Стојановић Драгољуб

653

име: Драгољуб
презиме: Стојановић
име оца:
место: Смедеревска Паланка
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

НЕЋУ ДА ОСТАНЕМ У РОПСТВУ

Име ми је Драгољуб Стојановић. Рођен сам 1893. године у Паланци.
Ја сам у Крагујевцу служио стални кадар, као војник болничар. Пошто сам кројач по занату, после завршене регрутске обуке, за време рата, будем откомандован са хируршког одељења – болница се налазила у крагујевачкој гимназији – у магацин као кројач, али више да крпим војничке и официрске униформе поцепане рањавањем. То је 1914. година.
За време церске и колубарске битке био сам у Крагујевцу.
И све до јесени деветсто петнаесте никуд из магационске радионице нисам потрзан. Али, свакодневно се мењала ратна ситуација.

НЕЋУ ДА ОСТАНЕМ У РОПСТВУ

Непријатељ надире, примакао се Крагујевцу. Мене хоће да оставе са особљем које ће да преда болницу. Ја нећу да останем, одем код командира болничке чете, капетана Пантелића:
“Ти си одређен” каже. А ја га молим:
“Нећу да останем у заробљеништву, ја сам млад човек и молим вас да идем са војском.”
“Остани, ми смо под заштитом Црвеног крста” – а неће ни он да остане, мада није био од официра фронташа, већ канцеларијски човек. Али његов син је био потпуковник, са војском на фронту.
Аустријанци већ улазе у Крагујевац! Ја набрзину покупим ствари у руксак и стигнем чету у Краљеву. Опет молим командира да ме приме у чету.
“Ја сам теби одредио место у Крагујевцу и ти има на то место да идеш.”
Пошто неће да ме приме у чету, ја без чете кренем према југу. Формира се група од двадесет два војника, међу нама био и један поручник, понео операционе интрументе из болнице.
У Митровици заноћимо, али изван града. А борба се води већ близу, са обе стране реке Ситнице. И ту дознам да је командант положаја био одавде, Паланчанин, звао се Гута, родом из Голобока, радио у Паланци као књиговођа. .. Заноћили смо напољу, наложили ватру, па око ватре. Ми болничари не носимо пушке, само пиштољ и нож, тесак онај широки. Са обућом сам био добар: од неког војника што је био у савезничкој мисији купио сам лепе дубоке ципеле са дуплим ђоновима протканим жицом, а на петама потковице.
Последњи конак под кровом био нам у хану испред Чакора.
До Црне Горе било кишовито време. Кад смо ишли од Андријевице даље на Подгорицу, падао је снег и хладно је било. Храну сам куповао: барене кромпире и сланину, Црногорке су продавале поред друма само за сребро. Зато што смо ишли напред, пре великих јединица, могли смо да се снабдемо. Борбене јединице су иза нас. На једном месту покушасмо да приђемо војној јединици, они неће ни да чују: “Где ћете ви, у пизду материну?!”

ОБАЛА, ЗАТИМ ЛАЂА

Стигнемо у Сан Ђовани, ту припаднем санитетском одељењу Врховне команде, коју чини тридесетак официра, углавном лекара и још око стотину војника. Добили смо и шаторчиће. Командант те јединице био пуковник Сондермајер, наш чувени хирург, Пољак пореклом … Ту сам ишао да видим град Леђане, где је Милош Војиновић дошао незван у сватове. То је тврђава, више рушевине… У Сан Ђованију добисмо хлеба, меса је имало и превише: преведена стока није имала чиме да се храни, па клана немилице.
Из Сан Ћованија кренемо за Драч, па за Валону.
Ишли смо пешице, поред обале. То је било фатално! Река Маћа се излила, па поплавила цело поље. Наша пионирска чета од врба и грања направила лесе, побила кочеве и могао је само по један војник да прелази. Коњи иду по блату, поред нас… Дођемо до реке Шкумбе, она није тако велика, али брза као Дрина наша. Ту Арнаути са коњићима чекају: платиш два и по динара, попну те на коњића и пређеш преко воде… Наиђемо и на песковит терен: ветар дува и носи песак, који само засипа.
Дођемо у Шијак, и ту се укрцамо у бродице. И баш тад налетеше аустријски авиони и бацише бомбе! Било је много војске, три једршице се ту укрцавале. Разбежимо се, али остаде много погинулих и рањених… Попнемо се на две теретне лађе, преноћимо и кренемо ка Валони. Али пре Валоне, у неком мањем пристаништу, укрцамо се у талијанску санитетску лађу. Око две и по хиљаде војника прими лађа, имала три спрата, на њој морнари, болничари, кухиња – све уређено и чисто.

СА ОСТРВА ПОБЕГНЕМ НА КРФ

Путовали смо дан и ноћ, па се искрцамо на неко острво пре Крфа, а даље од острва Вид. Ту су били шатори, покриваш се чиме имаш. Али, трагедија је била код наших људи што су били изгладнели, а ту су добили хлеба, меса, вина; најели се и добили тешку дизентерију, срдобољу, умирало се на стотине. Није могло да им се докаже да не смеју да једу, људи су били већ изгубљени, а ваши је било – могло је руком да се купи… На том острву била је и лудница грађанска, а једна страна насеља дата је за карантин. Па ко издржи петнаест дана карантина, ошишају га, окупају, дају ново одело.
Остао сам седам-осам дана