Стојадиновић М. Драгиша

726
Стојадиновић М. Драгиша
Стојадиновић М. Драгиша

 

 

име: Драгиша
презиме: Стојадиновић
име оца: Милоје
место: Јасеница
општина: Неготин
година рођења: 1886.
година смрти: 1968.
извор података: „Завичајна књига Тимочана и Крајинаца“ Јеврем Дамњановић Београд 2006, сајт novifilmograf.com

 

Драгиша Стојадиновић је био правник, српски комита, ратни фотограф и филмски сниматељ, шеф Кинематографске секције српке војске на Солунском фронту, резервни официр, политичар, народни посланик, новинар, публициста.

Рођен је 12. маја 1886, у селу Јасеницa код Неготина, у бројној породици свештеника Милоја Стојадиновића. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Зајечару, а Правни факултет у Београду.

Још као 18.годишњи гимназијалац постао је српски четник-комита, отишао је у Македонију и учествовао у комитским биткама са Турцима од1905. до 1907. Био је лични пријатељ са војводом Војиславом Танкосићем. У овом периоду је направио и своје прве фотографије и крате снимке. После четовања је уписао студије права у Београду. Први је описао борбе комита са Турцима и Бугарима и то објавио у часопису „Дело”. Забележио је и оригиналну песму „Српска ми труба затруби, спрем’те се спрем’те четници”, испевану 1907. године као званичну ко митску химну. Учествовао је у свим великим биткама Балканских ратова.

У Првом светском рату био је командир Митраљеског одељења и капетан 13.пешадијског пука “Хајдук Вељко“ Тимочке дивизије. Учествовао је у борбама на Церу, Чеврнтији и одбрани Београда. На Солунском фронту у Горничевској бици био је рањен.

Крајем 1916. штаб Врховне команде именовао га је за шефа Кинематографске секције српске војске на Солунском фронту. Успешно је организовао сва снимања српске војске од Кајмакчалана до ослобођења Београда 1918. године. У Ратовима је начинио неколико хиљада фотографија и 120 кратких документарних филмова.

СВЕДОЧАНСТВА НАЧЕЛНИКА СЕКЦИЈЕ

Стојадиновић је сачувао је целокупну документацију о свим набавкама које је обављао за потребе секције.

У Риму је за српску војску набављено и 17 фотографских апарата 9/12, 13/18, сви са Цајсовим и Герцовим објективима и један мали „Кодак” 4.5/6, те је са њима формирана Фото секција Врховне команде. Од тих апарата, Прва, Друга и Трећа армија добиле су по четири, Добровољачки одред један, а Врховна команда – Секција добила је такође четири апарата. Пројекциони кино-апарат остао је у Секцији Врховне команде, њиме су даване представе војсци дуж фронта и по селима на фронту. Кино-апарати су упућивани на фронт са оператерима, а стално су били у Другој и Трећој армији, тамо где је требало снимати.

О томе као и о историјату и раду Кименатографске секције српске Врховне команде од 1916.до 1920.Драгиша М.Стојадиновић је записао:

„За време балканских ратова 1912. и 1913. године у српској војсци није постојала организација службе како фотографске, тако и кинематографске, а ни уметничко-сликарске и вајарске. Због овакве ситуације из тих ратова: Турског, Бугарског и Арнаутске буне, имамо мало фотографског материјала за историју догађаја, а нимало кинематографских ни сликарских докумената. Што имамо од фотографија то је све била лична иницијатива појединих учесника у рату – већином при Врховној команди, или штабовима, ређе у првим борбеним редовима. У то време био се појавио у српској Врховној команди Рус Чернов и он је добио овлашћење да снима фронт и у позадини. Ти су снимци с фронта обично били даље од борбених линија – већином резервних трупа где је фотограф Чернов сам постављао војнике имитирајући сударе и ватрену линију. Обично би наређивао: Ти си мртав, затвори очи и зини, стегни песнице, искриви ноге устрану итд. Војници су се смејали, али су послушно вршили своје улоге. Тако су се фабриковале ратне слике овог ратног фотографа. Поред Чернова у Врховној команди знам да је радио и Марјановић, ратни фотограф за извесне француске и енглеске листове. Иста ситуација је остала и за време Првог светског рата, те и тај рат остаје без докумената, било сликарских, било фотографских, а најмање кинематографских. Церска битка остала је скоро без иједног фотографског снимка, а исто и зверства аустроугарске војске у Мачви. У то време, појавио се у Србији и Швајцарац др Рајс, али он је мало снимао, више прикупљао снимљен материјал од појединаца и писао чланке у страним новинама. Чеврнтијска катастрофа, где је извршен први прелаз српске војске у аустријско земљиште и где је настрадало 7.000 српских војника, остала је без и једне фотографије из борбе. Милан Бојовић, пратилац Чернова и Анрија Барбија, али и дописник руског листа ’Рускоје слово’ који је прешао преко Саве тога дана, са војводом Степом Степановићем, командантом, пуковником Војом Живановићем, бившим министром Ђорђем Генчићем и још неким, сликао је ову групу, али те су слике, вероватно објављене само у Русији. Ја сам као водни официр у 13. пуку „Хајдук Вељко“ 1. позива, у Тимочкој дивизији, понео са собом у рат 1912. године фото апарат Герцов 9/12 и снимао сам цело време трајања ових ратова, као и опсаду и пад Једрена и Арнаутску буну 1913. године. После Балканских ратова Чернов је своје фотографије продао српској држави за 100.000 динара и отишао за Русију. За моје ратне снимке (око 1.607) заинтересовали су се Чеси, преко Емануела Лесића, доцнијег директора Прашке банке у Београду и откупили су ми ове негативе за 20.000 динара. Од тих снимака Чеси су издали прву свеску „Балкански ратови“ у којој су унете највећим делом моје фотографије из Турског и Бугарског рата, као и из Арнаутске буне. Поред мојих слика, ја сам био купио и уступио њима известан део важних фотографија да би допунио Албум. (Мобилизација српске војске, Кумановско бојиште, заробљеници, Турци, Бугари, болнице итд. где ја нисам био). Те фотографије прикупио сам од разних личности које су их снимале. Чеси су поред Албума израдили и осам увеличаних мојих слика (50×60), једне као фотографије, а друге у боји (војвода Степа, кроз Албанију, на Марици итд.). Сав израђен материјал у Чешкој приспео је у Београд пред сами Први светски рат 1914. године, те га је ту затекла аустријска војска када је први пут заузела Београд, а тако исто доцније и удружена Немачка и Аустријска војска при другом заузимању Београда 1915. године. Изгледа да је тада сав материјал и уништен од окупатора. Оно што се било растурило пред сам рат и после прве краткотрајне аустријске окупације Београда (за 13 дана), то је једино што је од ове документације остало. Ја имам два Албума и увеличану слику војводе Степе…

За време Првог светског рата Бугари су 1915. године извршили препад код Струмице у циљу да поруше железничке мостове на Вардару, да би омели снабдевање српске војске Солуна, одакле смо поглавито добијали ратни материјал од Француза, Енглеза и Руса. Тај бугарски упад био је крвав и оставио је за собом доста жртава међу нашим регрутима, који су бранили тај део наше територије. Српска влада затражи тада (из Ниша) од Врховне команде да се сниме бугарска зверства и Врховна команда одреди и мене у ту комисију којој је стављено у задатак да записнички констатује недела бугарских упадача. Ја сам тада био командир митраљеског оделења у мом 13. пуку 1. позива, а налазио сам се са пуком у близини Раље, пошто смо били протерали Аустријанце са српске територије и владало је прећутно примирје између нас и Аустрије, јер се код Аустријанаца поред тешких губитака које су имали после Церске и Колубарске битке, појавио пегави тифус, који је односио огромне жртве, како у војсци тако и међу народом у целој земљи. Са одређеном комисијом обишли смо сва места дуж граничне области и границе, где је извршен упад и снимио сам оно што сам нашао још несахрањено, или гробове наших изгинулих. Било је и бугарских лешева дуж целе граничне линије на нашој страни. Враћајући се у свој пук, када сам дошао у Ниш, сазнао сам да се у месној Војној команди у Нишу налази један киноапарат за снимање. Тај апарат унео је, како су ми објаснили, некакав апаратер из Букурешта, који је уствари немачки шпијун, па су га наше власти затвориле. Командант места био је генерал Никодије Стефановић и ја замолим команданта да ми одобри да узмем тај апарат и да снимим рушевине у Београду. Добио сам апарат и известан број касета са филмовима па сам одмах кренуо у пук, а из пука у Београд са нашим ратним дописником старим чика Ђоком Лазаревићем који је стално био са 13. пуком све до Солуна.

У Београду смо нас двојица првог јутра, по доласку, сишли са Сењака на Савски железнички мост који је био порушен. На саму обалу нашу наместио сам троножац и апарат и снимио мост, који је великим делом био у води. Аустријанци, војници вероватно већином мештани из околних српских села нису пуцали у нас, ма да су нас наши из наших ровова опомињали да се не крећемо по обали. Са обале смо прешли и на део моста са српске стране те смо и то снимили. Затим смо ушли у наше ровове и ту извршили снимање наших војника и официра. Вратили смо се правцем фабрике Гођевац и тек смо тамо стигли, отпочела је пуцњава дуж целе аустријске обале на Сави. На кога су пуцали нисмо сазнали. У Београду снимао сам све порушене објекте, па смо онда отишли на Карабурму и тамо сам снимио француске и енглеске опсадне дугачке топове у дејству. Требало је сутрадан да снимим и француску аеропланску ескадрилу на Бањици, али због невремена, рекли су нам да неће летети, те смо се вратили у пук, оставивши да доцније наставимо са снимањем. Тај се мој план покварио тиме, што ми је из Ниша поручено да одмах вратим апарат, јер треба да отпочне суђење том немачком шпијуну. Апарат сам вратио. Снимљене филмове у три кутије (по 120 м свака), испратио сам у Ниш своме тасту, покојном Љуби Јовановићу, тад министру полиције, са молбом да се одмах пошаљу у Париз да би се развили и ископирали. Од њега сам добио одговор да су филмови убрзо испослати у Париз. Шта је даље било са овим филмовима није ми познато јер су наступиле нове борбе са Немцима, а одмах по паду Београда, кога је 6 дана бранио мој пук, настало је повлачење ка Пећи, Црној Гори и Албанији. Покушавао сам, док смо били у Србији, да добијем киноапарат, који сам вратио Команди места у Нишу, али нисам успео, тако сам при повлачењу кроз Албанију имао само свој фотографски апарат. За тим киноапаратом жалио сам целим путем кроз Албанију јер су сцене биле тешке и жалосне и вредело их је снимити са киноапаратом да би се овековечиле. Док је апарат био код мене у пуку ја сам био поручио из Солуна да ми се купи и добио сам ролне негатива, па сам их залуд вукао са собом кроз целу Албанију до Крфа.

Кад смо се пребацили на Крф, из Валоне, француским лађама, настала је реорганизација целокупне српске војске. Пукови су се уједињавали са свима позивима истих пукова, попуњавали и снабдевали оделом, новим оружјем, пушкама, митраљезима и топовима, све из Француске. Дотадања формација српског пука имала је четири митраљеза на цео пук, ја сам имао 8 митраљеза, а сада је сваки батаљон добио своје митраљеско оделење од 4 митраљеза поред бацача мина. Француска војска у својој формацији имала је поред борачких јединица и своје секције за фотографију, кинематографију, а за уметничке радове ратне академске сликаре и вајаре. И наша Врховна команда морала је да се саобрази формацијама француске војске, јер смо и ми ушли у састав ове војске, те је стога ради требало и код нас основати секције. Пошто је предстојало пребацивање за Солун, те се морало журити са образовањем ове секције и набавком потребног материјала за ове секције. Поред мене у ову комисију био је одређен и један академски сликар, чијег се имена не сећам. Преко нашег посланства у Риму отворен нам је кредит за куповину апарата и материјала и ми смо одмах кренули, првом француском лађом за Италију. Ја сам и даље био командир митраљеског одељења у 13. пуку, али сам пристао на ову дужност, јер сам у Риму имао, као избеглице, своју породицу, жену и два синчића, а на Корзици оца, мајку и три сестре, те сам желео да се са њима видим, пре одласка на Солунски фронт.

Чим смо стигли у Рим, комисија се распала. Мој други члан комисије, уметник, сео је на воз и отишао без мога знања за Швајцарску, изабравши на тај начин „слободу“. Обавестио сам Врховну команду преко посланства о томе и добио наредбу да без обзира обавим сам набавку материјала и што пре га пренесем на Крф. У Риму сам имао доброг пријатеља и кума академског сликара талијанског ђака Перу Почека и уз његову помоћ, набавили смо све што се тада могло набавити, како од апарата тако и од материјала. Италија је још била неутрална и пуна немачких фотоапарата као и француских киноапарата. Списак свих тих апарата имам и данас, јер сам при предаји Врховној команди задржао једну потврду и за себе. Апарате, како кинематографске тако и фотографске, набавили смо од тада познате фирме Пијетро Збиза (Pietro Sbisa, Ottico Firenca-Roma). Киноапарате смо, пре пријема испробали, изазвали, копирали и пројектовали у тамошњим кинопредузећима. Фотографски апарати су били Цајсови, већином 9/12 и 13/18.

Вративши се на Крф са материјалом био сам понуђен за шефа опште секције фотографске, кинематографске и уметничке, али сам одмах захвалио на овом именовању и лађом кренуо за Солун у свој пук, као командир митраљеског оделења. На тај начин је ово место остало празно. Пук сам нашао у Могленској равници у саставу 2. армије, али још нисмо стигли до фронта, а мој 13. и 14. хитно су пребачени на Горничевске положаје, према Битољу, где су Бугари и Немци извршили продор и допрли до Чегана изнад Острoвa. Ту смо ступили у борбу и после извесног времена био сам контузован у десну ногу од гранате и та места почела су да се гноје, те сам оперисан на фронту и упућен у позадину.

У то време за српску војску дошли су непријатни дани јер се почело са Солунским процесом. Тога ради српска влада са Крфа упутила је у Солун и свог министра покојног Љубу Јовановића, који ме је позвао у Солун и затражио да се примим сада за шефа секције фотографске, кинематографске и уметничке. Ја сам поново одбио, али сам због ’политичких разлога’ ипак морао да пристанем на ову дужност. Дужност шефа Фотографског одељења прихватио сам те сам отишао поново на фронт, предао дужност командира митраљеског оделења и вратио се у Солун да формирам ову нову секцију.

При крају 1916. године постављен сам за шефа Фотографске секције при Врховној команди јер је ову требало формирати и оспособити за рад. Материјал је већ био стигао у Солун. Распис је Врховне команде већ био испослат свима армијама и оне су одмах прикупиле фотографе и уметнике и исте упутиле у Солун. Материјал са Крфа био је такође приспео у Солун и ја сам га сместио на горњи спрат солунског хотела ’Крагујевац’, где смо добили две собе. У једној је инсталирана мрачна комора, а у другој се радило на снимању и ретуширању, а ту су били инсталирани и сталажи за сликаре. Отпочела је одмах и обука са киноапаратима за снимање, као и за пројектовање. Посао није био лак јер од свију нас из секције искуство сам имао само ја и то благодарећи оном шпијунском апарату са којим сам једно време радио у Београду. Фотографи су већином били сопственици фотографских радњи и са њима се одмах ишло у посао, али киноапаратерски посао задавао је стално бриге, јер се морао штедети материјал, а без обуке није ишло. Нико није знао да ради са кинема апаратима за снимање и израду кинематографских филмова, и тако исто и са пројекционим апаратима, који су у оно време радили са ацетиленским лампама. За кинема снимање и израду морале су се радити каде за изазивање, фиксирање и бојење, па онда је требало израдити бубњеве за сушење. За копирање филмова требало је такође савладатиову технику коју нико није познавао. Секција је ипак брзо стала на ноге и ми смо могли кроз кратко време у Риму да прикажемо први наш ратни кинема журнал, а тако исто један да пошаљемо за Америку. Пожар Солуна (1917. године) нанео је доста штете Фотографској секцији иако су сви апарати за снимање и копирање спасени. Изгорела је инсталација за сушење филмова и пропале су нам каде за филмове. Секција је морала изнова да ради све ове направе.

У оделењу за кинематографска снимања били су поред мене: Мика Михаиловић тада поручник у резерви као оператер за снимање и пројекцију; Душан Вукелић, оператер из Београда; Божа Спасић фотограф из Београда, као оператер и фотограф; Бора Ковачевић молер из Београда као кинопројектер; Тома молер из Сарајева, као кинопројектер; Данило Филиповић, електротехничар, као кинопројектер; Душан Михајиловић из Зајечара, електричар; Крста Сајџија из Београда, оператер и фотограф; Драгутин Толи звани Толе Југовина из Сарајева. Поменута лица у овој секцији радили су како на снимању са киноапаратима тако и са пројекционим апаратима са карбидским осветљењима. За њих су Французи одржали курс, па су на крају морали да полажу испит. Најбољи успех постигао је Душан М. Вукелић. У одељењу за фотографска снимања били су: Чеда Антонијевић, поручник и фотограф из Београда; Драги Павловић, фотограф из Пожаревца; Милан Бунушевац, фотограф из Врања; Макевић, фотограф из Београда;Сотир Недељковић, капетан и фотограф из Ниша; Ђока Дукић из Београда; Милоје Игрутиновић, фотограф, Вукашиновић, фотограф из Крушевца; Бора Ковачевић, молер из Београда; Павле Фишер из Београда; Јоца Викторовић из Београда. Особље уметничке секције: Милан Миловановић, академски сликар из Ужица; Јован Пешић, академски сликар; Живојин Лукић, вајар; Стеван Милосављевић, академски сликар; Васа Ешкићевић, академски сликар из Војводине; Владимир Бецић, академски сликар из Загреба; Милош Голубовић, академски сликар из Београда; Вељко Станојевић, академски сликар из Београда; Живорад Анастасијевић, академски сликар из Београда; Др Радован Казимировић из Београда; Коста Милићевић, академски сликар из Панчева; Драгомир Глишић, академски сликар из Београда; Стева Павловић, академски сликар из Београда. Поред поменутих фотографа на фронту су се налазили и други фотографи који су добили од нас апарате и требовали материјал секције. Они су слали своје радове у Солун, Секцији на израду. Све се ово поглавито догађало у 1917. години.“

„Ја сам лично за себе имао један киноапарат за снимање, американске израде. Купио сам га у Солуну. Био је за аутоматско снимање. У дрвеној кутији била су уграђена два месингана цилиндра у која се упумпавао ваздух са аутомобилском пумпом. Имао је мали моторчић који се окретао под притиском приспелог ваздуха. Могао је да сними један котур од 120 метара филма са једним добрим пумпањем. При крају рата уступио сам га Секцији. За Секцију су у Риму набављена два апарата за снимање. Један је био Пате Фреров а за други се не сећам које је марке био. Тако исто не знам које су марке били апарати за копирање филмова. Имали смо један апарат за перфорацију филмова јер се дешавало да добијемо филмове без рупица. Шта је све снимљено на фронту не сећам се. Знам да је оператер Душан Вукелић снимио долазак Венизелоса у Солун, када је прогласио солунску републику; затим снимао је војску при преласку из Микре за фронт, Југословенску добровољачку дивизију и да је снимао Битољ у рушевинама када је ослобођен из ропства.”
….
„Фотографска секција је наредбом Штаба Врховне команде Оперативног одељења од 11/24. фебруара 1917. године прешла као засебна секција у састав Топографског одељења Врховне команде. На челу топографског одељења је био пуковник Стеван Бошковић. На крају ове године Секција је имала прилично материјала фотографског израђеног и кинематографског (израђеног) спремног за изазивање и копирање, те сам сада поновобио упућен у Рим са поручником Миком Михајловићем да тамо изазовемо киноматеријал и исти ископирамо, а да уједно видимо како изгледају инсталације за израду кино филмова, да би и ми могли такве да израдимо у Солуну. У Риму смо код ’Чинеса’ изазвали и копирали наше кинофилмове и саставили један програм од неколико стотина метара и са истим демонстрирали у биоскопу на пијаци „Термини“, у почетку Улице национале. Тада смо у “Чинеси“ видели шта нам је потребно за израду кинофилмова и то смо све искористили у нашој лабораторији у Солуну, израдивши бубњеве од летава и каде за изазивање и фиксирање кинофилмова од цинк плеха. Пожар Солуна уништио је нашу Секцију, али сам ја успео да, са својим људством и једним аутом, изнесем сав државни материјал и сместим га у једну зграду у Улици Игњатиа, где смо поново израдили нову лабораторију за фотографски и кинематографски рад. Ту нас је затекао пробој Солунског фронта и прелаз у ослобођени Београд. У току 1918. године Секција је већ у велико приказивала забавне филмове војсци на фронту и по селима дуж фронта. Забавне филмове давала је Француска секција, нашој секцији.”

Од посебног значаја је и извештај Топографског одељења Врховне команде, односно Фотографске секције која је у његовом саставу, из новембра 1918. године, који се у Војноисторијском институту, у Архиву српске војске налази под бројем 3/3 Ф2Л1К162, а који је упутио шеф Топографске секције, а саставио вероватно Драгиша М. Стојадиновић, начелнику Штаба Врховне команде:

„Част ми је известити начелника да сам, пошто је приспео материјал, данас упутио ради фотографисања и кинематографисања важнијих момената из живота наше војске и зверстава почињених од стране Бугара, Немаца и Аустријанаца и то: 1) поручника Чеду Антонијевића на фронт Друге армије у Приштини, Митровици, Рашкој, Краљеву, Чачку, Ужицу, према Вишеграду и Сарајеву; 2) п.поручника Михаила Михаиловића на фронт Прве армије од Сталаћа до Београда и од Београда до Голупца, до Обреновца и даље према инструкцијама Врховне команде; 3) механичара фотографа Душана Михаиловића у Књажевац, Зајечар, Бољевац, Неготин, и њихове околине; 4) резервног капетана прве класе Сотира Недељковића у Врање, Лесковац, Ниш, Пирот и до Сталаћа и њихове околине.”

О завршетку свог шефовања Стојадиновић пише:

„У Београду Секција се сместила на Ташмајдан, у зграду Сеизмолошке станице, где је управник био Јеленко Михаиловић, професор Универзитета и отац оператера поручника Мике Михаиловића, коме сам и предао Секцију као новом шефу, после демобилизације. Са доласком у Београд почело је сређивање прикупљеног материјала и кино снимање актуелних ствари као о првој посети тадањег краља Војводини, Панчеву, Вршцу, Сомбору, Суботици итд. Из Загреба су упућени неки делегати да добију извесне апарате (за копирање кино филмова) да би тамо основали сличну секцију. По наредби Врховне команде дати су им тражени апарати на реверс. После моје демобилизације Секција се под новим шефом Миком Михаиловићем преселила на Калемегдан у Војно географски институт, код генерала Стеве Бошковића и тамо је остала до Другог светског рата. За време рата умро је од запаљења плућа Мика Михајиловић, а шта је даље било са Секцијом није ми познато. Чуо сам да су Руси, полазећи из Београда понели све наше ратне филмове. Да ли су враћени није ми познато. Тако не знам ништа ни о апаратима ове секције, где су остали и шта се са њима урађено. Пронашао сам реверс о предаји ових апарата и сада се може установити да ли и који још постоји и где се налази, јер код мене постоје нумере апарата и објектива. У тадашњу секцију на Ташмајдану нисам одлазио, а нисам имао времена да одлазим ни у секцију када је пресељена у град на Калемегдану за време шефовства Мике Михаиловића“

Драгиша М. Стојадиновић предао је Југословенској кинотеци списак филмова са насловом : „Филмови Кинематографске секције за приказивање на Солунском фронту и у новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”, које је Кинематографска секција носила са собом и приказивала војницима на фронту да би могли да виде какав је живот савезничких војника на другим фронтовима, али су ту и филмови о значајним догађајима Солунског фронта и српске војске. За нас су најзначајнији филмови који се односе на нашу војску, а за неке од њих може се тврдити да их је снимила Кинематографска секција Српске војске:

-Живописна сликовита Грчка – Грчки предели (95 м);
– Солун (95 м);
– Француско-енглеска војска у Солуну (185 м);
– Изглед Солуна (129 м);
– Сједињене (Француске) трупе у Србији (130 м);
– Савезници у Солуну (135 м);
– Енглеске трупе (чете) заузимају тврђаве Солунског залива (200 м);
– Ђенерал Махон на Оријенту (85 м);
– Око опкопаног логора код Солуна (180 м)
– На путу од Солуна до Битоља (Монастира) (175 м);
– Новости (Актуалитет) са Оријента (150 м);
– Војска са Оријента: У логору енглеског надзора (управе) (250 м);
– Једна импозантна церемонија у енглеском логору или На Оријентском фронту: Једна важна церемонија у енглеском логору (150 м);
– Новости (Актуалитети) са Оријентског фронта (150 м);
– Српска војска се искрцава у Солуну (250 м);
– Солун: Енглеска војска на путу ка фронту (150 м);
– Једна српска војна светковина (150 м);
– Српске чете (трупе) у Солуну (150 м);
– Анамити на Оријентском фронту (150 м);
– Предели из Грчке; Француски Црвени крст на Оријенту (200 м);
– Руске трупе у Солуну (150 м);
– Приспеће Венизелоса у Солун (150 м);
– Срби се враћају у Србију (150 м);
– Бојно поље код Кајмакчалана (150 м);
– Српска војска на Црној реци (150 м);
– Заузеће Битоља (Монастира) (250 м);
– Зимски поход на Оријентском фронту (200 м);
– Француске и руске трупе на планини Атосу (150 м);
– Православна (ортодоксна) Нова година Савезници на Оријенту (255 м);
– Биоскоп војницима (200 м);
– Вежбање бомбаша (150 м)

НЕЗНАНИ ЈУНАК НА АВАЛИ ИЗ ТИМОЧКЕ КРАЈНЕ?

Као новинар и публициста Драгиша Стојадиновић писао је о историјским личностима и догађајима,као и о својим савременицима.

Најпознатији Београђанин за сва времена је, свакако, незнани јунак на Авали. Изучавајући време погибије незнаног јунака дошао је до закључка да је незнани јунак управо из његове Крајине.

Када је немачка војска 1915. године дошла на Авалу, наишла је на тело погинулог српског војника.Са свим стварима које је имао крај себе Немци су га сахранили. Испод главе су му ставили распрснуту гранату. На хумку су поболи дрвени крст са натписом на немачком „Ein unbekannter serbischer Soldat“ (Један непознати српски војник). 1921. године утврђено је комисијски да је заиста реч о незнаном борцу и на том месту подигнут је скромни споменик. Тек 1934. почела је градња маузолеја по пројекту Ивана Мештровића.

Да би дошао до конкретнијих сазнања о незнаном борцу,Д. Стојадиновић је сагледао ратну ситуацију на Авали у време кад је тај борац погинуо:

„Када су немачке трупе освојиле 1915. године Београд, правац Београд-Торлак штитио је 7. пук 2. позива у саставу одбране Београда. Док су Немци поседовали Бањицу, овај је пук држао линију Јајинци па косом на стари друм Београд-Крагујевац, који је тада ишао преко села Торлака. На овом положају 13. пук је остао 3 дана, па се најзад под убитачном ватром немачке артиљерије и са великим гибицима морао повући на ивици села Бели Поток, где је још раније био ископан један велики редут на самом превоју између Торлака и Авале…

Када су Немци посели Торлак, главну снагу напада пренели су на долину уз Топчидерску реку у Правцу Раковице, Кијева и Ресника… Авалу су ставили под своју ураганску артиљеријску ватру из топова свих калибра. На тим положајима гинула је српска војска као и на Торлаку. Од 4.400 бораца са којима је 13. пук посео Торлак и бранио Авалу, са Авале се повукао са једва 1.200 бораца. Остало је изгинуло или рањено на овим положајима…

Из изложеног распореда наших трупа види се да је незнани јунак, по свој прилици припадао којој јединици 13. пука 1. позива. Поред војника овог пука на Авали, у то време могли су се налазити војници који су вршили службу артиљеријских осматрача или телефонских одељења.

Највећа вероватноћа је, ипак, да је Незнани јунак из 13. пука, и према томе он би требао да је родом из Тимочке крајине или са Косова, пошто су војници из тих крајева служили војску у Неготину. Такав би закључак био правилан да је стање 13. пука на Торлаку и Авали остало неизмењено од дана мобилизације и да пук није дотле већ дваред растуран и дваред поново формиран од новог људства.“

За заслуге у ратовимаДрагиша Стојадиновић одликован је великим бројем одликовања:
– Сребрна медаља за храброст 1912.
– Карађорђева звезда са мачевима 1913.
– Орден Светог Саве 5. степена за публицистичке текстове у којима је афирмисао четничке-комитске акције 1914.
– Орден Белог орла са мачевима 4. степена због показане храбрости на Церу, Чеврнтији и одбрани Београда 1914.
– Орден Белог орла са мачевима 5. степена 1927.
– Орден Светог Саве 4. степена за фотографски и сниматељски рад за време првог светског рата
– Орден Југословенске круне 4. степена 1929.

Аутор: Оливера Лазаревић