Симић К. Арсеније

23

име: Арсеније
презиме: Симић
име оца: Коста
место: Вране
општина: Ариље
година рођења: 1895.
година смрти: 1966.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Симић К. Арсеније, земљорадник и редов (Вране, Ариље, 1895- Вране, 1966).

Отац Коста (1850-1926), земљорадник.

Арсеније се аматерски бавио астрономијом и у своје време имао један од бољих телескопа за посматрање звезда. Са непуних 19 године обукао је униформу и постао борац I батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије.

На почетку Првог светског рата учествовао је у више борби и са осталом војском повлачио се преко Албаније до Крфа, одакле је упућен на Солунски фронт. Био је необично храбар и неустрашив војник. Сво- јим подвизима задивио је чету, батаљон, пук и дивизију. Постао је узор војницима. О њему су у војсци кружиле приче, које су каткад деловале нестварно. Борбе са Бугарима биле су свакодневне на Соколцу, Рововској коси и Оштрој чуки. И у свима њима био је храбар, неустрашив и пожртвован. После једног жестоког окршаја на Оштрој чуки успео је да зароби неколико бугарских војника. За тај подвиг добио је Златну медаљу за храброст Милош Обилић. Месец дана касније добио је и Сребрну медаљу за храброст, а потом и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима.

У току рата било је забрањено батинање у српској војсци али је било и оних који се нису придржавали те забране. Тада се С. појављивао као заштитник војника, њихове слободе и правде. Зато је долазио у сукоб са појединим старешинама, па и премештан из једног у друго одељење, чету и батаљон. Када је насрнуо на једног официра бранећи војника, осуђен је на три године затвора. Пошто у његовој јединици није било затворске зграде та казна му је замењена да скоро две и по године буде у рововима Соколца, Оштре чуке и Рововске косе. Уз оскудну храну добијао је по два три сандука муниције, како би имао чиме да забавља Бугаре. У току зиме 1917/1918. године успео је да приволи 17 бугарских војника да пређу на српску страну, а после неколико дана прешла је и скоро цела чета са својим командиром. Последњи дани Првог светског рата били су му најтежи. На самом врху Кајмакчалана водила се велика борба у којој су Бугари нанели велике губитке његовој јединици, па је он легао међу страдале војнике и није се померао. Чак је и бугарска коњица наводно прешла преко лешева, али није приметила да је жив. Након тога поново се састао са преживелима из своје јединице, која га је наводно већ била унела у списак погинулих па су уз помоћ XVII пешадијског пука потиснули Бугаре.

Док су се преживели ратници враћали својим кућама, он је морао да издржи још преосталих шест месеци казне у затворима у Урошевцу, Скопљу и Приштини.

Арсеније је био прави див од човека налик на непобедиве јунаке из старих епова. Био је то људина као од брда одваљен, велике и чудесне физичке снаге, храбар и неустрашив, сам је ударао на противнички табор и наносио му значајне губитке.

После одласка у затвор војне власти су му одузеле сва одликовања и дали на чување. Тако се по издржаној затворској казни вратио кући без одликовања, због чега је био увређен и незадовољан и често негодовао.

Између два светска рата био је познат у ариљском срезу као најјачи човек, који је дизао дебелу мотку за коју се држало по шест најтежих људи.