Стојановић Драгољуб

774

име: Драгољуб
презиме: Стојановић
име оца:
место: Смедеревска Паланка
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

НЕЋУ ДА ОСТАНЕМ У РОПСТВУ

Име ми је Драгољуб Стојановић. Рођен сам 1893. године у Паланци.
Ја сам у Крагујевцу служио стални кадар, као војник болничар. Пошто сам кројач по занату, после завршене регрутске обуке, за време рата, будем откомандован са хируршког одељења – болница се налазила у крагујевачкој гимназији – у магацин као кројач, али више да крпим војничке и официрске униформе поцепане рањавањем. То је 1914. година.
За време церске и колубарске битке био сам у Крагујевцу.
И све до јесени деветсто петнаесте никуд из магационске радионице нисам потрзан. Али, свакодневно се мењала ратна ситуација.

НЕЋУ ДА ОСТАНЕМ У РОПСТВУ

Непријатељ надире, примакао се Крагујевцу. Мене хоће да оставе са особљем које ће да преда болницу. Ја нећу да останем, одем код командира болничке чете, капетана Пантелића:
“Ти си одређен” каже. А ја га молим:
“Нећу да останем у заробљеништву, ја сам млад човек и молим вас да идем са војском.”
“Остани, ми смо под заштитом Црвеног крста” – а неће ни он да остане, мада није био од официра фронташа, већ канцеларијски човек. Али његов син је био потпуковник, са војском на фронту.
Аустријанци већ улазе у Крагујевац! Ја набрзину покупим ствари у руксак и стигнем чету у Краљеву. Опет молим командира да ме приме у чету.
“Ја сам теби одредио место у Крагујевцу и ти има на то место да идеш.”
Пошто неће да ме приме у чету, ја без чете кренем према југу. Формира се група од двадесет два војника, међу нама био и један поручник, понео операционе интрументе из болнице.
У Митровици заноћимо, али изван града. А борба се води већ близу, са обе стране реке Ситнице. И ту дознам да је командант положаја био одавде, Паланчанин, звао се Гута, родом из Голобока, радио у Паланци као књиговођа. .. Заноћили смо напољу, наложили ватру, па око ватре. Ми болничари не носимо пушке, само пиштољ и нож, тесак онај широки. Са обућом сам био добар: од неког војника што је био у савезничкој мисији купио сам лепе дубоке ципеле са дуплим ђоновима протканим жицом, а на петама потковице.
Последњи конак под кровом био нам у хану испред Чакора.
До Црне Горе било кишовито време. Кад смо ишли од Андријевице даље на Подгорицу, падао је снег и хладно је било. Храну сам куповао: барене кромпире и сланину, Црногорке су продавале поред друма само за сребро. Зато што смо ишли напред, пре великих јединица, могли смо да се снабдемо. Борбене јединице су иза нас. На једном месту покушасмо да приђемо војној јединици, они неће ни да чују: “Где ћете ви, у пизду материну?!”

ОБАЛА, ЗАТИМ ЛАЂА

Стигнемо у Сан Ђовани, ту припаднем санитетском одељењу Врховне команде, коју чини тридесетак официра, углавном лекара и још око стотину војника. Добили смо и шаторчиће. Командант те јединице био пуковник Сондермајер, наш чувени хирург, Пољак пореклом … Ту сам ишао да видим град Леђане, где је Милош Војиновић дошао незван у сватове. То је тврђава, више рушевине… У Сан Ђованију добисмо хлеба, меса је имало и превише: преведена стока није имала чиме да се храни, па клана немилице.
Из Сан Ћованија кренемо за Драч, па за Валону.
Ишли смо пешице, поред обале. То је било фатално! Река Маћа се излила, па поплавила цело поље. Наша пионирска чета од врба и грања направила лесе, побила кочеве и могао је само по један војник да прелази. Коњи иду по блату, поред нас… Дођемо до реке Шкумбе, она није тако велика, али брза као Дрина наша. Ту Арнаути са коњићима чекају: платиш два и по динара, попну те на коњића и пређеш преко воде… Наиђемо и на песковит терен: ветар дува и носи песак, који само засипа.
Дођемо у Шијак, и ту се укрцамо у бродице. И баш тад налетеше аустријски авиони и бацише бомбе! Било је много војске, три једршице се ту укрцавале. Разбежимо се, али остаде много погинулих и рањених… Попнемо се на две теретне лађе, преноћимо и кренемо ка Валони. Али пре Валоне, у неком мањем пристаништу, укрцамо се у талијанску санитетску лађу. Око две и по хиљаде војника прими лађа, имала три спрата, на њој морнари, болничари, кухиња – све уређено и чисто.

СА ОСТРВА ПОБЕГНЕМ НА КРФ

Путовали смо дан и ноћ, па се искрцамо на неко острво пре Крфа, а даље од острва Вид. Ту су били шатори, покриваш се чиме имаш. Али, трагедија је била код наших људи што су били изгладнели, а ту су добили хлеба, меса, вина; најели се и добили тешку дизентерију, срдобољу, умирало се на стотине. Није могло да им се докаже да не смеју да једу, људи су били већ изгубљени, а ваши је било – могло је руком да се купи… На том острву била је и лудница грађанска, а једна страна насеља дата је за карантин. Па ко издржи петнаест дана карантина, ошишају га, окупају, дају ново одело.
Остао сам седам-осам дана на том острву, са кога видиш Крф као на длану.
А Грци – стари трговци, код њих шта год хоћеш да купиш. Дођу чамцима, вежу се за обалу и војници пазаре: цигарете, поморанџе, пиће, свашта за јело. Видим опасност – болест коси, дођем код Грка и погодим се да ме превезе на Крф за три драхме. Узмем руксак из шатора, не причам ником ништа. Уграбимо прилику кад стражар, француски жандар, окрене леђа, ускочим у чамац и Грк ме покрије травом и крпама. Чамац био на весла, пошли смо око осам и стигли око четири сата по подне. Све време држим руку у џепу, где имам пиштољ са седам метака.
Одвезе ме иза пристаништа, са оне стране, у стари град, покаже ми пут: право па десно, у центар града. Дођем у један велики парк, музика у парку свира, народ се шета, мајке возе децу на колицима; народ лепо живи, а ми гинемо. Седнем на клупу у парку, мислим шта да радим, вече већ. Пођем за оним народом. Имао сам на себи домобрански шињел, више цивилни него војнички, добре панталоне, нове ципеле, капу српску скинем и ставим у џеп.

ГДЕ СИ, МАЈСТОРЕ?

Идем кроз варош, наиђем на лепу кројачку радњу. Уђем, кажем добро вече, један стари човек одговори ми на грчком. Објашњавам да сам кројач, он не разуме. Извадим напрстак и покажем: Колега! – разумео је и води ме преко пута у бифе да пијемо коњак.
Тада сам видео да Грк када хоће да части, онда за тебе пола чаше, а њему пуна. Ту ме чича прими да радим са њим, а да спавам код брата келнера из бифеа преко пута радње.
После неколико дана дође наша војска. Официри добили наређење да уреде униформе: да преправе енглеске, француске и ја кажем чичи – сад ће да буде посла. Па у излогу напишем српски: ОВДЕ СЕ ВРШИ ПРЕПРАВКА ОФИЦИРСКИХ УНИФОРМИ.
Прва муштерија био нам један коњички поручник. Преправимо његову униформу, обучемо на лутку у излогу. Кад навали “Србо!” Неко плати и више, како који има пара.
Близу три месеца останем у тој радњи.
Тада изађе наредба: Сви војници да се пријаве својој јединици, иначе ће се сматрати као војни бегунци.
Спакујем се и одем у команду, која је већ формирана. Сондермајер одмах: “Где си, мајсторе? Ја сам причао о теби да умеш да преправљаш униформе, и пуковник стално пита за тебе кад ћеш да дођеш.” Одведе ме код пуковника. Пуковник ми показа енглеску униформу и пита да ли могу да прекројим за десет дана, треба да иде на аудијенцију код Краља. И ја направим, он леп, витак струк, савршено му стоји. Части ме двадесет пет франака! И после сам многим официрима извршио преправку уииформе.

У СОЛУНУ ПРИ ВРХОВНОЈ КОМАНДИ

Једнога дана изађе наредба да се креће са Крфа на Солун.
Од Крфа смо два дана путовали за Солуи талијанским теретним бродом.
Искрцамо се у Солуну, ја сам и даље у санитету при Врховној команди; Сондермајер је начелник санитета, а пуковник доктор Драгутин Никетић, командант јединице. Санитет броји око двадесет пет људи, углавном лекара, а смештени смо у Есад-пашиној вили у Солуну, преко пута руске амбасаде. Ја и даље шијем, прекрајам униформе. Ту сам упознао пуковника Драгутина Димитријевиђа Аписа кад је дошао код Никетића (и он био “црнорукац”), каже:
“Пријавите ме код Никетића.”
“Кога да пријавим?”
“Димитријевића.” Никетић кад чу, поче да се дотерује, истрча пред врата да га дочека… После неколико дана Никетић ми нареди да шијем униформе за пуковника Аписа и мајора Вемића, те сам им узео меру, долазили три пута на пробе.
Једном позва ме Никетић и пита: “Знаш ли где је хотел Бристол? Ево ти ово писмо, соба број двадесет четири, лупај на врата једанпут, па још трипут.” Однесем писмо. Апис ме познаде и потписа да је примио коверат.
Сондермајеров син, авијатичар, звао се Тадија. Дошао из Француске у коњичкој униформи, а пилотске ознаке, и ја узмем да му прекројим униформу. А његов отац ми каже: “Одмах то да оставиш и да идеш у топографско одељење да шијеш униформу једном пуковнику!” А ја кажем: “Али почео сам да шијем господину Тадији.” Тада је код Вердена било стани-пани, и отац је свакако хтео да што дуже задржи сина, али не вреди: оде Тадија да брани Париз.
Некако тада избије октобарска револуција и руски војници су имали плебисцит: ко хоће да ратује остаје у војсци, који су за револуцију иду у жицу, у логор. Једном приликом побуне се Руси у логору, па су Французи пуцали на њих. А ту у близини био трећи позив једног пука Тимочке дивизије, они дограбе пушке, па окрену у Французе – бране Русе! Морали су из Врховне команде да интервенишу. Ми смо о руској револуцији знали и више него што пише у новинама, сазнавали смо од шофера руског кнеза Димитровског. Тај шофер у руском посланству био је Крагујевчанин, учио у војнотехничком заводу. Постали смо добри другови и он ми је поверавао разне ствари. Ми социјалдемократи знали смо да је Керенски инострански човек, и да је Лењин прави.
Док сам био у Солуну, виђао сам краља Петра, виђао сам и Александра – он није био симпатичан, али чика Пера је био омиљен међу војницима. Видео сам ђенерала Божу Јанковића, његова кћерка била удата за лекара Пазарца овде у Паланци. Степу сам виђао, он је волео да разговара са војницима, да пита како је у јединици, каква је храна. Виђао сам и војводу Бојовића, био је личит, али не тако виђен човек као Апис.
Замерим се са Никетићем, он је незгодан човек био, тукао је и официре, псовао мајку. Али наиђе на једног капетана, три одликовања имао: Карађорђеву звезду, Обилића… Кад га овај дограби: “Не дозвољавам, каже, да ми вређаш фамилију!” – једва су Никетића одбранили.

“БУДУЋНОСТ” ПАРТИЈСКИ ЛИСТ НАШ

Ја сам у Солуну добијао преко наших људи лист “Будућност” штампан у Паризу пола ћирилицом, пола латиницом – српским и француским… На Солуну први пут нама дозволили Социјалдемократску партију, изабрали смо и делегате, Кацлеровића и Саву Возикарића, за конгрес у Енглеској. У санитетској јединици имали смо три члана Социјалдемократске партије: Власта Милутиновић, Алексинчанин, Симоновић од Ваљева и трећи – није био члан партије, али је био демократа велики – директор Смедеревске гимназије, професор, паметан човек. Од познатијих у Солуну је био и Драги Марјановић, секретар Савеза типографских радника… Новине “,Будућност” добијао сам преко Илије Бабића, војника у ратном прес-бироу, који је пре рата био трговац у Паланци, радња му била у суседству мајстора Војкана код којег сам радио. Једном приликом Бабић сврати код мене у радионицу и каже: “Долази нешто ваше из Париза” – и он је био демократа, (увек је давао велики прилог кад се држала наша забава у Паланци.) Исприча да долази пакет новина и да то он по наређењу команде спаљује. “Ико, можеш ли неки број да донесеш да видимо шта је. Само, велим, води рачуна шта радиш.” А он каже: “Могу да донесем цео пакет.” И тако ми донесе први пакет. Погледам: све пишу наши демократи! У редакцији тога листа име Филипа Филиповића. Онда ја то кажем Драгом Марјановићу, дам њему један број. И затим, преко Јована Аћимовића, командира дивизиона, капетана по чину и брата од тетке Димитрију Туцовићу, почне растурање листа на фронту. Он је слао свога војника код мене да прима, тако да је лист отишао на линију фронта.
Једнога дана зове мене онај професор из Смедерева у Врховну команду. Одем код њега, мислим нешто хоће да шије. Уведе ме у канцеларију, седнем. Извади он акт од команданта фронта у коме се тражи да се открије канал којим међу војску стиже из Париза лист “Будућност.” Питам:
“Господине професоре, зашто ви то мени показујете?”
“Слушај, каже, ја теби показах то и спасох душу, а ти спасавај главу, због овога неког би могло да прогута море.”
Јавим то Марјановићу, те престане растурање “Будућности”, а ми останемо неоткривени.

ПРЕМЕШТАЈ, МАЛАРИЈА И ГРОЗНИЦА

Можда је Никетић и о томе нешто дознао, те будем по казни премештен у Микру, у чету, на положај. Мене и једног доктора одвезла је у Микру џипом мис Киг, Енглескиња. У Микри наиђем на врло доброг човека: из Париза дође за командира чете Милош Ђ. Поповић, зубни лекар, имао кућу и амбуланту преко пута двора у Београду, мајор по чину. У Паризу оставио жену, сина и кћерку, дошао као добровољац на фронт. И ту се разболи од маларије, те сам га неговао. Долазио му у посету ђенерал Божа Јанковић, разговарао са мном.
У Микри сам дознао да је Апис стрељан са Буловићем и Малобабићем. За мене је Апис био исправан човек, а војска је различито говорила о томе догађају.
После двадесетак дана оздрави мајор и чета пређе у Воден. То је фина варош, три реке кроз њу протичу… У зубној екипи радимо: мајор Миша, једна Францускиња, један Пољак, један из Раче и ја. Каже ми доктор: “Није згорега, научи нешто.” И ја сам био научио да вадим зуб…
У Водену сам видео у једној вили: интерниран принц Ђорђе игра се у врту са псима, жандари га чувају и смеју се ономе шта он изводи, а он им псује мајку: “… сељачине! Сељачине!”
Зачудо, у Водену добијем маларију, па сад мене лечи мајор Миша.
На захтев Сондермајера врате ме у Врховну команду у Солун. До краја, до пробоја, остао сам у тој јединици, шио одела.
Пробој фронта: ту ноћ ноћио сам код мога колеге Андре Радосављевића из Алексинца. И, чујемо да је пробијен фронт. Пожурим те дођем у санитетско одељење, ноћу, и јавим се професору. Он трчи од одељења до одељења, буди официре и војску.
У Солуну останем још два месеца, разболим се од шпанске грознице. Моје одељење оде за Србију и дође чак до Ниша. Мене пусте из болнице, врате у Микру и још месец дана ту задрже.

ИДЕМ КУЋИ

И, једнога дана одем у Солун и питам кад ће да иде санитетско одељење, желео сам да идем. Они кажу: “Ми смо све спаковали и чекамо.” Вратим се у Микру, не дају ми објаву. Наредник код тога команданта био добар човек, замолим га да напише објаву и мени. Он напише, подметне команданту те потпише. Пођем, али прво свратим у енглеску касину да попијем нешто. Наиђе командант и види да сам се спаковао и кренуо. “Немојте да се љутите, ја сам решио да идем кући,” кажем поштено. “Иди ти, каже, и ја бих ишао. Али ја морам да останем.”
Из Микре за седам-осам дана дођем у Скопље, негде камионом, негде пешке, негде возом. Преко Алексинца и Велике Плане стигнем у Паланку средином децембра 1918. године.