Стевановић Стојковић Драгутин

645
Стевановић Стојковић Драгутин
Стевановић Стојковић Драгутин

 

 

име: Драгутин – Стојко
презиме: Стевановић-Стојковић
име оца:
место: Кутлеж
општина: Лесковац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

УВЕК СПРЕМАН ЗА ЈУРИШ

По деди га зову Стојко, а право му је име Драгутин Стевановић-Стојковић. Стојко је бакалин у селу Кутлежу, недалеко од Лесковца, неписмен је и не зна тачно колико му је година. Мисли да није превалио педесет и другу, али дозвољава да је две три године и млађи.
Од јутра до мрака можете га наћи у његовој радњи, која је у исто време и кафана и бакалница, а нашла се, срећом, усред села, покрај друма који потсећа на широке банатске шорове. По устајалим барама испред радње читаве гомиле крупних гусака, а у сенци лиснатих храстова дахћу свиње, притиснуте летњом оморином.
Мален и дежмекаст, са папучама на босим ногама, у везеној кошуљи и старим војничким чакширама, Стојко стално трчкара по дућану, услужно сачекује муштерије, смешка се и показује своје здраве и као снег беле зубе. Очи су му плаве и безазлене, а обрве и бркови жути као свила на недозрелим кукурузима. Стојко је толико срдачан и предусретљив, да понекад човека и замара тиме. Труди се да осетите његову наклоност. Истина, муштерије му у том помало сметају, јер сваког часа долазе и прекидају га, Пазар се врши за трампу: неко за пиле, неко за јаје, неко за џак кукуруза купи шећера, кафе или гаса. Пара је ретка и брзо клизи из руке.
А Стојко трчкара и услужно шапуће:
– Ево, чекни роде, сад ћу ја…
У радњу је ушао један босоног малишан и за два јајета купио тамјана јер “за тај дан нана се заветовала, па хоће да окади кућу”. Испод свежњева конопље и суве лике, трговац је извукао кесицу са тамјаном и дао малишану два-три грумена у руку.
Стојко је некада био велики јунак. Родној земљи он се поштено одужио и право би било да се сад одмори. Али живот има своје законе, а судбина није сваком добра мајка. Зато он и данас мора да се бори са љутим непријатељем, који се зове сиротиња.
Уочи светог Аранђела, кад су са сеоске цркве зазвонила звона, заједно са старијим братом отишао је у Ниш, у своју команду. Обојица су били ислужени војници и ратна вештина није им била непозната. Убрзо после тога навукли су униформе, добили пушке и кренули за Младеновац, а одатле на Цер. Тамо су стигли у подне. Било је лето и врело сунце замарало их више од дугих маршева и напора. Брат и Стојко били су у истој десетини. Они не знају тачно ко су им били команданти и командири, али се сећају Божидара Урошевића, Војислава Катанића из Ужица и команданта пука Димитрија Милића, који је погинуо пред њихових очима.
– Кад смо кренули на Цер, – присећао се Стојко, – нисмо одмах могли да пронађемо непријатеља, па смо једне ноћи између себе направили гужву. Али после смо га пронашли. Битка је почела пре него што је забелела зора.
– Ама, чекни де, Стојко, ја ћу да причам, – упада у реч његов старији брат, мрк и озбиљан сељак, притиснут тешком сиротињом и бригама. – Чекни, брате, ти прескачеш што је најглавније. Заборавио си да кажеш како је прво почела артиљерија. Тада је Чађевић командовао топовима. Таквог официра и јунака никад нисам видео. Силан човек. Аустриска артиљерија није нам дала ока да отворимо. Засипају нас, бију, руше дрво и камен. Онда је дошао Чађевић па дуго нешто посматрао. По изласку сунца, некако, наместио је топове.
– Даљина та и та, командовао је Чађевић, – пали разорном.
Прве су мало подбациле, а он је онда продужио даљину и нашао центар непријатељски. Погодио их посред срца. А онда, сећам се, само је довикнуо:
– Брза паљба.
– Јес, јес, право кажеш, тако је било…
– Чађевић је направио читав лом. Све испретурао. На једној ледини разбио је преко двадесет њихових топова. У оној несрећи ја не знам колико их је било, али мени се чинило да су Аустријанци за сваким грмом имали по један топ, јер су нас страшно засипали гранатама. Чађевић их је био све до подне, а онда смо ми пешаци кренули напред. Плави се дали у бекство, да вас Бог сачува. Све су падали један преко другога. Јуриш смо вршили три пута. Сав је Цер био покривен лешевима, чини ми се да је свака травка тамо заливена војничком крвљу. То знају само они, који су тамо били.
Борба за борбом, јуриш за јуришом, па смо их претерали преко Дрине. Били смо ради да очувамо границу, али, на жалост, то нам није пошло за руком. Кроз неко време они су довели велику силу и ударили на нас. Ми смо онда отступили на село Будимирце, па онда до Липолиста. Једнога јутра, тамо код Липолиста, дошао је водник па питао ко ће да иде у патролу. Стојко се први истрчао. Мени није било право, јер сам се бојао да не погине. Знаш, брат је брат, па ми жао.
– Ја ћу, господине потпоручниче, – јавио се Стојко.
– Само пазите да вас не ухвате.
– Ништа не брините. Ја ћу сам, па иако се не вратим, нека је о моју главу. Бацићу им неколико бомби, па било шта било.
– Добро, Стојко, иди, кад хоћеш…
И мој ти Стојко лепо остави пушку, узе две три бомбе, и сам самцијат оде у Липолист. Поздравили смо се, јер сам мислио да се никад више неће вратити. Био је дан, а аустриски ровови ни двеста метара од нас. Мени се савила туга око срца, јер видим, брат ми оде у смрт. Водник му опет рече:
– Стојко, пази. Не шаљем те да погинеш, него да извидиш непријатеље и да се вратиш. Немој улудо да изгубиш главу.
– Ама, шта вам је, људи, о каквој погибији слутите. Само немојте ниско пуцати, да ме ваш куршум не би погодио, а са Швабом ћу лако.
И оде. Срећом, трава је била висока. Пузао је кроз траву и нису га приметили. Ми смо из нашег рова пратили сваки његов покрет. По трави је остајао траг како је пузао. Привукао им се сасвим близу, готово на три метра. Гледамо га ми, а он, као змија, подигао главу, па провирује. Причао нам је после како су ровови били пуни. Лепо их човек видео, а они као слепи нису га упоште опазили. Ми одовуда пуцали да забашуримо. Све је пиштало. А Швабе су могле и каменом да га убију, а не из пушке. Ми смо јасно видели када је тукнуо бомбу о бомбу и бацио у ров. Они се тамо запрепастили. Леле, настаде јаук и урлика