Tanović K. Jovan

84
Tanović K. Jovan
Tanović K. Jovan

 

 

ime: Jovan
prezime: Tanović
ime oca: Krsta
mesto: Požega
opština: Požega
godina rođenja: 1884.
godina smrti: 1945.
izvor podataka: “Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912-1918“ Milorad Radojčić

 

Tanović K. Jovan, novinar i rezervni oficir (Požega, 10. I. 1884 – Beograd, 13. III 1945).

Otac Krsta i majka Jelena.

Osnovnu školu i Nižu gimnaziju završio je u rodnom gradu, a više razrede gimnazije u Beogradu, gde je upisao i studije prava.

Početkom dvadesetog veka uključuje se u omladinski pokret, a već 1902. godine postao je sekretar Društva Pobratimstvo. Tokom 1903. bio jedan je od organizatora martovskih demon- stracija. Pripadao je krugu osnivača kluba Slovenski jug. Kada se 1. januara 1904. godine pojavila Politika, koju su pokrenula braća Vladislav i Darko Ribnikar, bio je jedan od prvih saradnika i u njenoj prvoj redakciji.

Kao rezervni kapetan u balkanskim ratovima 1912-1913. godine, bio je komandir čete u XVII pešadijskom puku Drinske divizije. U Prvom svetskom ratu preživeo je albansku golgotu, oporavljao se na Krfu, i ratovao protiv Bugara i Švaba na Solunskom frontu od 1916. do 1918. godine. Jedan je od učesnika bitke na Kajmakčalanu, a oficir XIII pešadijskog puka, Dušan Roš, u svojim sećanjima zapisao je da je 1916. godine na samom vrhu Kajmakčalana, ispod jednog proplanka, video da im u susret ide jedan usamljeni ratnik sa zavijenom rukom: Kada stiže do nas, prepoznam kapetana Jovana Tanovića, ranjenog u rame, svog u krvi. Još od balkanskih ratova bio je komandir u tom slavnom 17. pešadijskom puku. Lio je krv u teškoj Cerskoj, pa i u Kolu- barskoj bici, nosilac Karađorđeve zvezde, i mnogih drugih odlikovanja. On mahnu onom zdravom rukom i reče: Tu gore je pravi pakao. Više puta smo uzimali vrh da nam ga Bugari ne preotmu svežim snagama. Verujem ipak da ćemo ga zauzeti definitivno.

Na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1920. godine bio je član delegacije Kraljevine Srbije i njen šef za štampu.

Po završetku I svetskog rata ponovo je u redakciji Politike i tu je ostao do 1941. godine kao dugogodišnji urednik, a jedno vreme i odgovorni urednik. Bio je jedan od njenih većinskih akcionara, predsednik Upravnog odbora Akcionarskog društva Politika i predsednik Udruženja vlasnika listova u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U Srpskom novinarskom udruženju bio je potpredsednik, a zatim i predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog, novinarskog udruženja. Učestvovao je 1924. na Internacionalnom novinarskom kongresu koji je održan od 7. do 12. jula u Londonu.

Pod okupacijom 1941-1944. godine bio je direktor Novog Vremena, urednik Obnove i član uprave (koju su imenovale okupacione vlasti) i počasni predsednik Srpskog novinarskog udruženja. Krajem novembra 1944. Vojni sud Prvog korpusa, osudio ga je na kaznu smrti streljanjem zbog saradnje sa okupatorom.

Pored Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda, odlikovan je i sa dva ordena belog orla, sa dva ordena Svetog Save, belim lavom IV reda, Medaljom za hrabrost, Armijskom zahvalnicom.

Bio je oženjen Jovankom, rođ. Milivojević iz Beograda. Imao je sina Slobodana, rođenog 1924. godine u Beogradu.