Стојадиновић М. Драгиша

259
Стојадиновић М. Драгиша
Стојадиновић М. Драгиша

 

 

име: Драгиша
презиме: Стојадиновић
име оца: Милоје
место: Јасеница
општина: Неготин
година рођења: 1886.
година смрти: 1968.
извор података: „Завичајна књига Тимочана и Крајинаца“ Јеврем Дамњановић Београд 2006, сајт novifilmograf.com

 

Драгиша Стојадиновић је био правник, српски комита, ратни фотограф и филмски сниматељ, шеф Кинематографске секције српке војске на Солунском фронту, резервни официр, политичар, народни посланик, новинар, публициста.

Рођен је 12. маја 1886, у селу Јасеницa код Неготина, у бројној породици свештеника Милоја Стојадиновића. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Зајечару, а Правни факултет у Београду.

Још као 18.годишњи гимназијалац постао је српски четник-комита, отишао је у Македонију и учествовао у комитским биткама са Турцима од1905. до 1907. Био је лични пријатељ са војводом Војиславом Танкосићем. У овом периоду је направио и своје прве фотографије и крате снимке. После четовања је уписао студије права у Београду. Први је описао борбе комита са Турцима и Бугарима и то објавио у часопису „Дело”. Забележио је и оригиналну песму „Српска ми труба затруби, спрем’те се спрем’те четници”, испевану 1907. године као званичну ко митску химну. Учествовао је у свим великим биткама Балканских ратова.

У Првом светском рату био је командир Митраљеског одељења и капетан 13.пешадијског пука “Хајдук Вељко“ Тимочке дивизије. Учествовао је у борбама на Церу, Чеврнтији и одбрани Београда. На Солунском фронту у Горничевској бици био је рањен.

Крајем 1916. штаб Врховне команде именовао га је за шефа Кинематографске секције српске војске на Солунском фронту. Успешно је организовао сва снимања српске војске од Кајмакчалана до ослобођења Београда 1918. године. У Ратовима је начинио неколико хиљада фотографија и 120 кратких документарних филмова.

СВЕДОЧАНСТВА НАЧЕЛНИКА СЕКЦИЈЕ

Стојадиновић је сачувао је целокупну документацију о свим набавкама које је обављао за потребе секције.

У Риму је за српску војску набављено и 17 фотографских апарата 9/12, 13/18, сви са Цајсовим и Герцовим објективима и један мали „Кодак” 4.5/6, те је са њима формирана Фото секција Врховне команде. Од тих апарата, Прва, Друга и Трећа армија добиле су по четири, Добровољачки одред један, а Врховна команда – Секција добила је такође четири апарата. Пројекциони кино-апарат остао је у Секцији Врховне команде, њиме су даване представе војсци дуж фронта и по селима на фронту. Кино-апарати су упућивани на фронт са оператерима, а стално су били у Другој и Трећој армији, тамо где је требало снимати.

О томе као и о историјату и раду Кименатографске секције српске Врховне команде од 1916.до 1920.Драгиша М.Стојадиновић је записао:

„За време балканских ратова 1912. и 1913. године у српској војсци није постојала организација службе како фотографске, тако и кинематографске, а ни уметничко-сликарске и вајарске. Због овакве ситуације из тих ратова: Турског, Бугарског и Арнаутске буне, имамо мало фотографског материјала за историју догађаја, а нимало кинематографских ни сликарских докумената. Што имамо од фотографија то је све била лична иницијатива појединих учесника у рату – већином при Врховној команди, или штабовима, ређе у првим борбеним редовима. У то време био се појавио у српској Врховној команди Рус Чернов и он је добио овлашћење да снима фронт и у позадини. Ти су снимци с фронта обично били даље од борбених линија – већином резервних трупа где је фотограф Чернов сам постављао војнике имитирајући сударе и ватрену линију. Обично би наређивао: Ти си мртав, затвори очи и зини, стегни песнице, искриви ноге устрану итд. Војници су се смејали, али су послушно вршили своје улоге. Тако су се фабриковале ратне слике овог ратног фотографа. Поред Чернова у Врховној команди знам да је радио и Марјановић, ратни фотограф за извесне француске и енглеске листове. Иста ситуација је остала и за време Првог светског рата, те и тај рат остаје без докумената, било сликарских, било фотографских, а најмање кинематографских. Церска битка остала је скоро без иједног фотографског снимка, а исто и зверства аустроугарске војске у Мачви. У то време, појавио се у Србији и Швајцарац др Рајс, али он је мало снимао, више прикупљао снимљен материјал од појединаца и писао чланке у страним новинама. Чеврнтијска катастрофа, где је извршен први прелаз српске војске у аустријско земљиште и где је настрадало 7.000 српских војника, остала је без и једне фотографије из борбе. Милан Бојовић, пратилац Чернова и Анрија Барбија, али и дописник руског листа ’Рускоје слово’ који је прешао преко Саве тога дана, са војводом Степом Степановићем, командантом, пуковником Војом Живановићем, бившим министром Ђорђем Генчићем и још неким, сликао је ову групу, али те су слике, вероватно објављене само у Русији. Ја сам као водни официр у 13. пуку „Хајдук Вељко“ 1. позива, у Тимочкој дивизији, понео са собом у рат 1912. године фото апарат Герцов 9/12 и снимао сам цело време трајања ових ратова, као и опсаду и пад Једрена и Арнаутску буну 1913. године. После Балканских ратова Чернов је своје фотографије продао српској држави за 100.000 динара и отишао за Русију. За моје ратне снимке (око 1.607) заинтересовали су се Чеси, преко Емануела Лесића, доцнијег директора Прашке банке у Београду и откупили су ми ове негативе за 20.000 динара. Од тих снимака Чеси су издали прву свеску „Балкански ратови“ у којој су унете највећим делом моје фотографије из Турског и Бугарског рата, као и из Арнаутске буне. Поред мојих слика, ја сам био купио и уступио њима известан део важних фотографија да би допунио Албум. (Мобилизација српске војске, Кумановско бојиште, заробљеници, Турци, Бугари, болнице итд. где ја нисам био). Те фотографије прикупио сам од разних личности које су их снимале. Чеси су поред Албума израдили и осам увеличаних мојих слика (50×60), једне као фотографије, а друге у боји (војвода Степа, кроз Албанију, на Марици итд.). Сав израђен материјал у Чешкој приспео је у Београд пред сами Први светски рат 1914. године, те га је ту затекла аустријска војска када је први пут заузела Београд, а тако исто доцније и удружена Немачка и Аустријска војска при другом заузимању Београда 1915. године. Изгледа да је тада сав материјал и уништен од окупатора. Оно што се било растурило пред сам рат и после прве краткотрајне аустријске окупације Београда (за 13 дана), то је једино што је од ове док