Спасић Марица

590
Спасић Марица са Мери Фуасак
Спасић Марица са Мери Фуасак

 

 

име: Марица
презиме: Спасић
име оца: Михаило
место: Горажде, Београд
општина: Горажде, Београд
година рођења: 1896.
година смрти: 8. фебруар 1991.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

НА САМОМ ДНУ ЉУДСКЕ ПАТЊЕ

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, и болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје…
Успомене из тог времена везане су и за умилни Сплит, у коме сам открила неслућену лепоту и срела одважне родољубе чије сам речи патмила целог живота. У древном, царском Призрену, ледило ми се срце, ледила ми се душа, јер је са његових улица пут водио у пакао…
Скадру, обећапој луци спаса, на Божић, велики хришћански празник – дотакла сам само дно људске патње… У том граду су српски регрути, они малобројни, који избегоше многобројне замке смрти, који дотле беху стигли сломљени, гладни, готово у дроњцима, полагали заклетву на верност отаџбини…
Судбина ће ме потом одвести у мале градове Болије и Монтобан, на југу Француске, где сам упознала људе чије је срце куцало за мој народ и који су о том народу говорили с најдубљим поштовањем…
При крају тог мучног пута, препупог патњи и искушења, али и невиђеног поноса и невиђене славе, која је припала српским ратницима зато што су својим грудима отворили вратнице поробљене отаџбине, стпгла сам у солунско пристаниште у коме је настала она незаборавна песма: „Лађа се креће француска…”
Горажде, где сам се родила, као да је потиснуто из мог памћења. Мој отац Михаило је са Гласинца, мајка Савка из Дробњака. Она је, остало ми у сећању, често помињала војводу Шуја Караџића, блиског рођака Вука Караџића, који је са Новицом Церовићем припремао убиство Смаил-аге Ченгића. Из тог причања закључила сам да је Шујо био близак мајчин рођак. Пошто су њени морали из Дробњака да беже у Горажде, а ја затим и преко албанских урвина у далек свет, кад сам се вратила после три године, мајка је већ била умрла и тако остадоше неразјашњени детаљи о њеном пореклу и Караџићима…
Најузбудљивије што из детињства памтим – то су гусле и песме о јунацима Милошу и Марку, о Косанчић Ивану н Топлици Милану, о девет Југовића и о честитом кнезу Лазару… Те песме су испуњавале моју душу, храниле ме и храбриле, па сам и касније, као учитељнца, казивала својим ђацима о тим истим јунацима…
Кад ми је било четрнаест година видела сам највећег гуслара тога времеиа, учитеља Петра Перуновића. Било је то у Сарајеву 1910. годпне, када је прослављена десета годишњица Српског културног друштва „Просвјста”. У црногорској народној ношњи, ношен на рукама ватрених родољуба. Перуновић, две године после анексије Босне и Херцеговине, која је у босанској омладини изазвала револт и огорчење које се никад није стишало. Перуновић није био драг гост свим домаћинима – неки су глано говорили да га није требало пустити у град да јуначким песмама уз гусле подбуњује ионако бунтовне Србе…
Живот је хтео да овог Перуновића сретнем пет година касније, у зиму 1915. и то на оним врлетним, залеђеним стазама којима се у судбоносним данима беше запутила српска војска да избегне потпупо уништење…
У Сарајеву су текли моји школски дани а у оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали казнену експедицију да уништи српски парод…
Тај вулкан се звао „Млада Босна”. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити…
Моје најближе другарице у учитељској школи биле су: Вукосава Чабриновић, Недељкова сестра, Драгица Чича, девојка Гаврила Принципа, Драгица Баковић, с којом сам становала у истој кући. Била сам упућена у многе тајне „Младе Босне”, па чак и у атентат који се припремао на престолонаследника бечке круне Франца Фердинанда…
Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића. Драгица је била његова велика љубав – била је надахнута истинским родољубљем и није било тајне коју јој не би поверио. Завереници су били под присмотром полиције и њених доушника. Да му не би нашли револвер, Цвјетко га је једне вечери донео у нашу собу…
До наше школе била је гимназија у којој је учио Гаврило Принцип. Најчешће су с њим били Трифко Грабеж и Владимир Гаћиновић. Близу мене је становао Данило Илић. Већ је био учитељ. Веома образован, озбиљан, леп… Био је јединац, рано је остао без оца. Узалуд је покушавао да продужи школовање… Као да му је било суђено да остане у Сарајеву и заврши на вешалима…
Мало по мало упућивали су ме у тајне – знала сам ко је све илегално прелазио границу у доба српско-турског рата и борио се као добровољац у српској војсци. Србија, она јуначка, пуна слободе, била је несрећна због тога што њена браћа живе под туђинском влашћу… Та Србија била је идеал и крајњи циљ омладине Босне у овом суровом времену. Знала сам да је духовни вођа најизабранијих био Данило Илић. Храбар, енергичан, неустрашив – и он је код других ценио те врлине. Нису устукли пред многим препрекама и опасностима, као што их није сломило ни сиромаштво – жеља за ослобођењем и уједињењем браће била је јача од свега…
У такво Сарајево, у разбуктало жариште, на Видовдан, велики српски празник, долази престолонаследник бечког двора Франц Фердинанд. Долази да присуствује маневрима аустроугарских трупа, да се увери у њихову бојну готовост, али и да види какав ће му дочек приредити грађани Сарајева… Он прижељкује цвеће, аплаузе, клањање до црне земље, а чекају га меци атентатора…
А баш на Видовдан, пошто су подељена сведочанства, мој разред полази на екскурзију, преко Мостара у Далмацију, у Сплит… Међу нама нема само Драгице Чиче. За разредног старешину Милоша Тубиновића и све ученице Драгица је болесна. Само ја знам тајну: она ће данас бити уз атентаторе, она ће данас ући у историју! Можда ће због тога платити главом, али пошто своју дрскост плати главом и Фердинанд…
Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Жељни смо да видимо непознате пределе, да што пре видимо море. Распитујемо се за то стајање и сазнајемо да управо треба да наиђе дворски воз у коме је аустријски престолонаследник… Учинило ми се да сам задрхтала, да сам побледела и да ће то моје дрхтање и бледило открити моје другарице, да ће то одгонетнути и оне ученице које су биле веома наклоњене и Фердинанду и бечком двору…
Боже, ако су већ одлучили да га смакну, дај им чврстину, непогрешиву руку, дај им потом могућност да умакну, осветли путеве њихова спасења…
Прође дворски воз, а неке наше другарице машу кроз прозор и шаљу пољупце… Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице… А можда и неће. Можда је све била само жеља, само нада, само мржња, она неделотворна, можда ће се атентатори уплашити, можда ће и Фердинанд и људи око њега бити у прслуцима од непробојног челика… А може да се дeси да им рука задрхти, да промаше, или, не дај Боже, да усмрте неког недужног, невиног, ко се ту буде случајно нашао… Успеће, знам, сигурна сам, нешто ми казује да ће успети. Ма знам их ја, чврсти су, постојани, као гранит, и реч им је таква, а рекли су – смакнуће га чим доће у Сарајево, чим га виде… И ето, данас, на Видовдан, видеће се свe…
Свакојаке ме мисли обузеле, и оне радосне, и оне друге, пуне црних слутњи. Моје другарице певају, чуде се што ја не певам, што им кварим расположење… Кажем им како ме боли глава, како ми није до песме, а у себи мислим: Боже, дај им чврсту руку, да не промаше и лудо не изгубе главу…
Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву… Тако говори човек у железничкој униформи, кога сам кроз отворени прозор лепо видела.
– Ћутите, ако за Бога знате, нешто се страшно догодило у Сарајеву! – виче шеф станице ко зна по који пут.
– Шта се десило? – пљуште питања с прозора.
– Кажите шта се десило?
– Страшно! – виче шеф. – Страшно! Погледајте црне барјаке па ће вам све бити јасно…
– Да није… да није, не дај, Боже… – отеше се нечији гласови с прозора и јурнуше међу ускомешане железничаре.
– Јесте! – виче један. – Јесте, убијен је престолонаследник. Убијен је Фердинанд!
– Ах, ах! – опет се отеше гласови с прозора. – Ко уби дику? Ко уби наш понос? Зар царску крв неко да пролије?
Ова питања остадоше без одговора. Ја сам с прозора гледала онога што је потврдио да је Фердинанд убијен. Говорио је усплахирено, таквим се гласом обично саопштавају изненадне, радосне вести и ја сам била сигурна, смела сам да се закунем да је тај железничар био – срећан… Срећан што је заувек, уклоњен човек који је изнад свега мрзео Словене, Србе посебно…
На станици се заиста вијорио црни барјак. Значи, истина је: Фердинанд је убијен, то нема сумње, зашто би, иначе, били они црни барјаци? Ко га уби? Што је са атентатором? Да ли је успео да умакне? Или су га ту, на лицу места, сабљама искомадали?
Гледам моје дивне другарице: ликују, срећне су, али не смеју то јавно да испоље. Друге – несрећне, утучене, гуше се у јецајима и сузама… Без обзира на разлику у вери и народности нисам могла да их разумем: зар им туђинац може бити милији од људи чији им је језик заједнички и који живе на истом тлу?! Никад то нисам могла да разумем, још мање да оправдам, па ни тада, у часу сазнања да су завереници „Младе Босне” учинили оно што су наумили. Почела сам тада да певушим. Ја, која сам ћутала док су све оне певале… Певушила сам из душе, срећна што се десило оно што је било нужно да се деси…
То моје изненадно расположење сметало је неким мојим другарицама које су све време проклињале атентаторе, захтевајући сурову смрт… Помињале су, сећам се, и синџире, и колац, и вешала, и ломачу… Треба их, значи, оковати, на колац набити, обесити, спалити … Избио је сукоб међу нама, па је наш дивни, честити професор и разредни старешина Милош Тубиновић дошао да нас стиша и измири. Немојте, рекао је, да се сви без разлике, и без потребе, изложимо великим опасностима. Време је озбиљно. И опасно. Ми морамо да служимо истом циљу… Смирује нас наш професор и плаче, али ја знам да су његове сузе радоснице због онога што се десило. Одувек сам знала да је велики родољуб, а такав човек није могао да буде уз Беч и Фердинанда… Кад смо стигли у Сплит, дочекао нас је професор Стијепо Роца. Иако је вест о атентату на Фердинанда преплавила Сплит, професор Роца, било је очевидно, није био нимало ожалошћен… Божја воља, рекао је, не треба се претерано узбуђивати…
И његово понашање је повредило неке наше другарице. Заклеле се да ће нас тужити Високој земаљској влади у Сарајеву. Кад сам, за тренутак, остала насамо с професором Тубиновићем, рече ми да сукоб свакако треба изгладити. Не би, рече забринутнм гласом, ваљало да се потежу тужбе и пријаве… Ко зна, додаде, какав ће од данас бити однос према нама Србима… Не треба ситним сукобима ометати кораке узвишеном циљу…
Док смо упознавале Сплит, откривајући његову лепоту, док смо се одушевљавале и обалом и сваким кутком у граду, нисмо ни слутиле да је тога дана разуларена руља у Сарајеву демолирала куће и радње чији су власници били Срби. Било је и хапшења појединих Срба; говорило се да су у дослуху са завереницима, да су им помагали, давали оружје и учили како се гађа из револвера… Тешко ономе ко се нашао на удару те руље… Учињено је то оног истог часа кад се сазнало да је атентатор Србин. Створено је антисрпско расположење, што је некима дало повода за освету из ко зна којих разлога, па и за отимање и пљачку…
У повратку са екскурзије, кад смо се нашле у Загребу, одлучиле смо да нашем професору Тубиновићу, поклонимо једну лепу слику коју смо виделе у продајној галерији и пред којом смо дуго стајале. Почеле смо да између себе скупљамо новац… Неке наше другарице нису биле за то, јер им се није допадало професорово понашање после вести о убиству престолонаследника. Слика предивна, на њој рањени Црногорац. Такав је и потпис, али се више не сећам њеног аутора. Запело нам око за ту слику и не можемо да се одвојимо од ње. Једва скуписмо новац. Професор – срећан: рекосмо да је то наш заједнички дар…
Чим смо се вратиле са екскурзије, како је већ био распуст, отишла сам кући у Горажде. Испричала сам оцу и мајци шта нам се уз пут дешавало и како смо доживеле атентат на Фердинанда. Прећутала сам сукобе с неким другарицама које су биле ожалошћене смрћу аустријског престолонаследника. Мислила сам да ће и оне да забораве моје понашање… Али, није било тако. Неколико дана по доласку кући, мој отац је добио званичан акт Високе земаљске владе у Сарајеву да сам се недолично понашала на дан убиства Франца Фердинанда и да сам због тога искључена из школе…
Моје другарице су одржале реч – тужиле су нас Високој земаљској влади зато што нисмо биле ожалошћене дрскошћу младих атентатора, наших школских другова, који у црно завише бечки двор. Мучило ме сазнање да сам имала такве другарице, али су догађаји који су следили све бацили у заборав…
После неколико дана почео је рат. Трупе аустроугарске царевине напале су Србију. Мој отац је био сигуран да смо се нашли на црној листи, па је настојао да се некако пребацимо у Србију. Та прилика нам се указала после жестоких борби које је црногорска војска водила у овим крајевима, тако да је била допрла готово до Сарајева. Том продору одупрле су се много бројније аустријске трупе, па је црногорска војска морала да се повуче. Ми се повучемо с војском, па отац остане у Пљевљима, а мајка, ја и моје две млађе сестре пређосмо у Србију…
Српска војска је у лето и јесен 1914. године била овенчана славом. Поћорекова казнена експедиција, која је кренула из Сарајева, доживела је фијаско – аустроугарски пукови су трпели пораз за поразом.
У Србији су показивали велико разумевање за избеглице из Босне. Тако сам ја, иако нисам била завршила учитељску школу, постављена за привремену учитељицу у Средској код Призрена. Дивно и питомо српско село, племенити и одважни људи… У том селу сам, захваљујући одлично обавештеним домаћинима, сазнала да су моји другови Мишко Јов