте тукли Турке и Бугаре и те исте Швабе. Бежите и газите своје жене и децу…”
… Војници оборили главе, нико не сме да проговори. Још не знају ко је. Један упита: „Ама, је ли то онај Мишић из Струганика?” А затим, више за себе рече: „Изгубили смо ред, па смо изгубили и памет…” Војска застаје, групише се око Мишића. А он говори: „Побогу, браћо, освестите се и уразумите се. Зло је за све нас, ако се растуримо. Док смо заједно моћи ћемо да бранимо и твоју и моју кућу…”
… После – тифус, црногорске и албанске планине. Са топовима смо се опростили на Дриму. На Крфу нађем свог кума песника Милутина Бојића. Са Крфа су једни отишли на Видо, острво смрти, други у Бизерту, на опоравак, трећи близу Солуна, ја у Одесу. Знање руског језика и друге специфичне околности одводе ме у Русију, у Одесу, где ћу помагати оснивање Добровољачке дивизије… То путовање је било веома драматично. Кад је дивизија била формирана, Руси додају коњицу, артиљерију и храну и право у бој на – Добруџу. Добио сам коњицу и за извиђење, па сам па том фронту заробио прве Бугаре …
… Из Русије долазим са високим одликовањима. Затим преко Енглеске, Орана, Француске, Италије, Солуна, стижем у брдски артиљеријски дивизион Дунавске дивизије. То је било 1917. Био сам у чину поручника …
… Моја батерија је била на Милетиној коси. Ту сам затекао многе пријатеље, сви су потиштени због позиционог рата. Питања сваког дана иста: шта се чека? У отаџбину, или у смрт! То је трајало све до септембра следеће године…
… Лако је претпоставити како су се војници осећали онда кад су сазнали да ће ускоро кренути на јуриш. Знао сам за напад два дана раније. Кад је артиљерија грунула из око 600 топова, земља се претворила у ватру и дим… Пешадија је чекала само позив на јуриш. Наши авиони надлећу положаје. Ватра је помела непријатеља… Кад смо кренули – нисмо се зауставили десет дана… Бугари траже примирје…
… Моја дивизија крене према Крушевцу. Ту наиђемо на Немце. Умивају се на једном брду. Обавестим штаб дивизије… Отуда нареде: ватра! Распалимо по њима. Кад је дошла наша пешадија, могла је само да их сахрани… Одатле до Шапца, па онда за Сремску Митровицу, па Нови Сад. То је био први српски одред у Војводини. У Иригу нас је народ грлио, обасипао цвећем… Из Новог Сада у Кикинду где сам неко време био командант места. Ту је било завршено моје шестогодишње ратовање.

У свом богатом и бурном животу, данас осамдесет седмогодишњи Радосав Веснић био је професор, директор гимназије, управник Народног позоришта у Београду и Новом Саду, редитељ, глумац, романсијер, приповедач, новинар… Носилац је низа високих домаћих и иностраних одликовања, међу којима су и Златне Обилићеве медаље за храброст и Орден француске Легије части. Почасни је грађанин Париза. Живи у Железнику, Авалска 5.

Допуњено из википедије:
Радослав Веснић (Краљево, 11. септембар 1891 — Београд 3. септембар 1980) је био српски позоришни глумац и редитељ, професор глуме и дикције, писац, преводилац и новинар.

Још као средњошколац играо је у ђачком позоришту Нада, бежао у путујуће позориште Андре Делинија, потом глумио у омладинском позоришту Отаџбина. По завршетку гимназије примљен је у Народно позориште за привременог члана. Борио се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године и у Првом светском рату. Глуму је учио код Маге Магазиновић и у Првом студију Художественог театра у Москви код Станиславског. Завршио је Философски факултет у Београду.

Од 1920. до 1923. године радио је као новинар и уредник београдског листа Новости. Следеће две године био је глумац, редитељ и управник драме Српског народног позоришта у Новом Саду одакле одлази у Осијек за управника Народног казалишта. Године 1927. оснива београдску оперету која наступа у башти ресторана Клериџ на Теразијама и у сали Луксора у Балканској улици. Од 1928. до 1930. године био је сауплент краљевачке гимназије. Сезону 1930/31. провео је режирајући и глумећи у СНП-у. У периоду од 1931. до 1941. године је редитељ и директор драме у Народном позоришту у Београду са једногодишњом паузом када ради у Уметничком одељењу Министарства просвете и као аташе за културу југославенског посланства у Софији.

Током Априлског рата 1941. године командује противваздушном батеријом бранећи Београд. По капитулацији одбија положај управника Народног позоришта у Београду и председника општине Краљево те га хапсе и одводе на Сајмиште, Бањицу и најзад у логоре у Нирнбергу и Хамелбургу. У заробљеништву учествује у раду позоришних дружина Боем и Зора.

Од 1945. до 1947. је директор и професор француског и српског језика краљевачке гимназије и руководилац КУД-а Коста Абрашевић. Потом је директор драме Војвођанског позоришта у Новом Саду и професор у Глумачкој школи. Од 1951. до 1954. године је управник, директор драме и редитељ у Народном позоришту у Бањој Луци. Поново се враћа у Нови Сад за редитеља у СНП и директора и професора Драмског студија. Као пензионер режира у Народном позоришту у Пироту и у Бањој Луци, у КУД Иван Кларић у Новом Саду, предаје у Глумачкој школи у Приштини. Пише позоришне критике за новосадски Дневник и Нашу сцену, даје осврте на позоришне премијере за Радио Београд.

Оснива Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920. године, његов је председник и покреће и уређује лист 15. септембар.

Од 1924. до 1965. године режирао преко 126 премијера у СНП, НП у Београду, НП у Осијеку, Софијском народном театру, Београдској оперети у Клериџу, Народном позоришту у Цетињу, Народном позоришту у Сомбору, Народном позоришту у Бањој Луци, Народном позоришту у Крагујевцу, Народном казалишту у Сиску, Народном позоришту у Пироту.

Од 1906. године до 1975. године играо око шездесетак улога у Народном позоришту у Београду, Академском позоришту у Београду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Хрватском народном казалишту у Загребу и Народном позоришту у Бањој Луци.

Драматизовао више књижевних дела, објавио низ приповедака у новинама и часописима. Писао за дневне новине и позоришне часописе.

– Збирке приповедака: Луталица(1930), После тридесет година(1931), Привиђење на Бадње вече(1935), роман Славољуб Зорић(1930);
– Збирка поезије: У свитање(1920);
– Драме: Путем искушења(играно у НП у Скопљу, НП у Београду, Академском позоришту у Београду и Художественом театру у Софији), Брак из љубави (играно у НП у Скопљу и у СНП), Господски дом (играно у НП у Скопљу, НП у Београду и Љубљанској драми), Његова последња авантура (играно у НП у Скопљу и Академском позоришту у Београду), Путујуће друштво, драматизација приповетке С. Сремца (играно у НП у Београду и СНП), Први вал /Четрдесет прва/ (играно у НП у Приштини и НП у Бањој Луци), Ивкова слава, драматизација приповетке С. Сремца (играно у НП у Крагујевцу), Први вал (прво извођење 1963. у НП у Пироту), Повратак (прво извођење 1963. у НП у Пироту);
– Техника говора – уџбеник (1951).

Преводио је са немачког, француског и руског поезију, приповетке и позоришне комаде.

Био је професор српског и француског језика, директор Краљевачке гимназије, професор глуме, дикције и директор Глумачке школе у Новом Саду и директор Драмског студија у Новом Саду, професор дикције у Глумачкој школи у Приштини.

Одликовања:
Бели орао са мачевима,
Златна Обилићева медаља за храброст,
две сребрне Обилићеве медаље за храброст,
Медаља за војничке врлине,
Албанска споменица,
орден Светог Станислава са мачевима,
орден Светог Владимира са мачевима,
бронзана медаља за заслуге Националног удружења ратника Француске,
Легија части
Почасни је грађанин Париза.