Спасић Марица

864
Спасић Марица са Мери Фуасак
Спасић Марица са Мери Фуасак

 

 

име: Марица
презиме: Спасић
име оца: Михаило
место: Горажде, Београд
општина: Горажде, Београд
година рођења: 1896.
година смрти: 8. фебруар 1991.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

НА САМОМ ДНУ ЉУДСКЕ ПАТЊЕ

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, и болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје…
Успомене из тог времена везане су и за умилни Сплит, у коме сам открила неслућену лепоту и срела одважне родољубе чије сам речи патмила целог живота. У древном, царском Призрену, ледило ми се срце, ледила ми се душа, јер је са његових улица пут водио у пакао…
Скадру, обећапој луци спаса, на Божић, велики хришћански празник – дотакла сам само дно људске патње… У том граду су српски регрути, они малобројни, који избегоше многобројне замке смрти, који дотле беху стигли сломљени, гладни, готово у дроњцима, полагали заклетву на верност отаџбини…
Судбина ће ме потом одвести у мале градове Болије и Монтобан, на југу Француске, где сам упознала људе чије је срце куцало за мој народ и који су о том народу говорили с најдубљим поштовањем…
При крају тог мучног пута, препупог патњи и искушења, али и невиђеног поноса и невиђене славе, која је припала српским ратницима зато што су својим грудима отворили вратнице поробљене отаџбине, стпгла сам у солунско пристаниште у коме је настала она незаборавна песма: „Лађа се креће француска…”
Горажде, где сам се родила, као да је потиснуто из мог памћења. Мој отац Михаило је са Гласинца, мајка Савка из Дробњака. Она је, остало ми у сећању, често помињала војводу Шуја Караџића, блиског рођака Вука Караџића, који је са Новицом Церовићем припремао убиство Смаил-аге Ченгића. Из тог причања закључила сам да је Шујо био близак мајчин рођак. Пошто су њени морали из Дробњака да беже у Горажде, а ја затим и преко албанских урвина у далек свет, кад сам се вратила после три године, мајка је већ била умрла и тако остадоше неразјашњени детаљи о њеном пореклу и Караџићима…
Најузбудљивије што из детињства памтим – то су гусле и песме о јунацима Милошу и Марку, о Косанчић Ивану н Топлици Милану, о девет Југовића и о честитом кнезу Лазару… Те песме су испуњавале моју душу, храниле ме и храбриле, па сам и касније, као учитељнца, казивала својим ђацима о тим истим јунацима…
Кад ми је било четрнаест година видела сам највећег гуслара тога времеиа, учитеља Петра Перуновића. Било је то у Сарајеву 1910. годпне, када је прослављена десета годишњица Српског културног друштва „Просвјста”. У црногорској народној ношњи, ношен на рукама ватрених родољуба. Перуновић, две године после анексије Босне и Херцеговине, која је у босанској омладини изазвала револт и огорчење које се никад није стишало. Перуновић није био драг гост свим домаћинима – неки су глано говорили да га није требало пустити у град да јуначким песмама уз гусле подбуњује ионако бунтовне Србе…
Живот је хтео да овог Перуновића сретнем пет година касније, у зиму 1915. и то на оним врлетним, залеђеним стазама којима се у судбоносним данима беше запутила српска војска да избегне потпупо уништење…
У Сарајеву су текли моји школски дани а у оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали казнену експедицију да уништи српски парод…
Тај вулкан се звао „Млада Босна”. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити…
Моје најближе другарице у учитељској школи биле су: Вукосава Чабриновић, Недељкова сестра, Драгица Чича, девојка Гаврила Принципа, Драгица Баковић, с којом сам становала у истој кући. Била сам упућена у многе тајне „Младе Босне”, па чак и у атентат који се припремао на престолонаследника бечке круне Франца Фердинанда…
Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића. Драгица је била његова велика љубав – била је надахнута истинским родољубљем и није било тајне коју јој не би поверио. Завереници су били под присмотром полиције и њених доушника. Да му не би нашли револвер, Цвјетко га је једне вечери донео у нашу собу…
До наше школе била је гимназија у којој је учио Гаврило Принцип. Најчешће су с њим били Трифко Грабеж и Владимир Гаћиновић. Близу мене је становао Данило Илић. Већ је био учитељ. Веома образован, озбиљан, леп… Био је јединац, рано је остао без оца. Узалуд је покушавао да продужи школовање… Као да му је било суђено да остане у Сарајеву и заврши на вешалима…
Мало по мало упућивали су ме у тајне – знала сам ко је све илегално прелазио границу у доба српско-турског рата и борио се као добровољац у српској војсци. Србија, она јуначка, пуна слободе, била је несрећна због тога што њена браћа живе под туђинском влашћу… Та Србија била је идеал и крајњи циљ омладине Босне у овом суровом времену. Знала сам да је духовни вођа најизабранијих био Данило Илић. Храбар, енергичан, неустрашив – и он је код других ценио те врлине. Нису устукли пред многим препрекама и опасностима, као што их није сломило ни сиромаштво – жеља за ослобођењем и уједињењем браће била је јача од свега…
У такво Сарајево, у разбуктало жариште, на Видовдан, велики српски празник, долази престолонаследник бечког двора Франц Фердинанд. Долази да присуствује маневрима аустроугарских трупа, да се увери у њихову бојну готовост, али и да види какав ће му дочек приредити грађани Сарајева… Он прижељкује цвеће, аплаузе, клањање до црне земље, а чекају га меци атентатора…
А баш на Видовдан, пошто су подељена сведочанства, мој разред полази на екскурзију, преко Мостара у Далмацију, у Сплит… Међу нама нема само Драгице Чиче. За разредног старешину Милоша Тубиновића и све ученице Драгица је болесна. Само ја знам тајну: она ће данас бити уз атентаторе, она ће данас ући у историју! Можда ће због тога платити главом, али пошто своју дрскост плати главом и Фердинанд…
Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Жељни смо да видимо непознате пределе, да што пре видимо море. Распитујемо се за то стајање и сазнајемо да управо треба да наиђе дворски воз у коме је аустријски престолонаследник… Учинило ми се да сам задрхтала, да сам побледела и да ће то моје дрхтање и бледило открити моје другарице, да ће то одгонетнути и оне ученице које су биле веома наклоњене и Фердинанду и бечком двору…
Боже, ако су већ одлучили да га смакну, дај им чврстину, непогрешиву руку, дај им потом могућност да умакну, осветли путеве њихова спасења…
Прође дворски воз, а неке наше другарице машу кроз прозор и шаљу пољупце… Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице… А можда и неће. Можда је све била само жеља, само нада, само мржња, она неделотворна, можда ће се атентатори уплашити, можда ће и Фердинанд и људи око њега бити у прслуцима од непробојног челика… А може да се дeси да им рука задрхти, да промаше, или, не дај Боже, да усмрте неког недужног, невиног, ко се ту буде случајно нашао… Успеће, знам, сигурна сам, нешто ми казује да ће успети. Ма знам их ја, чврсти су, постојани, као гранит, и реч им је таква, а рекли су – смакнуће га чим доће у Сарајево, чим га виде… И ето, данас, на Видовдан, видеће се свe…
Свакојаке ме мисли обузеле, и оне радосне, и оне друге, пуне црних слутњи. Моје другарице певају, чуде се што ја не певам, што им кварим расположење… Кажем им како ме боли глава, како ми није до песме, а у себи мислим: Боже, дај им чврсту руку, да не промаше и лудо не изгубе главу…
Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву… Тако говори човек у железничкој униформи, кога сам кроз отворени прозор лепо видела.
– Ћутите, ако за Бога знате, нешто се страшно догодило у Сарајеву! – виче шеф станице ко зна по који пут.
– Шта се десило? – пљуште питања с прозора.
– Кажите шта се десило?
– Страшно! – виче шеф. – Страшно! Погледајте црне барјаке па ће вам све бити јасно…
– Да није… да није, не дај, Боже… – отеше се нечији гласови с прозора и јурнуше међу ускомешане железничаре.
– Јесте! – виче један. – Јесте, убијен је престолонаследник. Убијен је Фердинанд!
– Ах, ах! – опет се отеше гласови с прозора. – Ко уби дику? Ко уби наш понос? Зар царску крв неко да пролије?
Ова питања остадоше без одговора. Ја сам с прозора гледала онога што је потврдио да је Фердинанд убијен. Говорио је усплахирено, таквим се гласом обично саопштавају изненадне, радосне вести и ја сам била сигурна, смела сам да се закунем да је тај железничар био – срећан… Срећан што је заувек, уклоњен човек који је изнад свега мрзео Словене, Србе посебно…
На станици се заиста вијорио црни барјак. Значи, истина је: Фердинанд је убијен, то нема сумње, зашто би, иначе, били они црни барјаци? Ко га уби? Што је са атентатором? Да ли је успео да умакне? Или су га ту, на лицу места, сабљама искомадали?
Гледам моје дивне другарице: ликују, срећне су, али не смеју то јавно да испоље. Друге – несрећне, утучене, гуше се у јецајима и сузама… Без обзира на разлику у вери и народности нисам могла да их разумем: зар им туђинац може бити милији од људи чији им је језик заједнички и који живе на истом тлу?! Никад то нисам могла да разумем, још мање да оправдам, па ни тада, у часу сазнања да су завереници „Младе Босне” учинили оно што су наумили. Почела сам тада да певушим. Ја, која сам ћутала док су све оне певале… Певушила сам из душе, срећна што се десило оно што је било нужно да се деси…
То моје изненадно расположење сметало је неким мојим другарицама које су све време проклињале атентаторе, захтевајући сурову смрт… Помињале су, сећам се, и синџире, и колац, и вешала, и ломачу… Треба их, значи, оковати, на колац набити, обесити, спалити … Избио је сукоб међу нама, па је наш дивни, честити професор и разредни старешина Милош Тубиновић дошао да нас стиша и измири. Немојте, рекао је, да се сви без разлике, и без потребе, изложимо великим опасностима. Време је озбиљно. И опасно. Ми морамо да служимо истом циљу… Смирује нас наш професор и плаче, али ја знам да су његове сузе радоснице због онога што се десило. Одувек сам знала да је велики родољуб, а такав човек није могао да буде уз Беч и Фердинанда… Кад смо стигли у Сплит, дочекао нас је професор Стијепо Роца. Иако је вест о атентату на Фердинанда преплавила Сплит, професор Роца, било је очевидно, није био нимало ожалошћен… Божја воља, рекао је, не треба се претерано узбуђивати…
И његово понашање је повредило неке наше другарице. Заклеле се да ће нас тужити Високој земаљској влади у Сарајеву. Кад сам, за тренутак, остала насамо с професором Тубиновићем, рече ми да сукоб свакако треба изгладити. Не би, рече забринутнм гласом, ваљало да се потежу тужбе и пријаве… Ко зна, додаде, какав ће од данас бити однос према нама Србима… Не треба ситним сукобима ометати кораке узвишеном циљу…
Док смо упознавале Сплит, откривајући његову лепоту, док смо се одушевљавале и обалом и сваким кутком у граду, нисмо ни слутиле да је тога дана разуларена руља у Сарајеву демолирала куће и радње чији су власници били Срби. Било је и хапшења појединих Срба; говорило се да су у дослуху са завереницима, да су им помагали, давали оружје и учили како се гађа из револвера… Тешко ономе ко се нашао на удару те руље… Учињено је то оног истог часа кад се сазнало да је атентатор Србин. Створено је антисрпско расположење, што је некима дало повода за освету из ко зна којих разлога, па и за отимање и пљачку…
У повратку са екскурзије, кад смо се нашле у Загребу, одлучиле смо да нашем професору Тубиновићу, поклонимо једну лепу слику коју смо виделе у продајној галерији и пред којом смо дуго стајале. Почеле смо да између себе скупљамо новац… Неке наше другарице нису биле за то, јер им се није допадало професорово понашање после вести о убиству престолонаследника. Слика предивна, на њој рањени Црногорац. Такав је и потпис, али се више не сећам њеног аутора. Запело нам око за ту слику и не можемо да се одвојимо од ње. Једва скуписмо новац. Професор – срећан: рекосмо да је то наш заједнички дар…
Чим смо се вратиле са екскурзије, како је већ био распуст, отишла сам кући у Горажде. Испричала сам оцу и мајци шта нам се уз пут дешавало и како смо доживеле атентат на Фердинанда. Прећутала сам сукобе с неким другарицама које су биле ожалошћене смрћу аустријског престолонаследника. Мислила сам да ће и оне да забораве моје понашање… Али, није било тако. Неколико дана по доласку кући, мој отац је добио званичан акт Високе земаљске владе у Сарајеву да сам се недолично понашала на дан убиства Франца Фердинанда и да сам због тога искључена из школе…
Моје другарице су одржале реч – тужиле су нас Високој земаљској влади зато што нисмо биле ожалошћене дрскошћу младих атентатора, наших школских другова, који у црно завише бечки двор. Мучило ме сазнање да сам имала такве другарице, али су догађаји који су следили све бацили у заборав…
После неколико дана почео је рат. Трупе аустроугарске царевине напале су Србију. Мој отац је био сигуран да смо се нашли на црној листи, па је настојао да се некако пребацимо у Србију. Та прилика нам се указала после жестоких борби које је црногорска војска водила у овим крајевима, тако да је била допрла готово до Сарајева. Том продору одупрле су се много бројније аустријске трупе, па је црногорска војска морала да се повуче. Ми се повучемо с војском, па отац остане у Пљевљима, а мајка, ја и моје две млађе сестре пређосмо у Србију…
Српска војска је у лето и јесен 1914. године била овенчана славом. Поћорекова казнена експедиција, која је кренула из Сарајева, доживела је фијаско – аустроугарски пукови су трпели пораз за поразом.
У Србији су показивали велико разумевање за избеглице из Босне. Тако сам ја, иако нисам била завршила учитељску школу, постављена за привремену учитељицу у Средској код Призрена. Дивно и питомо српско село, племенити и одважни људи… У том селу сам, захваљујући одлично обавештеним домаћинима, сазнала да су моји другови Мишко Јовановић, Вељко Чубриловић и Данило Илић обешени у Сарајеву, а да је Гаврило Принцип, зато што је био малолетан, осуђен на доживотну робију и да се налази у затвору у Чехословачкој… Сазнала сам да је Данило Илић последњи обешен – гледао је смрт својих другова… Свој мученички живот завршио је мирно и достојанствено…
Наш живот у слободној Србији, није, на жалост, дуго трајао. У јесен 1915. године непријатељ је поново навалио на Србију и то са многобројним дивизијама и хаубицама. Моја мајка, која беше сломила ногу, сиђе у Призрен са мојим млађим сестрама и остане у пријатељској кући колеге Спасоја Скакаљевића, а ја са колегиницом Јеленом Савић кренем са српском војском…
Јеленин муж Лазар Савић био је погранични официр и нико, као он, није слутио што ће нас на овом трагичном путу наћи… Причао нам је како су Арнаути у великим местима били прешли нашу границу у призренском округу и како су убијали и наше војнике и наше грађане и како су пљачкали све до чега су могли да дођу… Српске граничне трупе морале су привремено да се повуку пред том најездом… Арнаути су мислили да Србија неће имати снаге да се одупре овом нападу, јер је своје трупе држала према другим границама… Мислили су да је најзгоднији тренутак да Србији забију нож у леђа. Савић нам је рекао да је приликом ових арнаутских продора страдало стотинак српских војника и официра…
На овим стазама беде, глади, смрти, на којима сам се нашла, била сам и сама жртва арнаутског насиља… У неком селу, то нећу никад моћи да заборавим, омању колону избеглица у којој смо били Јелена Савић и ја – пресрели су Арнаути и опљачкали до голе коже… Нико се није усуђивао ни реч да проговори. Ако би се и усудио гледајући њихове закрвављене очи и дуге перчине – као да су припадали неком дивљем племену… Из дана у дан гледала сам све суровије призоре: наше војнике убијене и опљачкане…
Што смо даље одмицали, призори су бивали све грознији: леш до леша. А људи и коњи… Људи голи, коњи оглодани до костију…
На једној таквој стази, не сећам се више где, срела сам гуслара Перуновића. Заиста невиђени призор, античка драма: седео је поред лешева српских војника и уз гусле певао јуначке песме. Бодрио је војнике и избеглице да истрају на мученичком путу. Хајде, соколови, говорио је, смогните снаге, напред, Бог је с нама и победа ће бити наша… Он је у душе ојађених војника уносио наду и охрабрење… Касније је Перуновић отишао у Америку да тамо окупља добровољце под ратну заставу Србнје …
Војници, деца, старци, жене чинили су колону очајника. Мајке су цепале своје хаљине да би колко – толико увиле своју дечицу и сачувале их од окрутне зиме. Често ни то није помогло па су та мајушна, нејака створења лежала мртва поред пута са смрзнутим сузама у очима… Рањеници су увијали своје ране опалим лишћем, ишчупаним промрзлим прстима из дубоког снега.
Да би се огрејали људи су скупљали мокре гране. Било је тешко запалити дрво пуно влаге. Пламен се брзо гасио, дим је гушио нејаке и они су бежали од такве ватре… Ако би, којим случајем, нашли неко преноћиште за много пара и уз „бесу” да ће преживети – било је добро, али су и тада молили војнике да причувају стражу… Арнаути су и мртве пљачкали.
Прелаз преко албанских гудура, кроз заседе и потере, где смо остављали мртву и рањену браћу, био је као чистилиште за рај који се звао – Скадар. Али, све је била варка. Пут је са оних ледених брда водио у – понор. Вера учи да је патња коју људи подносе – искупљење грехова… Ако смо и били грешни – искупили смо се. Овде смо стигли до дна људске патње. Овде би требало да нам је све опроштено. Да смо се дотад и камењем на Бога бацали-овде би и такви грехови требало да нам буду опроштени… Али, авај! Наше патње су се настављале, наше умирање није имало краја…
Пољане око Скадра претварају се у гробља. Није било обећане луке. Смрт нам нико није обећао, али је она стизала у таласима. Косила је младост Србије, оне који су хтели да живе, да трају да буду корисни својој земљи…
Узбудљива је прича о томе како је до Скадра дошло неколико стотина регрута! Нико их није водио, оружја нису имали, могли су и да се врате с пута, да оду својим кућама, али нису могли да оглуше о позив отаџбине… Ова група је, кажу, ишла преко Пећи, друге, много веће, ишле су преко Љум – Куле. Мало их је који су стигли до обале, који су се укрцали на савезничке лађе…
И, ево, ови регрути, који су доспели до Скадра, гладни, сломљени, у ритама, на овој ледини, испред града, окружени војницима, прекаљеним борцима, полажу заклетву на верност отаџбини… Учинило ми се у почетку да је то непотребно и бесмислено, зашто има да се заклињу ови дечаци који су сами, без ичије помоћи, без команде и контроле, стигли до Скадра… Све су они заклетве унапред испунили… И без заклетве су остали верни отаџбини… После, видим да све то има смисла, да је то потребно због овог народа, због избеглица, да се види да Србија у овој својој великој муци, на овим суровим стазама смрти – има и регрута; има, значи, и живота…
И за мене је то био велики дан. Била сам узбуђена, потресена до сржи. Војници, неки у дроњцима, стоје у квадрату, у средини је свештеник, пред њим сто, на њему суд са освећеном водицом, струк босиока, јеванђеље и велики крст… Официри у два реда, окренути столу, иза њих регрути… Боже, какав призор! Однекуд груну војна музика, сви се окренуше у том правцу, свачије око засузи, све се ускомеша, па стаде, сваки заузе став мирно, кад свештеник поче да чита молитву…
Потресна свечаност се наставља приношењем заставе и свештениковим ходом дуж линије регрута… Умачући струк босиока у суд са светом водицом, свештеник потом пошкропи по челу сваког регрута, приносећи му крст да га пољуби. Затим су сви заједно, а и сви ми унаоколо, понављали речи заклетве на верност отаџбини и краљу, љубећи пуковску заставу…
Овај чин и звуци војне музике које одавно нисмо чули разгалили су наше душе и дали нам снаге да потрајемо на даљим путевима. Ишло се даље, хиљаде изгладнелих бића кретало се према Драчу и Валони. Обмана је била безгранична – уместо укрцавања у Скадру, која су обаћавали савезници, сада је тражено да изнемогла тела крену даље, према Драчу, по киши, кроз блато, преко реке Маће…
И на том путу, у том чемеру, дочекасмо Божић. Тужан Божић! Прошлост, не тако далека, кад смо у својим топлим домовима дочекивали овај велики празник, затрепери у нама и изазва болне успомене… Као да ми у ушима забрујаше црквена звона… Као да улази положајник у кућу и с врата виче: Христос се роди! Сурова збиља прекиде ред тих дивних слика. Виде се само унезверени људи који чуче крај угаслих ватри и дима који штипа за очи. Чује се, упркос свему, Христос се роди … Тај поздрав греје душе и враћа очима трунку сјаја …
Из тог пакла, после неколико дана обрела сам се у малом граду Болијеу, на југу Француске. Чим сам предахнула, одмах сам по налогу нашег просветног одељења, чије је седиште било у Паризу, радила на прикупљању ђака. Реч је о онима који су уз родитеље и рођаке кренули у туђину и прошавши кроз патње и искушења стигли на савезничке лађе и безбедно место… Требало их је прикупити и помоћи им да наставе школовање, да Србија, ако преживи има на кога да се ослони… Било је дивних, племенитих француских породица које су у пристаништима или на другим станицама прихватале српску омладину и водиле је својим кућама.
По лицејима у Француској било је више од четрдесет таквих група. Кад су и код нас, у Болије дошли наши просветни инспектори, тражећи да наставимо школовање, ми смо од њих захтевали да нас упуте тамо где су српски војници: дечаци хоће на бојиште, а девојке у болничарке…
Наш захтев је био толико озбиљан да су инспектори почели да нас моле да одустанемо од такве жеље, јер, рекоше, има ко да се бори, има Србија своје борце и своје савезнике, а од нас се тражи да учимо, да будемо свесни тренутка који нас очекује…
И ја сам хтела на бојиште, или бар у неко завојиште, близу фронта, јер ме је било срамота да седим у комаднди… Забога, каже ми инспектор, бар ви будите разумни, ви сте учитељица, знате шта једној земљи значи подмладак, шта јој значи интелигенција. Најбољи и најшколованији људи Србије су изгинули на бојиштима или су страдали на путу кроз Албанију… Од вас се, рече ми помало прстећим гласом, очекује да смирите друге, а ви их још потпаљујете својом жељом… Разумем ваше родољубље, али схватите – не могу сви на бојиште и превијалишта…
Убрзо потом сам матурирала… Мој животни сан да будем учитељица, да васпитавам ђаке, да им помогнем да буду часни, достојанствени људи, да им покажем како се отаџбина воли, али и како се отаџбина брани – био је остварен у туђини. Судбина је хтела да уместо у Сарајеву, где сам била завршила трећи разред, окончам своје школовање у Болијеу… Француски сам учила на деветомесечном течају који је био организован за ђаке учитељске школе, али сам највише научила у француским породицама које су нас веома радо примале у своје куће…
У Монтобану сам упознала дивну, племениту Енглескињу, Мери Фуасак. Њен муж, француски лекар, умро је неколико недеља пре нашег познанства. Била ми је веома наклоњена и желела је да ме усвоји јер није имала деце. Била је веома потресена судбином српског народа и његове војске. Али, то није било сажаљење, то је било дивљење. Само изабран народ могао је да прође кроз такве патње и искушења и да при том, упркос свему, остане тако достојанствен… Тако је говорила госпођа Фуасак.
У својој кући, у великом салону, у коме су се из вечери у вече окупљали многи племенити људи, које је истински ганула судбина српског народа, држала је на зиду комад српског војничког шињела, изрешетаног мецима… Комад српског шињела, па још изрешетан мецима, међу скупоценим уметничким сликама! Кад је одлазила на пријеме или кад их је приређивала у својој кући, око струка је, као украс, носила опасач српског војника, а на грудима, уместо скупоценог накита-кокарду српског официра…
Госпођа Мери Фуасак је и делом хтела да потврди да је велики и искрени пријатељ српског народа: своју велику кућу претворила је у чудесну радионицу ту се окупљало и по тридесетак отмених дама, Францускиња и Енглескиња, које су штрикале џемпере, шалове, чарапе, рукавице за наше војнике… Ја сам те пакете отпремала поштом командама на Солунском фронту, молећи их да ове делове одеће дају војницима на фронту онима којима су најпотребнији… Увек сам, у таквим приликама, на џемпере и шалове лепила цедуљице са адресом жене која је организовала ова посела. Отуда, с фронта, месец или два касније, стизала су на адресу госпође Мери Фуасак писма пуна неизмерне захвалности… Писма су, углавном, била на српском језику, па сам била у прилици да их по неколико пута читам Мери и њеним пријатељима…
У септембру 1918. године наша војска је пробила солунски фронт и хитала да ослободи своју земљу. Тако смо се и ми, избеглице, припремали за повратак у отаџбину. Али, проћи ће још неколико месеци пре него што ћу и ја моћи да кренем. Уочи поласка из Француске моје сестре које су остале у Призрену обавестиле су ме да је наша драга мајка умрла… Писмо ме је потресло и убрзало мој повратак. Отишла сам у Париз, у наше просветно одељеље, и молила да што пре отпутујем у ослобођену земљу. Тамо су показали велико разумевање: разрешили су ме дужности шефа група наших ђака и истовремено поставили за учитељицу у Призрену…
Моји француски пријатељи, посебно госпођа Мери, просто су ме затрпали разним поклонима, молећи ме да све то понесем мојим сестрама у Призрен. Све сам то стрпала у једну велику корпу и отпремила возом у Тулон, где је требало да се укрцам у лађу која је пловила у Солун. Мећутим, кад сам стигла у Тулон – од моје корпе није било ни трага… Предложено ми је да чекам следећи воз, што сам и прихватила, али сам зато изгубила лађу… Следећи полазак за Солун био је кроз осам дана…
Добро наш народ каже – да у несрећи има мало и среће. Лађа којом је требало да отпутујем за Солун наишла је на подводну мину и доживела хаварију – потопљена је, а многи путници су настрадали. Можда ми је чекање корпе с даровима за моје сестре спасло живот… Једва сам и приметила солунско пристаниште у коме је, вероватно, настала песма „Лађа се креће француска…”, која је увелико све била освојила, па и наше пријатеље у Француској и Грчкој…
Пустош, разарање, беда – то су призори које сам виђала до Призрена. Ипак, била сам срећна што се налазим у својој слободној земљи. Сестре сам затекла у тешком здравственом и материјалном стању… Сазнала сам да су Арнаути у Призрену извршили покољ српског живља, чим се српска војска повукла из града. Сестре су ме обавестиле шта се све догодило с појединим српским породицама које сам раније упознала… Живот се у Призрену постепено сређивао, упркос страху од качака који су годинама после ослобођења пресретали, убијали и пљачкали људе по друмовима… И мој отац је био њихова жртва…
Судбина је хтела да се у позним годинама, као пензионисана учитељица, поново нађем у Француској, у Паризу, и ту проведем девет година. Док је мој син Крунослав припремао докторат на Сорбони, ја сам преводила сведочења Француза о борбама и страдањима српског народа у прошлости.

Марици Спасић је 91. година. Живи у Београду, Розе Луксембург 19.