Танкосић П. Војислав

131
Танкосић П. Војислав
Танкосић П. Војислав

 

 

име:Војислав
презиме: Танкосић
име оца: Павле
место: Рукладе
општина: Уб
година рођења: 1880.
година смрти: 1915.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Танкосић П. Војислав, пешадијски мајор и комитски војвода (Рукладе, Уб, 16. IX 1880 – Трстеник, 20. X 1915).

Отац Павле, по неким подацима је од Јовановић из Руклада, а по другим пореклом из Босанске Крајине, али је живео у Руклади и бавио се казанџијским занатом и мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. У ВА уписао се 1899. са XXXII класом, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у VI пешадијски пук Краљ Карол. Са XV класом завршио је и ВШ ВА.

Иако активни официр српске војске, у марту 1903. године, са групом демонстраната пркосио је Краљу својим учешћем у великим немирима. Већ у мају 1903. године један је од најактивнијих у обарању последњег Обреновића са српског престола и довођењу Петра I Карађорђевића за Краља Србије. Приписује му се да је лично побио браћу краљице Драге – Николу и Никодија Луњевицу. Поводом доласка дина- стије Карађорђевића на власт одликован је октобра 1903. године Меда- љом Краља Петра I Карађорђевића.

У својству члана четничке организације у зиму 1903/04 упућен је у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. Септембра 1904. године први пут је одликован Карађорђевом звездом. Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Током 1905. водио је чету у борби на Челопеку након чега је повучен у Србију. Године 1907/08. био је шеф Горског штаба Источног Повардарја, што је значило командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско- бугарски рат. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Био је члан Младе Босне и Централне врховне управе илегалне организације Уједињење или смрт (популарно зване Црна рука).

У I балканском рату командовао је Лапским четничким одредом, који је отпочео операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре. Четничко-арнаутска чарка развила се у прву битку тог рата. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину. И у II балканском рату, са својом четом уче- ствовао је у скоро свим значајнијим борбама. По окончању балканских ратова постао је најмлађи мајор у Србији и добио други орден Карађор- ђеве звезде. Сви који су га знали и познавали веровали су да је пред њим успешна, чак сјајна официрска каријера.

После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат на престолонаследника Франца Фердинанда, због чега је био притваран у штабу Дунавске дивизије I позива. Пуштен је пред сам почетак Првог светског рата.
По избијању I светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др. За време повлачења српске вој- ске 1915. године његов одред је представљао заштитницу и био у стал- ном ватреном контакту са надирућим непријатељем. У једној од тих борби у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. као командант батаљона био је смртно рањен.

Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљења идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша по аустријским, мађарским, немачким и бугарским новинама, објављен је и текст у коме је писало како је дошао крај и Воји Танкосићу, помињан престолонаследник, ултиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла заслужена казна.

У недељу 8. октобра 1922. године из Трстеника пренети су његови посмртни остаци и покопани на Новом гробљу у Београду. Учињено је то како доликује истинском јунаку за слободу, независност и уједињење српског народа. Постоји и верзија да су његове кости претходно из Трстеника пренете у крипту цркве у Белим Водама, где се наводно и сада налазе.

Носилац је већег броја одликовања и других признања међу којима је: Орден Карађорђеве звезде и официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, о чему је објављен указ 14611. У Београду, Нишу и још неким местима градске улице носе име војводе Танкосића.