Стефановић Станојло

276

име: Станојло
презиме: Стефановић
име оца:
место: Смедовац
општина: Неготин
година рођења: 1878.
година смрти: 1956.
извор података: Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Јеврем Дамњановић, 2006. Београд

Један од најхрабријих официра

Као водена бујица српски ратници су пробили Солунски фронт.Онда су јурнули на север, тамо где су њихови домови, макар и попаљени. Само је француска коњица успвала да сустигне српске пешаке, а српску коњицу, која је одјурила далеко напред, савезници су снабдевали потковицама из авиона. Српски ратници нису мислили на храну: први топли оброк добили су тек код Јастрепца. Мислили су само на свој дом, на своју породицу, на своје најмилије.

Српска насеља кроз која су пројурили црнела су се од марама. Много је цивила и ратника страдало у Првом светком рату, али сви су радосно дочекивали ослободиоце.

„Тимочка дивизија ишла је испред Шумадијске“, пише новинар и публициста Жика Живуловић Серафим. „На челу њеног 13. пука „Хајдук Вељко“ јахао је командант пуковник Милоје Јелисијевић, коме су на грудима блистале три Карађорђеве звезде са мачевима. Испред трећег батаљона јахао је потпуковник Војислав Глишић, његов командант, носилац двеју Карађорђевих звезда с мачевима, код кога су сва четири командира чета били учитељи и који је говорио: „Штета што и мој отац, учитељ Вуле, није жив да му дам једну чету да поведе“

Испред своје чете ишао је Станојло Стефановић, земљорадник из села Смедовца код Неготина и у слободним часовима шверцер преко Тимока, који је од каплара догурао до поручника. Имао је Карађорђеву звезду с мачевима, Белог орла с мачевима, две Златне и једну Сребрну медаљу Милоша Обилића за храброст. Један од врхунских репрезената јунака који су се тукли против две царевине и једне краљевине.

Немогуће је прескочити једну епизоду из његове ратне биографије. У борбама на Чукама 1916, Станојло је рањен. Оштар комад кошуљице од шрапнела ушао му је у вратне мишиће испод левог ува. Донели су га на носилима у превијалиште. Док се доктор Миодраг Врачевић, пуковски лекар, спремао да га оперише, дошао је и Коста Тодоровић, будући академик, шеф лекара. Све је било спремно, кад одједном, сав задихан дотрча Станојлов посилни Милисав, вичући да су Бугари отели два митраљеза од њихове чете.

Доктор Врачевић задржао је у сећању ту незаборавну, величанствену сцену:

„Кад ти Станојло скочи, па рикну:
-Зар од нашу чету митраљези! Чекај Милисаве!…Докторе везуј овај стари завој…везуј! Морам да трчим да вратим митраљези…

Узалуд смо га опомињали, молили, плашили га да ће му се рана инфицирати, наговарали га да причека само мало док не извадимо шрапнелску кошуљицу, ништа није помогло. Чак је и интервенција др Косте била узалудна. Станојло ни да чује. Само праште псовке и претње, па навуче чизме и рече:

– Ете ти,сад на нас пуцају с наши митраљези.

С натученим шлемом и у пратњи Милисава, Станојло потрча уз брдо, упућујући псовке час својој чети, час Бугарима и вичући:

-Чек,чек сад ћу ви свима покажем!

Тако зађе иза првих високих стена, а ми остадосмо запањени на превијалишту пред црквом у Скочивару. После петнаест минута зачусмо брзу паљбу митраљеза, брђана, рововаца.

-То сад Станојло узима меру Бугарима, – каже Баћа, суфлер па се смеје док му сви одобравају.

Након те ларме и рике свих могићих оруђа, што је трајало око пола сата, наступи тишина. Чекајући шта ће бити разговарамо о Станојлу, док одједном зачусмо његов глас с брега:

-Бре доктори, повратимо ми наши митраљези и уземо од Бугари још два њина – па нам приђе радостан, знојав, каљав. Хукну, седе на столицу па викну:

-Деде докторе сад вади кошуљицу и кажи једну добру кафу за Станојла.

Били смо раздрагани и дрхтали смо од радости и узбуђења.Извадили смо кошуљицу, ставили завој и дали му серум против тетануса. Анестезију је одбио и гласа није пустио док смо га оперисали. Једва сам га наговорио да остане у амбуланти још два дана. Пристао је, али је већ сутра отишао завијена врата у чету, не давши ни да му поменем о неком болесничком лечењу.“

Станојлу Стефановићу је уз највеће почасти додељено највише енглеско одликовање, као једном од „најхабријих официра у српској војсци“.