Стојшић К. Александар

87
Стојшић К. Александар
Стојшић К. Александар

 

 

име: Александар
презиме: Стојшић
име оца: Алекса
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1874.
година смрти: 1937.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Стојшић К. Александар – Алекса, официр – дивизијски генерал (Ваљево, 12. XII 1874 – Београд, 28. V 1937).

Потиче из једне од старијих и угледнијих ваљевских породица. Деда му Алекса био је устаник и учитељ у ваљевском крају, отац Касијан, познати трговац и народни посланик, а стриц Коста и један од председника ваљевске општине, мајка Милка, домаћица. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у родном граду.

Са XXV класом, 12. септембра 1892. године, ступио је у НШ ВА. Од 1900. до 1902. године завршио је и ВШ ВА. Први официрски чин добио је 2. августа 1895, а капетана 1904. године, док је за дивизијског генерала произведен 30. новембра 1923. године.

Почео је радити као водник у пешадији и ађутант пука, потом је био командир чете, а од 1905. до 1907. године ађутант Дринске дивизијске области у Ваљеву. Следеће три године био је командант батаљона, а од 1910. до 1912. године шеф Ађутантског одсека Општевојног одељења МВ.
Током балканских ратова био је на служби у Ађутантском одељењу ВК.

За време I светског рата углавном је био командант XVII пешадијског пука Дринске дивизије, са којим се истакао у одбрани Шапца, борбама на Церу, јуришу на Солдатовића вис у Баставу и нападу на Марјановића вис. Водио је оштре борбе и на више локација на Дрини, посебно северно од Курјачи- це. Потом је успешно одбијао противничке нападе на Биљег, где је 6. септембра 1914. године рањен у главу. Крајем 1914. године током наше контраофанзиве енергично је гонио непријатеља до Саве. Приликом повлачења преко Албаније био је веома енергичан и строг. Имао тврдњи да је стрељао више подстрекача дезертирања, али је на Крф довео пук са најви- ше пушака од свих пешадијских пукова који су се повлачили.

При мучком нападу Бугара 1915. са својим пуком био је у саставу Власинског одреда који је водио жестоке борбе на Буковој Глави. Августа 1916. године истиче се у одбрани положаја Мало Ниџе, у противна- паду који је потом уследио на положаја Џеп – Кршки вис. Нарочито се истакао у борбама на Кајмакчалану, где је примио и успео да одбије главну тежину противничког контранапада, али и био тешко рањен. У борбама од 6. до 21. новембра 1916. као командант II дринске бригаде, под врло тешким условима, освојио је јака утврђења Грнишки и Буди- мировски вис, па и Стравинску редут. Том приликом запленио је читаву непријатељску батерију и две немачке хаубице са пуно ратног материјала. У пробоју Солунског фронта 1918. године С. командује Вардар- ском бригадом која је жестоко гонила противника док га није коначно уништила. Иначе, био је веома храбар официр који је и дању и ноћу био са својим војницима.
И по завршетку рата прима и успешно обавља многе дужности. Најпре је на служби у Вардарској дивизијској области, па командант Љубљанског војног подручја и командант Вардарске пешадијске бригаде. Од 15. септембра 1921. до 20. марта 1925. био је командант Зетске дивизијске области, а потом помоћник команданта IV и II армијске области. На свим тим положајима истицао се знањем радом, сналажљи- вошћу и умешношћу па је са успехом успевао да подигне стручну и моралну снагу припадника потчињених јединица.

За заслуге у миру и рату одликован је бројним домаћим и страним одликовањима. Поред осталих имао је: Медаљу за војничке врлине, Медаљу за ревносно вршење службе, ордене белог орла са мачевима V, IV и III реда, југословенске круне II и III реда, ордене Светог Саве I и II реда и ордене Карађорђеве звезде IV и III реда са мачевима. Од страних одличја имао је руски крст Св. Ђорђа, француску Легију части, орден италијанске круне и пољски Virtuti Militari.

Један је од иницијатора оснивања и први председник Удружења носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, основаног маја 1935. године. Успео је да се избори за многа права носиоца тог одликовања и значајно допринео његовој консолидацији и афирмацији.

У браку са Вером имао је кћи Интеборг и сина Александра.