Savić Milunka

911
Savić Milunka
Savić Milunka

 

 

ime: Milunka
prezime: Savić
ime oca:
mesto: Koprivnica
opština: Raška, umrla i sahranjena u Beogradu
godina rođenja: 1890.
godina smrti: 5. oktobra 1973.
izvor podataka: „Solunci govore“, “Žene Solunci govore” Antonije Đurić i www.nedeljnik.rs

 

LEGENDARNA MILUNKA SAVIĆ

… Pred njom su bili postrojeni pukovi. U slavu njenog imena podizane su zastave. Njene junačke i mladalačke grudi krasila su najveća srpska i francuska ratna odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima, dva Ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, dve Zlatne Obilićeve, Albanska spomenica…
… A imala je obično ime: Milunka. Još od one dvanaeste, kad je Srbije ratovala s Turcima, pa trinaeste, kad se sudari s Bugarima, pa četrnaeste, kad navali Švaba, zvali su je i znali samo po imenu. Jedino je uz zvanična akta, uz predloge za odlikovanje ili u rešenju o njima stajalo prezime: Savić. Milunka Savić. Legenda. Deo srpske istorije iz sudbonosnih godina. Ime zapisano u ratnim hronikama, izveštajima ratnih dopisnika. Primer i inspiracija.
… U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pomiljali njeno ime: „Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra…“. Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su: „Kad može Milunka…“. Ni teško ranjena, nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju. Kad je došla, već je bila legenda: ime joj se izgovaralo sa poštovanjem… Pozivali su je na svečanosti, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove…

Milunka Savić, Flora Sands, Admiral Geprat i Lujo Lovrić
Milunka Savić, Flora Sands, Admiral Geprat i Lujo Lovrić

… Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su – gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: “Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?! Milunka se osmehnula i rekla: „Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik…”.
… Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno… Čestitao joj je, iskreno…
… Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena…
… Malo je govorila. Smatrala je da je ispunila svoju dužnost: borila se, kao borac, s puškom u ruci, a ne kao bolničarka, mada je i bolničarke veoma cenila. Htela je u rat. Kad je Srbija ratovala s Turcima, bila je u kući svog oca u selu Koprivnica kod Raške. Imala je 20 godina. Devojačke želje u tim časovima, bile su daleko od nje. Htela je u rat. I bila je: dva meseca, pa je rat svršen. Kasnije, s Bugarima, ali opet dva meseca: sklopljen je mir… Na vest da je Švaba sa svih strana navalio na Srbiju, otišla je pravo vojvodi Radomiru Putniku…
… Istog dana popodne stajala je u stroju sa ostalim „prvopozivcima”, jer joj ni na kraj pameti nije bilo da ostane u komori ili sanitetu. Narednik, brkata vojničina, koji nije znao za pogovor, rekao joj je:,, Danas ćemo učiti kako se bacaju ručne bombe…”.
… Tako je počela obuka. Srećom, to je trajalo nekoliko dana, pa je puk krenuo na položaj kod Bajine Bašte. Vojnici, mladi i snažni, kao da su dobili krila: prešli su preko reke i razbili Švabe. Milunka Savić je s bajonetom na pušci naletela na grupu Austrijanaca: „Predajte se! Predajte se!”. I Austrijaici su se predali. Odvela ih je komandantu puka i raportirala: „Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!” Istog časa se okrenula i nastavila da goni neprijatelja. Utom je pripucala artiljerija i Milunka je osetila užasan bol u glavi. Osvestila se u bolnici. Iz glave joj je izvađen komad granate. Kad je rana zarasla, opet je bila u svom puku, ovog puta blizu Užica. Da bi bacila bombu na austrijski streljački stroj koji se bližio, Milunka se pridigla na koleno. Pala je prostreljenih grudi. Međutim, posle mesec dana provedenih u niškoj bolnici, evo je opet…
… U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila – hleba. „Ti asker, bre” – govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad iije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju…
… Jednog dana na Solunskom frontu rastrčali se komandiri po četama i naređuju da se sve dovede u red, da bude kao u kasarni – pod konac… Vojnici su znali da dolazi neki viši oficir. Kad sutradan, praćen svitom, dolazi ministar vojske general Božidar Terzić. General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao: „Kaplar, Milunka Savić, napred!”. Zbunjena devojka nije čula svoje ime. Drug do nje je gurnuo i ona se pribrala i izašla. General joj je pred pukom na koporan stavio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost: ,,Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu.“ Devojci koja je do tada noćnim jurišima išla na nož, potekle su suze…
… Milunka je učestvovala i u čuvenoj Gorničevskoj bici. Njena jedinica je ušla u „džep“ između Bugara i Nemaca. Nekoliko dana je besnela borba. Milunka je upala u bugarske rovove. Bugari su nastojali da spasu glavu, pa su iskakali i bežali. Gonila ih je i upala u sledeći rov. Tu je opazila jednog vojnika – spavao je uprkos topovskim pucljima. Milunka ga je prodrmala. Izbezumljen od straha, rekao je da ih ima 43, da bi se svi predali, ali ih čuvaju oficiri… Rekla mu je da će ona da zagovara oficire, a da se oni neopaženo provuku kroz rovove i predaju se. Tako je i uradila: zvala je i govorila da hoće da se preda, ali da čeka noć. S druge strane su obećali da neće da pucaju… Za to vreme, bugarski vojnici su se provukli i predali se…
… Kad je bila podnarednik, došao je komandant savezničkih trupa francuski general Saraj i predao joj Orden francuske Legije časti. I tada je pred njom bio postrojen puk. Ali, ubrzo je bila ranjena na Skočiviru. Kad je krenula u juriš, metak joj je probio obe noge… Za čudo, rane su brzo zaceljivale. Nije mogla bez fronta.Tako i sada: posle mesec dana bila je na Pologu, blizu Kajmakčalana. U toj borbi je stekla Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Došli su i generali Petar Bojović i Živojin Mišić. Pred puk je izašla uplašena, kao đače. Sledeće borbe donele su joj drugi Orden francuske Legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje: Ratni krst sa zlatnom palmom… Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila četiri kćerke koje žive u Beogradu. One čuvaju uspomenu na svoju hrabru i plemenitu majku.

Milunka Savić je umrla 5. oktobra 1973. godine u Beogradu. Živela je 84 godine. Sahranjena je na Novom groblju.

Preuzeto sa nedeljnik.rs:

Milunka Savić ispred svoje kuće na Voždovcu (foto http://www.nedeljnik.rs)
Milunka Savić ispred svoje kuće na Voždovcu (foto http://www.nedeljnik.rs)

U aprilu 1971. godine, novinarka Ljiljana Banićanin posetila je Milunku Savić u njenoj kući na Voždovcu, tom prilikom napisala je reportažu koju će stopirati uredništvo koje je procenilo da je tekst nacionalistički i da veliča srpskog heroja. Članak će biti objavljen dvadeset i četiri godina kasnije, 9. decembra 1995 godine pod naslovom “Milunka Savić iz Gvozdenog puka”.
Da li je reportaža bila nacionalistička ili samo sramotna za jednu državu procenite sami.
„Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe – tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena – bombaš, najhrabrija žena – ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Legije časti, francuskog Ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj je već odavno izgubila boju od dugogo nošenja i pranja. Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem – kako se sunce pomera, tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi. To dvorište od jedva desetak kvadradnih metara je jedini svet Milunke Savić – iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.
– Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al sam nemoćna, pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi – kaže Milunka Savić.
Kad nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: ‘U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese…’ ”
– To su moje ćerke – kaže Milunka.
Ona sada živi sa najmlađom ćerkom, četrdesetšestogodišnjom Zorom, koja je kao dete preležala tešku bolest, pa je ostala poluinvalid. Na drugom komadu hartije piše: ‘Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojinoviću i Aci Petroviću…’
– Jedino me oni još nisu zaboravili – kaže Milunka Savić. – Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.
Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenim kosama, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.
– Dolazili su grdni ljudi da me vide, pa kad pođu, ponesu i slike.
– Evo, mama, ovo si ti, a ovo su tvoji drugovi vojnici – skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.
– Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?
– Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.
– A moje ordenje?
– I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek, pa kaže: ‘Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.
– Za ovu poslednju godinu otkad se ovako obolestih, odneše mi sve i dokumenta i novine gde su o meni pisali. Pokupiše mi svu moju lepotu. Sad mi je ko da sam umrla kad sam ostala bez svega toga.
U predsoblju je kuhinja – šporet sa čunkovima. To je sav kuhinjski nameštaj. Na zidovima uramljene slike dece.
– To su moji unučići. Imam četiri glavna unučeta i osam od mojih sestara – kaže Milunka.
U maloj ostavi na polici nalazi se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.
– Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje – objašnjava Milunka. – imam dosta i haljina, samo su sve stare.
Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve – tri izbledele haljine i opranu posteljinu.
Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre par nekoliko godina ta pomoć ukinuta.
– Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke , ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: ‘treba li šta da ti pomognem?’ A ja kažem, ‘Evo, okreči mi sobu.’ I sad smo razmestili stvari, ali ne znam kad će da dođe.
Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. „jabuke i hleb, ili šljive i hleb”, kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.
– Poručili su neki ljudi da će doći, pa moram da uredim kuću – kaže Zorka. – Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.
Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena.

Iz knjige “Žene Solunci govore”:

 

MILUNKIN PUT DO LEGENDE

Godinama je majka Danica čekala da joj se kćer vrati.
Uveče je sedela na pragu trošne kuće u rodnoj Koprivnici, kršila prste, osluškivala, upirala poglede na puteljak prema Jošaničkoj Banji, nadajući se da će otuda banuti njena Milunka.
Potom bi ušla u kuću, palila kandilo, klečala pred ikonom i molila Boga da joj u tom prokletom ratu poštedi kćer i sina.
S mužem Radenkom je o tome retko razgovarala. Pa i tada bi uvek pitala isto:
– Hoće li ih majka ikad videti?
A Radenko bi samo huknuo u žuljevite šake i nastojao da što pre izbegne Daničine poglede, pupe prekora.
Preko dana bi naišao poneki starac, tek da se raspita ima li kakvih vesti s fronta, da li se išta zna o seoskim momcima koji su odjurili na bojište.Uzgred bi se čudili: šta bi Milunki da ode? Tolike je prosce imala, gledali su je momci na vašarima, uzdisali za njom, čeznuli, a ona, umesto doma i porodice, izabra – rov i pušku…
Ova opora glasna razmišljanja još više su uvećavala Daničinu muku.
Prolazile su vojske, drumovima su tutnjale kolone, noću su, krišom, s Kopaonika silazile dole, u Banju, komitske grupe, neki su svraćali i u Radenkovu kuću, popili čašicu rakije, progovorili po koju o brzom slomu austrougarske i nemačke vojske, pa se nečujno peli ponovo uz planinu…
Mlađe Daničine kćeri, Miona od četrnaest i Slavka sa nepunih dvanaest godina, pomagale su u svim kućnim poslovima, zamenjujući Milunku.
Uveče, kad bi se pred kućom okupile Milunkine drugarice, koje su se već poudavale i rodile decu, Danica je jadikovala:
Dobro, znam što ode Milan. Muško je. A kad je rat – muškarci moraju u vojsku… Ali, što ode Milunka? Šta ona traži u tom prokletom ratu? I što već jednom ne dođe svojoj kući?
Prolazili su dani, završio se rat, u Srbiji minula ratna oluja, došli Nemci i sve češće u selo stizale crne vesti i vijorili se crni barjaci na kućama.
Od Milunke ni glasa.
Snaha Kata, Milanova žena, tek što beše došla u kuću, pokušavala je da smiri Danicu:
– Doći će, majko, kad ti kažem. Znaš ti kakva je Milunka! Vidra… Da je s neba na glavu baciš dočekala bi se na noge. Sećaš se kad ono jednom ode u Kraljevo, kupi pamuk, zasnova razboj i za noć izatka suknju za vašar. Samo je ona imala tako lepu suknju.
– Jeste osmehivala se Danica. – Razboj je za žensko, razboj, ane puška! Dali će majka dočekati da je vidi…
Nekako u to vreme, dok je besneo rat, Milunka uđe u – legendu…
Njena slava neće potamneti.
Milunka Savić!
Legenda o nečuvenoj hrabrosti ove žene traje i danas. I trajaće, sigurno, dok je srpskog imena.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice velikih evropskih listova.
Davno je bilo kad smo je prvi put sreli. Ima od tada dobrih petnaestak godina.
Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka-davno zasnovale svoj porodični dom.
Starica sama. Sa svojom ratnom pričom iz koje svaka reč može da uće u istoriju.
Jednostavno: želela je u rat! Ali kako? Znala je da je neće tek tako primiti. Dosetila se: odsekla je kosu, natukla šajkaču, obukla čakšire i koporan, pa zapucala u Beograd. Stala ispred brkatog narednika koji je upisivao dobrovoljce. Kolebala se izmeću dva imena: Milun ili Milutin? More, svejedno, samo da je prime.
– Hoću pušku! – rekla je promuklim glasom.
I dobila je.
To je bilo 1912. godine.
Ali kasio se javila: tek što je njena dobrovoljačka jedinica stigla na front – rat je bio završen. Turske vojske više nije bilo, proterana je iz Makedonije, sa Kosova, iz Sancaka… Jedino se još držala u jakim utvrđenjima Skadra, ali je i tamo bila opsednuta – svakog dana se očekivao pad ove tvrđave… Bila je i u ovoj opsadi i proslavila se kao bombaš…
U junu 1913. godine izbi iznenada rat s Bugarima. I opet samo nekoliko dana. Bugari su poraženi na Bregalnici. Molili su za mir…
I tih nekoliko dana bilo je dovoljno da se Milunka Savić proslavi. Dobila je kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost. Ali, otkrivena je njena tajna.
Poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, Milunka je ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kad su raskopčali koporan da previju ranu – shvatili su prevaru: žensko…
Njeno sećanje:
– Dogodilo se ono čega sam se najviše bojala. Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane – neka to bude u nogu. Ili u ruku.Može, mislim, i u glavu… Samo neka ne bude u grudi. Otkriće da sam – žensko… Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi… Osvestila sam se u previjalištu. Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć. Mislim, što je, tu je. Ne mogu više da se krijem: nisam Milun, nego Milunka.
Hteli su odmah da je pošalju kući, ali je zapretila da će otići u – hajduke.
Zadržali su je. S njom nije bilo šale.
Nije se više skrivala: svi su znali da je Milunka Savić. Uvažavali su je i voleli.
Jednog dana, u julu 1914. puče vest da je moćna crno-žuta monarhija objavila rat Srbiji.
Nadala se da će dobiti ratni raspored.
Nisu je pozvali, ali ni ona nije dugo čekala. Znala je da ovaj rat neće biti kao onaj s Turcima ili s Bugarima. Pa ipak nije ustuknula.
Ne zna da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Zna samo da general nije hteo ni da je sasluša:
– Kući! – rekao je.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost…
Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande vojvodi Radomiru Putniku.
– Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo! – rekla je odlučno, u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:
– Dobro budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada.
– Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
– Onda dođi sutra, pa ćemo videti! – rekao je stari vojvoda, računajući da će se mlada devojka predomisliti i otići kući.
– Ostaću ovde i čekati vašu odluku! – rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Putnik reče da mu se „navrzla” na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime.
Njena želja je izazvala smeh starijih komandanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Voja Tankosić:
– Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra…
Sutradan js opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio više od ma koje reči.
– Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe…
Opet njeno sećanje:
– Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku pa u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost…
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja.
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na drinskom bojištu.
Bojište vri… Ključa. Vojnici kao da su dobili krila: prešli preko Drine i gone Švabe. Sunce pripeklo, presijavaju se bajoneti… Švabe okrenule leđa – udarile u bežaniju, ostavljaju svoje mrtve i ranjene…
Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe… Nastade tresak. Zemlja zadrhta…
U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.
– Predajte se! – grmnu Milunka. – Predajte se!
Švabe bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis.
Odvela ih je komandantu puka i raportirala:
– Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!
Istog časa okrenula se i odjurila napred da goni neprijatelja.
Nekoliko dana kasnije, kad na teritoriji Srbije nije više bilo nijednog neprijateljskog vojnika, osim zarobljenih i mrtvih, njen puk je bio postrojen u karu. Dođe komandant puka Dimitrije Mitić, sjaha s konja, stade ispred vojnika, pozdravi onim uobičajenim pozdravom i upita:
– Vojnici, čije grudi zaslužuju da ponesu Karađorđevu zvezdu s mačevima?
Puk istog trena grmnu u glas:
– Kaplar Milunka Savić!
– Milunka Savić tri koraka napred! – odjeknu komanda.
Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u životu osetila neki čudan strah.
Stavili su joj na grudi Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Drugu je stekla kao podnarednik posle gorničevske bitke na Solunskom frontu 1916. godine.
Još traje sećanje:
– Bugari nas žestoko, iznenada, napadoše. Idu u talasima… Teraju ih oficiri, idu iza njih i ko pokuša da odstupi – pucaju u leđa… Uvek su tako radili kad su iznenada napadali. Ali, prvo su ih opijali rakijom, valjda da im uliju hrabrost… Potukosmo ih i te noći, a ja zarobih dvadeset trojicu… Samo gledaju u moj bajonet na pušci i bombe za pojasom. Misle sad ću ih pobiti… A ja ih odvedem u komandu i raportiram…
Potom bojevi za visove Kajmakčalana na kojima su do tada samo orlovi svijali gnezda, pa Dobro Polje i Grunište, gde pade vojvoda Vuk:
– Vukov odred beše sastavljen od najboljih vojnika. Sve sami cvetovi Srbije. Mladići snažni, lepi, odvažni, brzi kao munja, nečujni u hodu, vični svakom oružju, najčešće onom oštrom i hladnom, spremni na žrtvu za dobro roda svog… Prezirali su smrt. Zato i nisu znali za strah… Sami su odabrali položaj – najopasniji. Samo su oni mogli da pokidaju tri linije bodljikave žice, samo su oni mogli da nepogrešivo bace bombe u bugarske i nemačke rovove, samo su oni mogli da preskoče šančeve i golim rukama zgrabe bugarski bajonet… Nemci i Bugari se odupiru, brane se svom žestinom, ali malaksavaju… Vukovi momci zagospodariše visovima. U toj borbi pade Vuk. Najpre mu granata razmrska lakat, ali on i dalje komanduje: „Napred u otadžbinu!” I dok njegovi dobrovoljci slamaju poslednji otpor neprijatelja, on pade smrtno pogođen puščanim metkom… Tako na strmoj steni, nad obalom Crne Reke, pade omiljeni junak Srbije, a njegove oči u poslednjem času videše srpsku trobojku koja se zaleprša na gruniškom visu…
Preživela je devet ljutih rana:
– Rat! Prokleti rat! Ubija telo, mrcvari ga, satire, ali satire i dušu. A mrcvarenje duše je strašnije od mrcvarenja tela. I moja duša puna ožiljaka. Nosim ih još od one surove jeseni i još surovije zime kad smo se povlačili kroz albanske krševe, kad se na svakom koraku umiralo… Tu me zabolela duša i taj bol nikada nije prestao… Stotine ljudi zaspalo večnim snom. Tiho, bez reči, bez molitve, bez voštanice, s poslednjim mislima na otadžbinu, majku, sestru, decu koja će ih uzalud čekati…
Prolazim pored njih i šapućem: ej, Srbijo, mučenice, ko je želeo da te na raspeću vidi – sada te gleda, ko je želeo u plamenu da te vidi – video te je, ko je želeo u samrtnim mukama da te vidi – neka te se nagleda… Znaš li šta daješ, Srbijo? Kome? Zašto? Da sačuvamo državu! Da ne budemo robovi! Ali, zašto da budu mrtvi ovi mladići koji tek behu stasali za život, i zašto ih zadesi ovako surova smrt.
Ali, gle! Ovaj narod se ne da, on hrli napred, metar po metar. Napred su saveznici, a saveznici su – hleb, puška i top; saveznici su lekovi za bolesnu decu, za iznemogle majke; saveznnci su i ašov da se iskopa raka i sahrane oni koji više nisu mogli, u kojima je presahla snaga… Nazad, smrti! Nazad! Poštedi budućnost Srbije, pusti da ova deca porastu i zapamte ovo zlo, ovu zimu i glad, ove promrzle prste što vire iz pocepanog opanka i čarape, ove nesrećne majke koje za ručicu vode jedno, a u naručju drugo dete…
I na savezničkim lađama se umiralo. I na Krfu. I na Vidu, tom ostrvu smrti. Umiralo se bez hleba, posle se umiralo s hlebom… Jedan veselnik, koji danima nije video hleb, najzad je imao trebovanje za tain. Nije mogao ni da se raduje. Ipak, uzeo je još jedno trebovanje iz džepa svog umrlog druga… Uzeo je, tako, dva hleba i nekako dobauljao do svoje postelje. Legao je i umro gladan izmeću dva hleba…
Na Vidu, usred umiranja – muzika. Bože! Ne sanjam, muzika stvarno svira. Naša muzika! Vesnik nade i radosti! Osluškujem: muzika svira našu narodnu himnu. Svira muzika, a vojnici šapuću: „Bože, pravde, Ti što spase od propasti dosad nas… Čuj i odsad naše glase i odsad nam budi spas…“
Nadošla u meni neke snaga, uspravila sam se, gledam u nebo, htela bih da viknem: hvala ti, Bože, hvala ti na ovom veličanstvenom daru, na ovom prizoru… Srpsko pleme nije izginulo, ne da se Srbija, njena se deca, evo, na ovom ostrvu smrti i u kolo hvataju…
S Krfa je Milunka Savić otišla u Bizertu, na oporavak, a onda pravo na bojište.
Nove borbe donele su joj dva Ordena francuske legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palmom.
Stekla je i novu ranu. Tešku. Poslali su je ponovo u Bizertu. Srpski i saveznički pukovi, koji jurišaju u porobljenu srpsku otadžbinu mole se Bogu za njeno zdravlje…
Treperi njeno sećanje:
– Jednog dana dođe francuski komandant, sedi admiral Geprat, sede pored moje bolesničke postelje, pomilova me očinski i reče:
– Sine, ozdravi što pre, Francuska te moli…
Bilo mi je stalo i do života i do bojišta. Bojala sam se: naši će probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima, neću moći da vidim tu pobedu, neću moći da doživim tu slavu… Uzimala sam lekove, tražila da mi svaki čas previjaju ranu, hranu sam prosto gutala ne bi li što pre stala na noge. Ali, i ovde, u dalekoj Africi, umiru ranjenici, manje ih je u bolnici a sve više i više u obližnjem groblju. I ovde nesrećna Srbija ostavlja kosti svoje dece…
Dođe i taj čas – da krenemo ponovo na front. Ukrcasmo se na lađu. Sa mnom su i pitomci podoficirske škole. Još golobradi, nisu barut ni omirisali, ali jedva čekaju da se uhvate u koštac s neprijateljem. Kad su saznali da sam bila na Solunskom bojištu – tražili su da im pričam o svemu što sam doživela. I ja sam pričala neumorno i posmatrala ih: goreli su od želje da pggo pre stignu i late se oružja…
Dok je lađa mirno plovila a mi pričali – najednom smo osetili strahovit udar. Brodska sirena je zavijala strašno i meni se činilo da nestajemo u talasima, da brod tone… Istrčali smo na palubu. Padali smo jedni preko drugih. Brod se iskrivio. Više nije bilo sumnje – tonuli smo…
Bože, mislila, sam, zar je moguće da ovako završim u dubinama Sredozemnog mora, da budem hrana ribama… Ne, ne, moram se izvući, hoću da živim, da se borim, hoću na front… Vičem, ali me niko ne čuje, jer vojnici uskaču u čamce i iščezavaju… Znam da me je neko zgrabio i ubacio u čamac… Neki su skakali u more, plivali prema nevidljivoj obali, nestajali…
Videla sam kad je brod potonuo. Kao da se more otvorilo i progutalo ga… Nikad nisam saznala koliko je vojnika nastradalo, koliko je onih mladića, željnih borbe, ostalo u dubinama mora. Smrt me nije htela…
Smrt nije htela Milunku Savić ni u proboju Solunskog fronta.
Letela je kao na krilima. Francuska konjica nije mogla da sustigne srpsku pešadiju, koja je kao oluja grabila napred bacajući na kolena nemačke i bugarske divizije…
Živnulo je još jedno sećanje:
– Zastave, sloboda, pesma, kolo, muzika… Izgnanici se vratili. Ali, najmučnije tek dolazi: treba ovim majkama i očevima, ovoj deci u dronjcima, čije su kuće pretvorene u zgarišta, ovim razdraganim devojkama koje nose so i hleb da nas dočekaju, i vezene čarape da nam daruju, treba ovom narodu koji nas grli i ljubi, kiti cvećem naše konje, odgovoriti na pitanje – gde su njihovi najmiliji:
– Videste li gde moga Marinka?
– Ostao na Crnim Čukama!
– A Vukašin?
– Nije stigao do lađe. Ubili ga Arnauti!
– Šta je sa Spasojem?
– Izboden na Gruništu!
– A Dragojle?
– I on!
– Ima li gde moga Obrada?
– Pao junački pred Bitoljem!
– Ide li moj Vasilije?
– Umro od gladi. Ni grob mu se ne zna!
I opet lelek. Majke pale kandila i voštanice, sestre iznose pred kuću crne barjake… Duša mi puna ožiljaka. Svaka smrt – jedan ožiljak… Ali, raspituju se i oni koji su preživeli sva bojišta. I njima odgovaraju: ubili ga Bugari, kuću spalili… I Milutina, i Jovana i Slavoljuba… Dragoljuba odveli Mađari u logor. Od kuće ostalo samo zgarište…
Gorka pobeda!

Posle šest godina ratovanja, odoh u selo. Moji svi živi i zdravi. I brat došao. Bez ijedne rane.
Milunka je živela osamdeset četiri godine. Svojim životom, ranama i odlikovanjima svedočila je o nepokleku srpskog naroda u njegovim najsudbonosnijim godinama. Sahranjena je 5. oktobra 1973. godine na Novom groblju u Beogradu.