Скоковић Василије

1118
Скоковић Василије
Скоковић Василије

 

 

име: Василије
презиме: Скоковић
име оца:
место: Горјани
општина: Ужице
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СПАСАВАЈ МЕ, НАРЕДНИЧЕ

… Усред тог пакленог кркљанца на Врапчем брду код Лазаревца, дотрча капетан до моје друге чете, другог батаљона и пита: „Има ли кога, јунаци, ко би ућуткао онај митраљез! Ено, онај, лево… поби нам људе… Не да ока отворити… Не могу никог да одредим… Тражим добровољц…
… Јавим се: ја ћу, кажем, пузићу до њега и засућу га бомбама… Командир ме одмерава, као да ме не познаје. Пита: „ Јеси ли ти Василије?“ Јесам, кажем, ја сам, Василије Скоковић. Спреман сам да окушам срећу, па шта Бог да… Пита ме потом командир колико имам бомби. Ја кажем две, а он ми додаје још једну и каже да ће одмах обавестити о томе команданта пука Ђорђа Радисављевића…
… Војници унаоколо ћуте. Диве ли ми се, или ме жале? Митраљез сипа убитачну ватру. Не губим време… Знам: све што више одлажем – омогућујем Швабама да косе наше људе. Кренем… Две бомбе ми у џеповима, једна у рукама… Потрчао сам спроводницом… Рафал само коси. Чекам погодан тренутак да се мало придигнем и бацим бомбе. Знам само једно: не смем да промашим… Морам тачно да одмерим одстојање. Могу да погинем, могу да ме искомадају, али пре тога морам да уништим тај митраљез…
… Али, дошао је тренутак… Митраљез ћути, послуга мења реденик… Подигао сам се, бацио једну за другом три бомбе, а затим се у скоковима вратио у ровове… Ту сам сачекао експлозију… Па онда јаук и лелек Шваба. После се све утишало. Али, није ми то довољно, јер Шваба има као плеве, доћи ће други, запосешће овај исти митраљез, па ће онда да нас туче…
… Зато одлучим да се вратим… Борба само трешти, а ја се упутим ка митраљеском гнезду… Испред њиховог рова је велико дебло. Скотрљам се у ров и видим једног Швабу, пресамитио се и кркља… Не дирам га, оставио сам га у милости божјој, а митраљез упртим на леђа, па назад међу своје… Како су ме само дочекали! А ја ништа: као да сам учинио обичну ствар. Па и јесте обична… Тек после неколико дана схватио сам да то није баш било обично, јер зашто би за обичне ствари давали Карађорђеву звезду са мачевима…
… Ни сам не знам у колико сам битака учествовао. Ко би се тога сећао после толико година. А ја сам био војник по струци, завршио сам подофицирску школу и догурао сам до капетана прве класе…
… Лако је то било са пушкама и митраљезима. Гађаш, па кога обориш. Али, ово на Чегањској коси је нешто друго. Овде се иде на бајонет, па ко кога прободе… У једној рупи коју је направила граната, гледам како се два човека гушају. Не видим у мраку ко су, не разазнајем лица. Наједном, чујем глас свог војника Живојина: „Наредниче Василије, спасавај, ‘оће Бугарин зубима да ме закоље…”. Не смем да пуцам, бојим се да не убијем свог војника, него кундаком…
… На Кајмакчалану ме ранише на два места. Морам у болницу. Био сам у Воденом, у енглеској болници. Ту сам се опоравио, па на фронт, у нове окршаје… Једног јутра, сећам се, шапатом стиже наређење да се припремамо за јуриш. Шапатом, дабоме, јер се свака гласна команда чула, ровови су били удаљени један од другог две-три стотине метара… Ту ми ране друга и комшију Дојчила – три парчета гранате му ушла у стомак, али не јауче гласно, само стење… „Освети ме, Василије“, виче ми…
… Не знам да ли сам му шта одговорио, али знам да смо после неколико секунди кренули напред, у јуриш. Саплетем се, а Бугарин хоће да ме пробурази бајонетом… Немам куд и – ухватим руком бајонет… Одгурнем га, придигнем се и заријем му нож у груди. Ово је, вичем, за Дојчила, ово за Стевана, мог друга, кога су ранили претходне ноћи … Ту су многи Бугари платили животом… После кренемо на Кајмакчалан, на његов врх, заштићен бодљикавом жицом… Нити су они, због жице, могли овамо, нити смо ми могли напред. Све док није дошао онај одлучујући тренутак, док није наређено да га заузмемо. Топови су грували без прекида, тако да је жица била искомадана и ми смо већ гледали места кроз која ћемо се провући када кренемо на јуриш… Борбе су вођене данима… Много је наших ту пало, али је врх био освојен, а убрзо затим и Битољ. То је променило ситуацију на целом фронту…

Василије Скоковић живи у селу Горјанима код Титовог Ужица. Осим Карађорђеве звезде са мачевима, коју је стекао у борби на Врапчем брду, има још три Обилићеве медаље за храброст и два француска одликовања. Скоковић има 88 година. Слух га је издао, али га памћење добро служи.