Тодоровић М. Петар

63
Тодоровић М. Петар
Тодоровић М. Петар

 

 

име: Петар
презиме: Тодоровић
име оца: Милан
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1872.
година смрти: 1950.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Тодоровић М. Петар, официр – артиљеријски бригадни генерал, (Београд, 28. XII 1872 – Београд, 1950).

Отац Милан, трговац из Овчиње у Београду, а мајка Јелена (рођ. Баштовановић), домаћица из Ритопека крај Београда. По завршет- ку седам разреда гимназије са XX класом уписао је НШ ВА 15. септембра 1889. године. За артиље- ријског потпоручника произведен је 15. септембра 1892, за капетана 22. фебруара 1900, мајора 1907, за пуковника 1. октобра 1915, за артиљеријског бригадног генерала 21. октобра 1923. године.

До 1898. био је водник у коњичкој и пољској артиљерији, потом до 1902. командир батерије у пољској, а до 1907. године у брдској артиљерији. Од 1900. до 1901. године шест месеци провео у Паризу и Ници на изучавању језика. Током 1907. године постао је командант дивизиона у брдској артиљерији. Следеће две године провео је на стручном усавр- шавању у алпској артиљерији у Греноблу (Француска). По повратку у домовину до 1912. године био је командант дивизиона у брдској артиљерији.

У балканским ратовима био је командант дивизиона брдског арти- љеријског пука и командант Опољског одреда у Љуми. Током Српско бугарског рата био је командант III дивизиона брдског артиљеријског пука у саставу Дринске дивизије I позива. У току Арнаутске побуне 1913. био је помоћник команданта брдског артиљеријског пука и свих Призренских трупа.

На почетку Првог светског рата био је командант брдског дивизиона Шумадијске дивизије II позива, потом командант артиљерије Ужич- ке бригаде и командант артиљерије Ужичког одреда. За време реорганизације српске војске био је председник Комисије за припрему логора за целокупну војску на Халкидику. Од 1916. године до завршетка тог рата био је командант артиљерије Дринске дивизије.

После Првог светског рата најпре је помоћник команданта брдског артиљеријског пука, па командант Вараждинског војног округа и командант места и посаде у Вараждину. Од 1920. био је помоћник команданта Зетске дивизијске области и до 25. децембра 1920. на служби у Артиљеријско-техничком одељењу МВМ. Следеће две године је помоћник команданта Јадранске дивизијске области, а онда до 6. марта 1923. командант Босанске артиљеријске бригаде. Потом до 1929. начелник Артиљеријског одељења I армијске области. Пензионисан је 11. априла 1929. године.

За заслуге у миру и рату добио је: Медаљу за војничке врлине, Златну медаљу за храброст, Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, два ордена белог орла, Орден Светог Саве III реда и Орден Карађорђеве звезде IV степена. Од страних одликовања имао је енглески орден св Ђорђа са мачевима II степена и руски орден Св. Ане са мачевима II степена.

Од 1904. ожењен је Милицом кћерком Алексе Васића, касационог судије у пензији, а имали су синове: Бошка, Жарка, и Славка. Говорио је француски језик и бавио се превођењем и објављивањем стручних радова.