Смиљанић Р. Љубиша

598
Смиљанић Р. Љубиша
Смиљанић Р. Љубиша

 

 

име: Љубиша
презиме: Смиљанић
име оца: Радојица
место: Љубиш, Пожега
општина: Чајетина, Пожега
година рођења: 1890.
година смрти: 1969.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ОДАБРАО ГА ВОЈВОДА ВУК

Почетком септембра 1916. године једна чета IV пешадијског пука стајала је у строју док је група официра, заједно са Војином Поповићем, загледала ратнике и после разговора, појединце издвајала на страну. Међу групом младића без породичних обавеза нашао се и Љубиша Смиљанић, отац двоје деце. На препоруку својих старешина и укусу Војводе, постао је ратник Добровољачког одреда и остао у саставу ове елитне јединице све до завршетка борбе на Груништу. Ови положаји су после двадесет дана пали, али највећу цену платили су IV пук и добровољци, који су после погибије Војводе Вука расформирани.

У наредна два месеца Љубиша Смиљанић је прошао кроз најтеже окршаје солунског ратишта, али је слика са Сиве стене изазивала мучан утисак до краја живота.

“Наступали смо у другом борбеном поретку, под заштитом густе магле. Наједаред сунце прогреја и пред нама се указа стравичан призор, маса наших ратника који су ишли у првом ешалону лежала је побијена и рањена на пропланку, а најхрабрији који су већ требали да закораче у уврђење висили су на жицама. Пробијамо се до жица да их спашавамо, али сам осетио страховит бол у врату и пао. Другови су ме изнели са бојишта и однели у пољску болницу, преболео сам и ову седму рану. Лежећи у болесничкој постељи био сам срећан што нисам пао у бугарско заробљеништво, знао сам да је то за сваког комиту значило умирање у најтежим мукама. Нисам ни слутио да ће ми Бугари после двадесет седам година поново загорчати живот.”

Запоседајући у јесен 1943. године Смиљанско брдо, Борковац и Љубиш, бугарске окупационе снаге су дознале да у селу живи стари комита, носилац Карађорђеве звезде. Једнога дана бахато су упали у његов дом, насилио га одвели до оближње шумице и дивљачки тукли до бесвести. Оставили су га тек кад су помислили да је мртав. Укућани су га убрзо пронашли, однели кући и увили у две коже тек закланих оваца. Стари ратник је преживео, јуначко комитско срце ни у 53. години није било побеђено.

Наредник Добровољачког одреда Лубиша Смиљанић рођен је 14. новембра 1890. године у Љубишу. Отац Радојица и мајка Марија, земљорадници осредњег имовног стања, омогућили су сину да заврши основну школу.

Учествовао је у свим ратовнма од 1912-1918. године. За исказану храброст одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 22.023), Златним орденом за храброст Милош Обилић, Сребрним орденом за храброст Милош Обилић, а носилац је и Албанске споменице.

Пре одласка у војску оженио се Милицом Смиљанић из Љубнша са којом је имао десеторо деце, синове Александра, Велибора, Милана, Бранка и Радојицу и кћерке Петрију, Кићу, Лену, Драгојлу и Славку. Живео је у Љубишу све до 1945. године, а тада се одселио у Пожегу на своје имање, где је живео све до смрти, 24. октобра 1969. године.

ИЗВОРЗлатибор у Великом рату
Претходни чланакЛуковић Ј. Бранко
Следећи чланакЧечарић П. Милутин