Спасић Марица

612
Спасић Марица са Мери Фуасак
Спасић Марица са Мери Фуасак

 

 

име: Марица
презиме: Спасић
име оца: Михаило
место: Горажде, Београд
општина: Горажде, Београд
година рођења: 1896.
година смрти: 8. фебруар 1991.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

НА САМОМ ДНУ ЉУДСКЕ ПАТЊЕ

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, и болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје…
Успомене из тог времена везане су и за умилни Сплит, у коме сам открила неслућену лепоту и срела одважне родољубе чије сам речи патмила целог живота. У древном, царском Призрену, ледило ми се срце, ледила ми се душа, јер је са његових улица пут водио у пакао…
Скадру, обећапој луци спаса, на Божић, велики хришћански празник – дотакла сам само дно људске патње… У том граду су српски регрути, они малобројни, који избегоше многобројне замке смрти, који дотле беху стигли сломљени, гладни, готово у дроњцима, полагали заклетву на верност отаџбини…
Судбина ће ме потом одвести у мале градове Болије и Монтобан, на југу Француске, где сам упознала људе чије је срце куцало за мој народ и који су о том народу говорили с најдубљим поштовањем…
При крају тог мучног пута, препупог патњи и искушења, али и невиђеног поноса и невиђене славе, која је припала српским ратницима зато што су својим грудима отворили вратнице поробљене отаџбине, стпгла сам у солунско пристаниште у коме је настала она незаборавна песма: „Лађа се креће француска…”
Горажде, где сам се родила, као да је потиснуто из мог памћења. Мој отац Михаило је са Гласинца, мајка Савка из Дробњака. Она је, остало ми у сећању, често помињала војводу Шуја Караџића, блиског рођака Вука Караџића, који је са Новицом Церовићем припремао убиство Смаил-аге Ченгића. Из тог причања закључила сам да је Шујо био близак мајчин рођак. Пошто су њени морали из Дробњака да беже у Горажде, а ја затим и преко албанских урвина у далек свет, кад сам се вратила после три године, мајка је већ била умрла и тако остадоше неразјашњени детаљи о њеном пореклу и Караџићима…
Најузбудљивије што из детињства памтим – то су гусле и песме о јунацима Милошу и Марку, о Косанчић Ивану н Топлици Милану, о девет Југовића и о честитом кнезу Лазару… Те песме су испуњавале моју душу, храниле ме и храбриле, па сам и касније, као учитељнца, казивала својим ђацима о тим истим јунацима…
Кад ми је било четрнаест година видела сам највећег гуслара тога времеиа, учитеља Петра Перуновића. Било је то у Сарајеву 1910. годпне, када је прослављена десета годишњица Српског културног друштва „Просвјста”. У црногорској народној ношњи, ношен на рукама ватрених родољуба. Перуновић, две године после анексије Босне и Херцеговине, која је у босанској омладини изазвала револт и огорчење које се никад није стишало. Перуновић није био драг гост свим домаћинима – неки су глано говорили да га није требало пустити у град да јуначким песмама уз гусле подбуњује ионако бунтовне Србе…
Живот је хтео да овог Перуновића сретнем пет година касније, у зиму 1915. и то на оним врлетним, залеђеним стазама којима се у судбоносним данима беше запутила српска војска да избегне потпупо уништење…
У Сарајеву су текли моји школски дани а у оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали казнену експедицију да уништи српски парод…
Тај вулкан се звао „Млада Босна”. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити…
Моје најближе другарице у учитељској школи биле су: Вукосава Чабриновић, Недељкова сестра, Драгица Чича, девојка Гаврила Принципа, Драгица Баковић, с којом сам становала у истој кући. Била сам упућена у многе тајне „Младе Босне”, па чак и у атентат који се припремао на престолонаследника бечке круне Франца Фердинанда…
Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића. Драгица је била његова велика љубав – била је надахнута истинским родољубљем и није било тајне коју јој не би поверио. Завереници су били под присмотром полиције и њених доушника. Да му не би нашли револвер, Цвјетко га је једне вечери донео у нашу собу…
До наше школе била је гимназија у којој је учио Гаврило Принцип. Најчешће су с њим били Трифко Грабеж и Владимир Гаћиновић. Близу мене је становао Данило Илић. Већ је био учитељ. Веома образован, озбиљан, леп… Био је јединац, рано је остао без оца. Узалуд је покушавао да продужи школовање… Као да му је било суђено да остане у Сарајеву и заврши на вешалима…
Мало по мало упућивали су ме у тајне – знала сам ко је све илегално прелазио границу у доба српско-турског рата и борио се као добровољац у српској војсци. Србија, она јуначка, пуна слободе, била је несрећна због тога што њена браћа живе под туђинском влашћу… Та Србија била је идеал и крајњи циљ омладине Босне у овом суровом времену. Знала сам да је духовни вођа најизабранијих био Данило Илић. Храбар, енергичан, неустрашив – и он је код других ценио те врлине. Нису устукли пред многим препрекама и опасностима, као што их није сломило ни сиромаштво – жеља за ослобођењем и уједињењем браће била је јача од свега…
У такво Сарајево, у разбуктало жариште, на Видовдан, велики српски празник, долази престолонаследник бечког двора Франц Фердинанд. Долази да присуствује маневрима аустроугарских трупа, да се увери у њихову бојну готовост, али и да види какав ће му дочек приредити грађани Сарајева… Он прижељкује цвеће, аплаузе, клањање до црне земље, а чекају га меци атентатора…
А баш на Видовдан, пошто су подељена сведочанства, мој разред полази на екскурзију, преко Мостара у Далмацију, у Сплит… Међу нама нема само Драгице Чиче. За разредног старешину Милоша Тубиновића и све ученице Драгица је болесна. Само ја знам тајну: она ће данас бити уз атентаторе, она ће данас ући у историју! Можда ће због тога платити главом, али пошто своју дрскост плати главом и Фердинанд…
Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Жељни смо да видимо непознате пределе, да што пре видимо мор