Танкосић П. Војислав

724
Танкосић П. Војислав
Танкосић П. Војислав

 

 

име:Војислав
презиме: Танкосић
име оца: Павле
место: Рукладе
општина: Уб
година рођења: 1880.
година смрти: 1915.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Танкосић П. Војислав, пешадијски мајор и комитски војвода (Рукладе, Уб, 16. IX 1880 – Трстеник, 20. X 1915).

Отац Павле, по неким подацима је од Јовановић из Руклада, а по другим пореклом из Босанске Крајине, али је живео у Руклади и бавио се казанџијским занатом и мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. У ВА уписао се 1899. са XXXII класом, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у VI пешадијски пук Краљ Карол. Са XV класом завршио је и ВШ ВА.

Иако активни официр српске војске, у марту 1903. године, са групом демонстраната пркосио је Краљу својим учешћем у великим немирима. Већ у мају 1903. године један је од најактивнијих у обарању последњег Обреновића са српског престола и довођењу Петра I Карађорђевића за Краља Србије. Приписује му се да је лично побио браћу краљице Драге – Николу и Никодија Луњевицу. Поводом доласка дина- стије Карађорђевића на власт одликован је октобра 1903. године Меда- љом Краља Петра I Карађорђевића.

У својству члана четничке организације у зиму 1903/04 упућен је у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. Септембра 1904. године први пут је одликован Карађорђевом звездом. Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Током 1905. водио је чету у борби на Челопеку након чега је повучен у Србију. Године 1907/08. био је шеф Горског штаба Источног Повардарја, што је значило командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско- бугарски рат. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Био је члан Младе Босне и Централне врховне управе илегалне организације Уједињење или смрт (популарно зване Црна рука).

У I балканском рату командовао је Лапским четничким одредом, који је отпочео операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре. Четничко-арнаутска чарка развила се у прву битку тог рата. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину. И у II балканском рату, са својом четом уче- ствовао је у скоро свим значајнијим борбама. По окончању балканских ратова постао је најмлађи мајор у Србији и добио други орден Карађор- ђеве звезде. Сви који су га знали и познавали веровали су да је пред њим успешна, чак сјајна официрска каријера.

После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат на престолонаследника Франца Фердинанда, због чега је био притваран у штабу Дунавске дивизије I позива. Пуштен је пред сам почетак Првог светског рата.
По избијању I светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др. За време повлачења српске вој- ске 1915. године његов одред је представљао заштитницу и био у стал- ном ватреном контакту са надирућим непријатељем. У једној од тих борби у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. као командант батаљона био је смртно рањен.

Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљења идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша по аустријским, мађарским, немачким и бугарским новинама, објављен је и текст у коме је писало како је дошао крај и Воји Танкосићу, помињан престолонаследник, ултиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла заслужена казна.

У недељу 8. октобра 1922. године из Трстеника пренети су његови посмртни остаци и покопани на Новом гробљу у Београду. Учињено је то како доликује истинском јунаку за слободу, независност и уједињење српског народа. Постоји и верзија да су његове кости претходно из Трстеника пренете у крипту цркве у Белим Водама, где се наводно и сада налазе.

Носилац је већег броја одликовања и других признања међу којима је: Орден Карађорђеве звезде и официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, о чему је објављен указ 14611. У Београду, Нишу и још неким местима градске улице носе име војводе Танкосића.

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.:

Брза мобилизација српске војске изненадила је Турке, што је допринело да почетна иницијатива буде на страни Срба, не само у војностратегијском, него и у моралном погледу. Десно од трупа Прве армије принца, наследника престола Адександра, борбени распоред је заузимала Трећа српска армија старог ђенерала из доба Обреновића Божидара Боже Јанковића, нагизданог “Белим орловима” и “Таковским крстовима”, стеченим у ранијим ратовима.

Шездесет и три хиљаде војника с деведесет и четири артиљеријска оруђа, стари ђенерал је сврстао у две групе. Медвеђска група према граници развила је за борбу Дринску дивизију другог позива, Моравску бригаду првог позива и Добровољачки одред мајора српске војске војводе Војислава Танкосића. Десну – Топличку групу сачињавале су трупе Шумадијске дивизије првог позива и Моравске дивизије другог позива.

Трупе ђенерала Боже имале су задатак да заузму Косово и да десном колоном преко Качаника угрозе Скопље, а левом да ударе у бок Вардарске турске војске на Куманову и Овчем пољу, где је Прва армија имала да бије одсудну битку у првом балканском рату.

Најделикатнији задатак добили су четници војводе Танкосића. Старе комите које су још 1905. године имале ватрено крштење, међу којима су били војвода Вук, Танкосић, Јован Бабунски Стриц и многи други, имале су се по заповести ђенерала Боже бавити старим занатом: неопажено прећи границу, нападати Турке с леђа, побунити Арбанасе да напуштају турску војску и окупљати поробљене Србе у комитске чете, што је практичио зиачило дићи устанак у позадини турских положаја. Када су обавештени да су Црногорци отпочели операције и да напредују на свим положајима, нестрпљиви војвода Танкосић, а особито његов четовођа раније поменути Драгољуб Џилић Стриц допринели су да пре објаве рата плану карауле Дубница код Мердара, на Лисици и Маровцима.

О војевању и подвизима мајора Танкосића могао би се исписати роман. Озлоглашен и код Турака и код Аустро-Угара, познатим понижавајућим ултиматумом 1914. године, Аустро-Угари су тражили његово изручење, због тога што су располагали подацима да је увежбавао сарајевске атентаторе од 28. јуна 1914. и организовао Народну одбрану у Босни и Херцеговини. Због тога је војвода Танкосић дању морао организовати и обилазити положаје а ноћу се враћати у затвор, чиме је српска влада пружала доказе да се “кривица” мајора Танкосића ислеђује. Ратни друг мајора Танкосића, из познате породице Џилића, Светолик записао је следеће:
“Танкосић скочи и викну: ‘Јунаци, напред замном ко хоће да гине! послушали смо сви и пошли за њим, али одједном испред нас паде немачки шрапнел и експлодира; осам рани, двојицу уби, а Танкосића удари кугла у леђа и изађе му на груди. Он је само клонуо и рекао: ‘Уједоше ме!“

Да га не би Немци жива ухватили, поднаредник Крста Видаковић, поднаредник Димитрије Соколовић (синовац Глигоров), Пантелија Шурбановић и ја метнули смо га на шаторско крило и тако га носили два-три километра. Затим су га прихватили четници из Штабне чете и однели возом до Трстеника. То је било 18. Х 1915. године. После два дана, тј. 20. Х 1915. године, Танкосић је умро. Сахрањен је на Трстеничком гробљу. Гроб му је био камуфлиран, али га је окупатор ипак пронашао. Швапски официри су прво снимили гроб, а затим Танкосића ископали па га и у ковчегу снимили да би се уверили да ли је заиста мртав ‘Демон’ светског рата.

Слика Танкосићевог леша и гроба са два аустријска официра, а која је изашла у непријатељској штампи, налази се у Војном музеју: копија је код меие.

Испод слике на мом примерку пише на мађарском:
„’Крај Воји Танкосићу’

Демон светског рата, подстрекач убиства престолонаследника Воја Танкосић, мајор српске војске чије је изручење у ултиматуму тражила наша влада од Србије.

Мајора Танкосића је сустигла казна у нашој балканској офанзиви и он је погинуо. Срби су пронели вест да је он жив.

Да би разбиле српску легенду, наше војне власти наредиле су есхумацију Воје Танкосића и установиле његов идеититет. Прва слика представља Танкосићев гроб, а друга есхумирани деш.”

Ето тако је завршио један од најхрабријих витезова српске војске свих времена, кога непријатељ ни у гробу није оставио на миру.

Џилић је још забележио да су посмртни остаци мајора Воје Танкосића 1923. године пренети на београдско Ново гробље и сахрањени уз достојну свечаност.

На споменику је следећи стих:
,,Венац бесмртне славе,
Српска ти вила плете,
Над твојим гробом Војо,
Комитске плачу чете”.

На самом почетку првог светског рата, војвода Танкосић је команданту Армије поднео извештај:
Извештај Војислава Танкосића, командаита Рудиичког четничког одреда о борбама Одреда од 25. јуна до 29. августа 1914. године.

На основу наређења команданта Треће армије бр. 88 од 12-25. августа 1914. године част ми је известити о следећем:

Стање је код Одреда добро и за операције је способан. Муииције има довољно а у недостатку коморе попуњава се из кадровских јединица, на које наиђе Одред, при вршењу својих задатака. Заплењене ствари које је одред имао предаване су појединим командама, као и сви заробљени непријатељски војници и официри, сем неких, према којима су се морале употребити свирепије мере.

ИЗВЕШТАЈ О ЦЕЛОКУПНОМ РАДУ ОВОГ ОДРЕДА

12. јуна 1914. године објављена је мобилизација, 13. јуна скупљање и наоружавање четника. Ноћу између 13. и 14. покрет за Тордак. Према усменом наређењу команданта Дунавске дивизије послати смо 15. јуна за осигурање линије Видин капије – Савски мост, која у том моменту није била осигурана. Те ноћи покушај да се помоћу једног монитора који је вукао три шлепа војника, искрца на Савској царинарници, потпуно је одбијен, и монитор се у највећој брзини и ужурбаности вратио пут Земуна, мада је пришао нашем штеку до на 100 метара. Исто тако код железничког моста на Сави непријатељ је имао неких намера, вероватно демонстративног карактера, да би омогућио искрцавање на штеку отворио врло јаку канонаду са сва 4 топа (10,5 цм) пласирана код Бежаније; митраљезима (2) укопаним код моста и неким пешачким деловима, чија је ватрена линија изиосила око 800 метара.

Око 10 часова увече добио сам наређење од команданта Дунавске дивизије 1 . позива, да се одмах вратим у притвор; но по овоме наређењу нисам могао поступити јер сам већ био са целим људством ангажован у борби под самим мостом. Око поноћи мост је био срушен од стране инжињеријског капетана Т. Алића.

16. јула ујутру на Топчидерском брду добио сам слично наређење од команданта Дунавске дивизије 1. позива да одмах покупим људе и вратим се на Торлак, пошто сам у притвору, по решењу краљевске српске владе. Истог дана увече, око 10 часова увече, кренуо сам се за Торлак пошто је моју линију осигурања примио 18. пешадијски пук 1. позива.

26. јула саопштено ми је наређење војног министра, да сам решењем Краљевске српске владе ослобођен притвора и сваке одговорности по делу сарајевског атентата.

27. јула према наређењу команданта Дунавске дивизије стављено ми је у задатак рекогносцирање непријатељских трупа од Троцке до Забрежја. При рекогносицирању, послата одељења дочекана су код Винче артилеријском ватром, а код Ритопека пушчаном.
30. јула Врховна команда издала ми је наређење да са одредом кренем у Ваљево и ставим на расположење команданту Треће армије.

31. јула према наређењу команданта Треће армије О. бр. 405 стављено ми је у задатак да с одредом одмах кренем за Крупањ и да непријатељу који надире ка Завлаки пресечем пут.

1 . августа одред је стигао у Крупањ у 7 часова по подне када сам учинио овакав распоред својих делова: једно четничко одељење од 30 људи на коти 490 – северно од Крупња; 1. вод чете 3. прекобројног пука, која је стављена под моју команду више Кика, а једно четничко одељење на Дробњацима.

2. августа изјутра, ја сам са остатком одреда у јачини 150 људи кренуо десно од љубовијеског пута, сливом Кршавских поточића, да би избио на Кошутну стопу, одакле је непријатељ надирао. (За овај покрет добио сам наређење из штаба Треће армије О. бр. 419 од 1. августа). На три до четири километра од Крупња, поједина одељења Одреда развијена у стрељачке стројеве по висовима, с десне стране потока Кршаве, заустављена су још од 8 часова пре подне пушчаном ватром од стране непријатеља, који се у густим колонама спуштао ка Крупњу низ висове с деве стране потока Кршаве. Целога дана водила се огорчена борба.

Чета 3. прекобројног пука, која ми је била придодата прва се почела повлачити око 2 часа по подне, када је њен командир још раније нанустио чету. Потпомогнут једном четом 10. пука 3. позива, која ми је стављена под команду, чији се командир упорно и храбро држао за све време борбе, ја сам давао отпоре све до 4 часа по подне. Тада због исувише велике бројне надмоћности непријатеља, почео сам се у реду повлачити ка Топионици. У 7 часова увече сва одељења, сем два одељења која су чувала лознички пут, скупила су се код Тоционице, одакле сам продужио повлачење ка Бањевачком вису ради хватања веза са 5. пуком 2. позива.

Ноћу 2/3. успео сам да извршим овакав распоред за борбу:
једно четничко одељење остало је прикривено на коти 490 (30 на броју);
једно четничко одељење прикривено више Кика (34 четника);
једно четничко одељење на Милутиновом гробу (50 четника);
једно четничко одељење испод Дубоког потока на топионици олова (36 четника);
једно четничко одељење од 4 човека са четом капетана г. Милана Савића, који је био стављен под моју команду, од Дугих њива ка девој обади Ликодре.
ја са остатком људи између Јовановог и Дубоког потока.

Око 7 1/2 часова пре подне непријатељ је кренуо и то: једном колоном ка Дугим њивама, једном колоном преко Милутиновог гроба Бољевачком вису, и са још две колоне које су се кретале левом обалом Ликорде и путем ка Завлаку. Када су већ две средње колоне стигле до близу Дубоког потока, ја сам отворио ватру с одељењем које је било под мојом непосредном командом и на тај знак отпочео је напад и осталих одељења. Око 9 часова пре подне моја су одељења, употребљавајући и бомбе успела да потпуно растуре обе средње колоне натерав их на нагло одступање. Том приликом моја су одељења заробила 100 непријатељских војника од којих је известан број одмах поубијан, а један аустријски поручник с остатком испраћен је у позадину. У ово доба наредио сам надирање и око 10 часова већ сам допро до близу саме ограде варошке. Оваква се ситуација одржала до у подне, кад сам био нападнут са страховитом пешачком и митраљеском ватром, међутим, немајући никаквог уверења да се батаљон 5. пешадијског пука 2. позива сем Савићеве чете налази у строју, због врло великих губитака, које сам трпео, издам наређење за одступање.

Чета 1. позива 3. прекобројног пука, која је стављена под моју команду, овог дана није у борби учествовала пошто је њен командир формално из борбе побегао, а чета му се растурила, стога молим да се овај командир (чије име не знам) стави под суд, па и стога што је и прошлог дана, такође напустио свој положај иако за то није добио никакво наређење нити за повлачење имао потребе. При првом одступању из Крупња (2-ог) остало је у крупањској болиици неколико рањених четника, који се нису могли извући. При поновном уласку затекли смо их све побивене, а тело једног од њих било је исечено на комаде (Добре Јовановића, студентаа из Новог Сада).

7. августа заноћио сам у Јаребицама где примим усмено наређење команданта 2. пешадијског пука 1. позива да као његова претходиица кренем преко Грнчарског гробља и Тршћанског виса ка Лозници. Посде кратке борбе, уз садејство четничког одреда мајора г. Војина Поповића слаби непријатељски делови избачени на Грнчарском гробљу отерани су. По овоме живо кренуо сам сам са својим одредом ка Лозници. На Тршћанском вису дочекан сам од стране далеко надмоћнијег непријатеља. У борби коју сам водио на Тршћанском вису изгубио сам готово 1/4 људства, стога и нисам могао продужити гоњење непријатеља који је очевидно почео одступати.

Сутрадан, 9. августа примио сам ваше наређење да изађем на лево крило Кличевачких положаја а да по могућству одем на Шепак и спречим непријатељу изношење мостовог материјала на Шепачкој Ади. Према том наређењу кренуо сам 9. августа увече са одредом на одређени ми положај, посео Дринску обалу према заосталом делу непријатељског моста на Шепку и наизменичним патролирајућим одељењима почео осигуравати простор од реке Штире па лево до речице Трбушнице, пошто на том простору није било никаквих наших трупа. На том простору био сам до 14. увече и за то време непријатељ је поред пушчане и митраљеске, дејствовао и артиљеријском ватром на одељење које је бранило поменути део моста, да би исти могао дићи, али у томе није могао успети.

Сада се надазим у Бањи Ковиљачи на предстражи, одржавајући везу лево и десно са деловима 5. пешадијског пука.

НАКНАДНО

Уједно част ми је известити команданта, да сам за време свог бављења на Торлаку и личног извиђења обалом од Троцке до Забрежја упутио 4 одељења, која су прелазила на деву обалу Саве и Дунава код Гроцке, Вел. Села, Аде Циганлије и Забрежја, успешно извршили постављене им задатке.

Списак за одликовање за сад ми је незгодно поднети пошто је велики број мојих људи, у ранијим ратовима одликован “Златном медаљом за храброст”, а они који нису одликовани аустријски су поданици. Част ми је замолити команданта да се резервни наредници: Радисав Бановић и Драгољуб Џилић преведу у активу, а резервни поднаредници Јован Бркић, Андреја Миловановић, Владимир Милановић и Стојан Стојиљковић произведу у чин наредника и преведу у активну службу. Сва поменута лица спадају у ред старијих четника и заслужују свако признање.

У последњим борбама Џилић и Стојан Стојиљковић тешко су рањени и сад су у болници.
У придогу под 1 . шаље се списак рањених, изгинулих и несталих четника.

Старешина Рудничког одреда, пешадијски мајор Вој. Танкосић