Рогић Страхиња

1026
Рогић Страхиња
Рогић Страхиња

 

 

име: Страхиња
презиме: Рогић
име оца:
место: Дуб
општина: Бајина Башта
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

НА КАЈМАКЧАЛАНУ

– Било је затишје и логоровали смо око Шапца и Ваљева, причао ми је једне вечери Страхиња Рогић, који је, као ђак-подофицир прошао све ратове. Радили смо на утврђивању појединих линија. Тако је било све док Бугари нису извршили препад. Онда је мој пук добио задатак да учествује у операцијама. Ја сам био у првој чети четвртог батаљона Седамнаестог пешадиског пука, чији је командант био покојни Алекса Стојшић.
Нашли смо се на Стрешеву, на Власини. Наш пук је био комбинован од прекобројних, од жандарма, кадроваца, граничара. Било је ту људи од преко педесет година, а било и голобрадих младића. Интересантна и чудна комбинација нашег људства. Али зато се, можда, баш и прославио мој пук у свим борбама од почетка до краја, јер смо допуњавали једни друге. Млађи су се стидели од старијих, а ови опет нису хтели да устукну пред младима. Сви су се чудили слози између стараца и дечака.
Најкрвавија борба беше на Бабиној Глави. Наша чета изгубила је ту цео један вод и неколико митраљеза. Као ђак-поднаредник, заступао сам водника за време повлачења. Моја чета и још једна биле су у заштитници. Други вод из моје чете нарочито је био истурен са два митраљеза да штити повлачење и задржи непријатеља док се утврди главнина. Бугари, свежи и одморни, наступали су са много већом снагом него што смо мислили. У борбу их је испратила њихова војна музика. Навалили су на нас и с левог и с десног крила. Ту, на једној истакнутој чуки, командовао је четом капетан прве класе Андреја Јевремовић, који је сада претседник општине у Чајетини. Један вод нам потпуно урнисан. Војници се преполовили. Бугари врше јуриш. Како је десно и лево крило било отступило, Бугари баце пола снаге на центар моје чете, тако да нисмо имали могућности да отступимо. Једино је још брдска артиљерија бранила отступање. Бугари су три пута јуришали, али сваки пут смо их одбили ручним бомбама. Било је случајева кад су нам подилазили тако близу, да су нам враћали наше бомбе. Ударили они баражну ватру, обишли с лева и десна и заробили неколико наших. Подофицире и нешто војника одмах су поубијали, неке одвели, и тако из целог сектора није изишло десет војника. Бранили су се људи пет шест сати и најзад сви пропали. Бабину Главу добро смо упамтили.
Одатле смо се повлачили ка Косовској Митровици. Јединице десетковане, појачања мала… Од Косовске Митровице почело је повлачење по распореду до Пећи. На Бабиној Глави, баш на самој осматрачници, једна граната ранила је команданта батаљона Перу Радивојевића. Он је у Подгорици поново примио свој батаљон, јер је кратко време остао у превијалишту.
За време повлачења остала је маса изнемоглих, голих, гладних. Људи сасвим пропали. Ах, Албанија, да никада не чујем њено име. У Пећи беше страшно. Не зна се ко припада којој чети ни коме пуку. Људи погубили главе. Војници у групицама ћуте и беспомоћно и тупо гледају на све што се око њих догађа. Неки поседали око војничких ватара. Официри, и они изгубљени, иду па храбре и теше војнике. Са ужасом сам гледао како се сељаци опраштају са својим воловима, са којима су до јуче орали плодне њиве. Наређено је да се све уништи, јер се даље није могло. Посматрао сам једног старца када је уништио своја кола. Сам их је правио у селу и довезао их све довде. Даље није имао куд. Седео је са својим друговима око ватре. А онда се дигао и развалио кола. Кроз кишну и мрачну ноћ тупо су одјекивали ударци пијука. Точак по точак доносио је и стављао на ватру. Без речи, без уздаха. Само се на његовом старачком лицу и на избразданом челу огледао бол који га је сламао. То су учинили и остали. А ватре су гореле и пламен је немилосрдно гутао оно што су вредне и мученичке руке стварале у селу.
– Да побијемо и волове, Јоване, тихо му саветује његов сусед, такође трећепозивац. – Боље него да се мучи гладна и изнемогла стока…
– Не могу, брате. Нека их кољу Арнаути, а ја не могу. Они су ми били као синови, волео сам их као рођене. Са њима сам живео, са њима орао, радио… Били су ми хранитељи… Па сад да их моја рука убије? Не могу, брате…
Један чича као луталица брижно је питао:
– Има ли кога из Дринске дивизије? – питао је једнако чича.
– Има нас, има, – одговорили су неки младићи. – А кога тражиш?
– Ама видесте ли где мога Мићу, он је ђак-поднаредник? Не знам у којој је чети…
– Не умемо ништа да кажемо, чича, али причају да су ономад изгинули силни ђаци.
– Јесу ли били тамо и наши Космајци?
– Веле да јесу.
– Их, тешко мени, хоћу ли икада више видети мог јединца…
И чича је одјурио до прве ватре и наставио да распитује за свог сина. Тако целим путем.
Ах, Албанија. Ко је њу прешао и преживео њене страхоте, тај мора волети ову земљу. У борбама је било лепо: човек напречац погине и онда – свршено. Али ово мучење, ово умирање, то је било страшно.
На Крфу смо се груписали. Командант је отишао у Русију, а дошао мајор Љуба Марковић. Са њим смо прешли у Солун. Наш је правац био Чегранске Планине – Острво. Наш пук је добио задатак да утврђује истакнуте положаје, како Бугари не би могли да почну са операцијама пре него ми. Ја сам заступао водника. Ровове смо копали ноћу. Војници се нешто опоравили и прибрали, жуде за својим селима, за отаџбином, за слободом, па се боре као лавови. А нисмо знали ко је пред нама. Једне вечери дођоше моји војници па кажу:
– Што ми не би сишли у оно село да видимо ко је тамо: јесу ли Бугари или Аустријанци?
Поручник Илија Дробњаковић ћутке им је одобрио да пођу у село. А они једва дочекали, као да ће тамо на славу. О томе није нико смео да зна, ни командант батаљона, ни командант пука. Њих десеторица ноћу су отишли тамо. Од мештана нису могли ништа да сазнају, и тек кад су се сударили са једном бугарском патролом, видели су ко је пред њима. Али ни Бугари нису знали ко је пред њима, јер смо носили француске униформе. Један бугарски вод хтео је да их све зароби. Али, срећом, сви су измакли. Остао само један војник рањен. Није могао да побегне, па се направио да је мртав. Разумљиво, бојао се да га не убију. Како је била ноћ они нису ни приметили да је жив. Скинули са њега одело и оставили та у гаћама и у кошуљи. То је био неки Срета из Среза црногорског. Ујутру, у саму зору, довукао се и он у чету.
– Зар си жив, Срето? – питају га наши.
А он у крвавим гаћама и кошуљи једва се вуче, али смејо се као луд.
– Е, ово ми је чист ћар што живим. Кад сам ноћас изнео живу главу, за мене више смрти нема. Скупили се Бугари око мене као на неко чудо. Пале цигаре и узеше ми дуван, мајку им њихову. То ми је најжалије. Па решавају шта ће са мном. Кад се који сагне, ја престанем да дишем. Посвађали се око мене. Једни кажу: “Србин је, да га понесемо до чете.” А официр дрекну на њих: “Не ширите глас да су Срби пред нама. Оставите га ту па ћемо га сутра сахранити”. – Али скидоше ме до голе коже. Срећом што ме одмах не сахранише, бојали се да их ви не изненадите. И како се они повукоше, ја почнем да бауљам и ево се некако довукох.
То је био наш први сусрет са Бугарима на Солунском фронту. Само то није смело даље из пука, јер би смо иначе сви одговарали. Једно време утврђивали смо се без сукоба, а онда Бугари почеше са чаркама и изазивањима, док није дошло до опште борбе.
Једнога дана Бугари разбили оне пред нама, па наш пук, који је био у резерви, доби задатак да одмах крене напред и заузме предње положаје, јер су Бугари отели и неке наше батерије. Видели смо да су опколили једну пољску батерију, а наши бију картечом. Хтели су да похватају живе наше артиљерце. Ми смо стигли у прави час, одбранили батерију и пошли даље. Ту смо заробили неколико стотина Бугара. Они су се жилаво бранили. Кадровци су, па неће да пусте ниједне стопе. Кад смо заузели и последње положаје, добили смо мало одмора, а онда већ стигоше и пукови Моравске дивизије.
У току ноћи, а ту сам први пут командовао самостално водом, доживели смо једно узбуђење. Бугари нас мучки напали. У мојој чети подофицири били су све жандарми и граничари. Опрезни као зечеви. Они су предвидели да ће нас Бугари напасти. Беше хладна ноћ. Мрак, киша. Један поднаредник, Драгутин се зваше, био је Златиборац, приђе ми па каже:
– Сад ће да навале.
Ја упозорим војнике да буду на опрези. И заиста, Бугари су нам подишли. Нисмо чули ниједан шум, ниједан покрет војника, док се није проломило њихово “Ура”! И експлодира неколико бомби.
Наша резерва изби. Прве ровове Бугари заузеше у једном скоку. Ту неста мог поднаредника. Борба кркља, бије брдска артиљерија. Сат два кључа ватра. Ја трчим од војника до војника и храбрим их да ће стићи помоћ. С времена на време долази нам по један вод. До зоре смо одбили бомбама четири јуриша. Потиснули они лево и десно крило, а средина где смо ми остаће унутра, у клину. Ту је био цео наш батаљон. Дотрча мени један граничар.
– Лево и десно ми немамо никакве везе и лако нас могу заробити, каже он. – Треба да се повучемо.
– Немамо наређење да се повлачимо, а резерва је за нама.
И ја пошаљем и лево и десно по двојицу војника да извиде терен и ухвате везу. Они се вратише и кажу да тамо наших нема. Бугари стоје на положајима, здраве један другог чутурицом. Док смо ми решавали шта да радимо, приметим ја како нешто јури на једну од наших чета. У први мах помислили смо да је то наша артиљерија. Кад загледасмо боље, – оно бугарска коњица.
– На лево круг! Брза паљба! – командовао сам војницима.
То је био један ескадрон, који је требало да пође долином. Ударисмо ми брзу паљбу из пушака и митраљеза. Наста урнебес. Попадоше коњи и војници. Дојурили су на сто метара. Наша ватра није трајала дуже од три минута. Ту сам први пут видео како пешадија бије коњицу. Е, брате, без пешадије нема војске. Само једно превртање. Беже коњи без људи, беже људи без коња. Један део побеже, неколико војника заробисмо и похватасмо оно коња. Мој поднаредник, онај што је у почетку нестао, ухватио једног Бугарина па га води собом. У том дотрча ордонанс с леве стране.
– Командант је наредио да се повучете до оне чуке. И пита каква је то борба била?
– Кажи команданту да је борба била крвава и да ћемо се повући.
Ордонанс је одјурио, а ми смо се одмах повукли и утврдили на оној чуки. Бугари су овде претрпели велики пораз, па је због тога настало мало затишје, које је трајало десетак дана.
После су опет настала бомбардовања, местимичне борбе и чарке. Ми смо добили наређење да пређемо у офанзиву, вратимо положаје и пођемо у правцу Битоља. Наш пук имао је нарочито тежак задатак. Терен је био каменит, неприступачан, тежак, али без природних заклона. Свакога дана ишли смо на јуриш, јер без велике крви нисмо могли да освојимо ниједан положај. Гинуло се много. Од шездесет људи из мога вода остало свега двадесет пет. Мене је служила срећа, никад зрно да ме окрзне. На Чегранским Планинама били смо три дана и извршили груписање чете.
Десно се чује борба, не престаје ни дању ни ноћу. Од грувања топова јече сва брда, а чим они умукну настаје брза паљба пушчана и митраљеска. Увек, без прекида. То је било код Кајмакчалана, на Битољу. И ми смо убрзо добили наређење да форсираним маршем идемо на Кајмакчалан. Тај марш са ратном спремом добро сам запамтио. Војници изнемогли, сатрвени. Они старији, богами, и забринути, а ми млађи понекад весели и обесни.
– Сад нам претстоји окршај, – каже један бркати Ера, – дај Боже да изнесемо живу главу…
– Откуд знаш? – пита га један младић.
– Ама, дете, ми стари добро то осећамо. Имамо ми нос за барут, баш као ловачки кер када оњуши траг зеца. Није ово мени први рат…
И Ера настави да врти главом. Официри пролазе ужурбано, и они забринути, невесели. Храна се дели на брзу руку, војници једу стојећи. Залута и понеко зрно, одозго из каменитих масива Кајмакчалана где се води љута борба. И не чује се пушка као што треба, а само се понеки војник преврне. Бог да му душу прости! Погодило га, па то ти је…
Предвече стиже наређење, да идемо врху Кајмакчалана и појачамо борбене редове. Они несрећници горе издржали су два страшна и крвава дана. А Бугари стално наваљују.
Они су имали три до четири реда ровова и држали су врх. Ми смо се привукли као резерва у помоћне положаје. Било нам је наређено да одмах прискочимо и појачамо јединице пред нама, чим чујемо јаку ватру. Наша чета запала је некако у средину положаја, на најосетљивије место. Ја сам био тачно у средини оног сектора. Дванаестога се није догађало ништа нарочито. Тек ноћу. Киша пада, помрчина густа као мастило, а септембарске ноћи хладне су у планинама. Војници се помрзли, а оком нико није тренуо. Око поноћи негде наједном наста кркљање. Пало је неколико бомби, па се отвори незапамћена паљба. Оне стене само блескају од ватре. Чује се јаук, дозивање, псовке.
– Напред! Напред! – командујем ја, а ни сам не знам где сам.
Војници сами поскакаше и пребацише се у прве ровове. Направисмо још два скока кроз ону ватру, и настаде једно очајно гушање. Прса у прса. Сударају се људи, избезумљени и окрвављени, звекћу ножеви и шлемови, одјекују експлозије, падају лешеви. Све се измешало. Видиш по двојицу како се ваљају по рову, кољу се зубима, урличу, псују. А у помрчини нико никога не познаје.
Снашли смо се мало тек када је заруменела зора. Лешеви се измешали са рањеницима, а војници, и наши и бугарски, као сенке смрти промичу између њих. Нико више ништа не осећа. Људи, као зверке, још су жедни крви. Још се убијају.
Пред нама, код једне чуке, Бугари као ошамућени, пијани. Један наш официр ухватио се за руку, а око њега десетак војника одбијају непријатеља бомбама. Рањени официр само виче:
– Не бојте се, јунаци, наша је победа! Држите се, стиже нам помоћ.
То је било ваљда педесет корака од нас. Кад ја то видех, повиках из све снаге:
– Другови, рањен нам командант пука! Наша срамота! Хоће да га заробе! Ајдемо у помоћ онима!
Бугари надиру са резервом. Куљају као из земље. Е, дивни су наши људи. Кад су видели шта се догађа, појурили су сви за мном. Искупило нас се много. Официри изгинули, наредника нема. Ја храбрим људе и подвикујем. Још један скок, још један ров и нашли смо се код оне групе војника који су бранили команданта пука. Ровови пуни лешева. Крв тече. Све се то развијало једном чудном брзином. Интересантно је да човек не зна шта да ради у таквим тренуцима, али инстинкт за самоодржањем сам командује и гони човека да ради правилно, као да је сто сати размишљао о томе.
Ту слику никад нећу заборавити. Бугарин, наш, па опет Бугарин, па опет наш, па пушке, бомбе, просут новац, неке хартије, а војници се на све то не осврћу, него само гледају где су сандуци са бомбама, невероватном вештином избијају поклопце и бомбе, као јабуке, бацају у непријатељске редове.
Ударише и француски рововски топови. Богами, ту су Бугари искасапили Французе. Нити ко шта говори нит ромори, него свак гледа да очува свој положај. Све се измешало, а командант пука само храбри војнике. Ми отворисмо брзу паљбу, а Бугари почеше да нас гађају из митраљеза. Косе и траву, све сатиру. Једно зрно удари у камен, пола зрна отскочи па мене у песницу. Као да ме оса ујела. Али у оном узбуђењу човек ништа не осећа. Заборавиш све. Војник ми зави рану. Бежања нема. Ко окрене леђа, тај више не постоји. Покоси га митраљез.
– Рани те, наредниче, – виче мени опет онај Ера.
– Није ништа. У руку је. Главу само чувај.
Командант пука посла војнике лево и десно да хватамо везу. Пита мене по ордонансу има ли кога од официра.
– Нема, све је изгинуло.
– Држите се, казао је командант пука, стиже нам помоћ. Иде цео пук.
Фронт је одмах оживео. Кад војници чују да стиже помоћ, они добију троструку снагу. И заиста, после једног часа стигло је појачање. Дошли кадровци, упали у ровове и одморили се десетак минута.
Тра-тара-та! Тра-та, тра-та!
Труба засвира јуриш. Официри командују, и команда се преноси и одјекује с једног на други крај фронта.
– Напред! Јуриш!
Тра-тара-та, Тра-та, тра-та!…
Наши грунуше. Кадровци, као вихором ношени, јуре напред, а ми за њима поскакујемо. И рањеници иду напред. Све је у замаху, у напору. Бугари само зинули. Нису стигли ни да беже, ни да се предају, ни да се бране. Заробисмо их врло много. Њима пристижу нове резерве. Задржаше нас. Нису могли напред ни они, ни ми.
Четрнаестог и петнаестог биле само чарке, а онда се концентрисаше наше трупе и навалисмо на врх Кајмакчалана. Да дам руку из рамена, од њихове резерве није остало ни стотину људи. Све је помлаћено. Војска им сасвим деморалисана. Горе свуда разбацани бурићи за воду, балончићи, мешине са ракијом, пушке, ранци, лешеви. Наши натерали прво заробљенике да они пију ракију. Бојали смо се да није отров, па смо ми пили тек после њих.
Оживело се мало, па пала и песма. На врху Кајмакчалана пирамида од кречњака. Узео један редов па бајонетом исписао на пирамиди:
“Седми пук отвори врата за Србију”.
Умеша се опет наш Ера:
– Мајку ти твоју, шта то пишеш. Ми се ту искрвависмо, а ви јуче дошли и сада испало “Седми пук”.
И Ера извуче свој бајонет па испред оно “Седам” додаде јединицу, тако да је сада писало “17 пук”.
– Е, баш ти, маторко, отвори врата за Србију! – поче пакосно да задиркује Еру онај кадровац.
– Није него ти што не умеш ни да се наједеш, зеленко.
Изби тешка свађа између Ере и кадровца. Мал се нису ухватили у коштац. Дошло би и до шамарања, да не наиђе један официр па их обојицу изгрди.
Ми покуписмо рањенике и сахранисмо мртве. Боже, шта све човек може да издржи. Дуну неки хладан ветар, па само брије на оној висини. А мраз стеже. Војници лешеве слажу једне преко других. Немаш где да их закопаш. Неки наложили ватрице од кундака изломљених пушака и држака од ашовчића. Нити кога има на претстражи, нити се ко више плаши непријатеља. Лешеве прекрили шаторским крилима, а по земуницама и рововима настало задиркивање, добацивање. Чује се и песма.
Сутрадан грану сунце. Али студено. Бугарски заробљеници љуто кукају. Били обосили.
– Ви и тако нећете више у борбу, – теши их Ера. А ми ћемо напред, до Београда, ако Бог да. Цокуле вам и не требају.
Мени командир нареди да идем у пуковско превијалиште. Жандарми и граничари из мог вода, тврди људи, са узбуђењем се опраштају са мном. Плачу и они, а плачем и ја.
У болници сам остао месец дана, па се опет вратим у исту јединицу. Били смо сада на објавници између Флоке и Чегањске Косе, која се звала “Командантски вис”. Прве ноћи сменили смо неке јединице из Шумадиске дивизије. Договорим се ја са мојим граничарима шта да радимо и како да избегнемо губитке.
– Да се притајимо, господине наредниче, – саветује ми један бркајлија. Нека они бацају бомбе, нека пуцају колико год хоће, ми ћемо ћутати као да никога нема. А кад пођу напред – зна се. Покосићемо их као мишеве.
Тако смо и учинили. Камењар, па се све чује. Оставим само два војника да дају знакове артиљерији. До бугарских ровова нема ни тридесет метара. Они пред ноћ излазе, купе дрва. Некако пред зору дотрча мој војник са објавнице и зове ме.
– Дођи овамо, господин наредниче!
– Шта је, бре?
– Бугари зову из ровова…
Ја одох тамо. И заиста Бугари довикују.
– Еј, бре, братко! – виче један од њих, Што се не јавиш, бре?! Они стари су се јављали. Немој да дајете знакове артиљерији да нас бије, па нећемо ни ми бацати бомбе.
– Нико да се није јавио! – наредим ја онима са објавнице.
И одем одмах у чету да известим командира. Тада нам је био командир један сељак, храбар и отресит човек. Сада је резервни пешадиски потпуковник. Он ми нареди да заробимо некога од Бугара и видимо имају ли ту митраљеза. И казао је да му одмах поднесем извештај.
Кад је било предвече они се смењују. Дели се храна и чује се нека свађа. Псују један другом мајку, и грде опасно. Ноћ пала. Мој поднаредник граничар јавља ми:
– Ено иде један Бугарин, хоће да се преда. Није ни пет корака од наше објавнице.
– Како изгледа?
– Црн је као Арапин.
Привукосмо се на објавницу.
– Еј, бре, братко, немој да ме убијеш. Хоћу да се предам јер ме наши хоће да утепају.
– Имаш ли што од оружја?
– Немам, све сам бацио.
– Прилази!
Он дрхти као прут, старији војник, превалио већ четрдес и пет.
– Зашто се предајеш?
– Лево од нас, ено тамо, настави он дрхтећи, налази митраљеско гнездо. То су Аустријанци. Отели нам бели лебац, а нама дали по једно парче проје. Опсовао сам им мајку аустриску. Официр ме саслушао, па ме сада шаље команданту. Тамо знам шта ме чека…
Ја направим скицу оног положаја где су била њихова митраљеска гнезда, саслушам оног што се предао и са извештајем спроведем у чету. Убрзо затим јавише се наши мерзери. Прекопали су и разбили целу стену где је било њихово митраљеско гнездо. Само цеви вире, али нико се жив не јавља. Артиљерија отвори баражну ватру, а онај Бугарин опет се јави:
– Мајку ти српску, сви изгинусмо.
Ноћу стиже наређење да се сменимо. Предали смо положај у два часа по поноћи. Они осетише смену и отворише ватру из оних “минер верфера”. Ух, мајку му, проломи се читаво брдо. Наша артиљерија дохвати, и пуна четири сата тукла их је у главу.
Сутрадан један бугарски ђак поднаредник, црнпураст младић, предаде се са десет војника. Чим је сишао доле пита за мене и моје граничаре.
– Хтели би да их видимо, каже он, јер су нам доста муке задали. Због њих смо морали да се предамо.
После смо се шалили и смејали, као да јуче нисмо пуцали једни на друге. Него да се вратимо на наше положаје. Са онима што су нам дошли у помоћ, одбили смо бомбама три јуриша. Срећа нас служила. У рату има више среће него памети. Ту сам поново шрапнелом рањен у леђа, али, хвала Богу, опет лакше. У превијалишту сам био свега неколико дана.
Кад сам се вратио у вод, једног јутра стиже наређење да свака чета предложи по једног војника или подофицира за одликовање. Мој командир построји чету и каже:
– Мени сте сви били добри. Ви сте се сви одужили отаџбини и Краљу. Тешко је казати да је један заслужан више од другог. Сами одлучите ко треба да добије одликовање.
Моји другови из рова дигоше се, па сви кажу команданту:
– Рогићу уступамо све што смо учинили, јер он је најбољи међу нама.
Тако сам добио Карађорђеву Звезду. У похвалници пише да сам одликован зато што сам два пута спасао и сачувао војнике, а у најтежим моментима прибављао драгоцене податке и показао личну храброст. Али, поштени да будемо, сви су моји другови били храбри и вредни. Него, ето, они су мене волели, па ме предложили.
На нашем сектору после није било неке нарочите борбе. Добио сам кочење плећке и руке. Баш у болници обавестили су ме да сам постао потпоручник. Био сам кратко време на боловању у Солуну. После је дошао пробој и повратак у отаџбину.
У Ужице сам стигао месеца децембра деветсто осамнаесте. Био сам болестан. Јавио сам мојима да долазим и молио да ме брат сачека са колима у Пожези. Са учитељем Недељком Јоковићем пешке сам пошао преко Косовске Митровице, Рашке, Ивањице, па у Пожегу. Кад тамо – брата нема. Пођем опет пешке и успут сретнем једног сељака, тера на колима дрва. Седнем са свом својом сиротињом и климатам полако. Пролази с колима један младић, учини ми се познат. Али он гледа у ме и не јавља се. Тако сам се мимоишао са братом. После сам стигао на половини пута.
– Јеси ли ти?
– Јесам. А ко си ти?
– Зар ме не познајеш.
И обојица заплакасмо.
– Мајка нам је болесна, – каже мени Десимир, – и Боже дај да остане жива.
То је било на Бадњи дан. Успут брат ми прича како су их непријатељи мучили и злостављали. Отац је био претседник општине, па га интернирали.
Долазимо кући. Мој брат се сакрио иза тарабе, а ја пошао унутра.
Авлија разривена. Воће искидано и посечено. Све зарасло у коров. Ја закуцах на врата.
– Ко је? – јави се отац.
– Војник. Да ли бих могао да преноћим. Ја сам из села Дуба, од Бајине Баште.
Отац се насмеја. Познао ме.
– Да није опет Шваба?
Мајка грца, болесна, изнемогла. Она се мало и плаши.
– Нема више Шваба, – вели она, – сада наши долазе. Али, немој, богати, никога да пушташ, видиш да још Десимира нема.
Ватра пуцкета на огњишту, они прислужили бадњак, а отац се радосно смеје:
– Веселице моја, зар не познајеш свог сина. Ово је Страхиња.
Мајка скочи. Ја потпоручник, у француском шлему, изнемогао, променио се, па и не може да ме позна. Тек када угледа Десимира, она бризну у плач и паде на самом прагу. Десимир и ја понесосмо је. Онда наста љубљење. Дошла сестра и малишани се скупили. Причали смо целе ноћи. Мајка је дотле била болесна, лежала на постељи. А сад скочила, све сама спремила и плаче од радости. Од наших суседа још није нико стигао. Скупило се цело село. Мајке распитују за синове, жене за мужеве, сестре за браћу.
Тако је то било. А после? Шта да радим? Неки ми предлажу да се реактивирам, да идем у интендантску службу. Све сам одбио и одлучио да останем код куће, да служим селу и својој породици. Тако два три месеца, али нисам могао даље. Радим један сат, а треба ми три да се одмарам. Пропадам из дана у дан. Имање смо мало подигли, кућу поправили.
– Не можеш ти, дијете, да радиш. Болестан си, препући ћеш, – каже ми отац једнога дана.
И решим се да одем у државну службу. Сада сам срески пољопривредни референт и наставник школе за сточарство и планинско газдовање у Севојну. И живим…

 

Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић:

Рогић Страхиња, резервни официр и срески пољопривредни референт (Дуб, Бајина Башта? – Ужице, ?).

Један од јунака чувеног Скопског ђачког батаљона 1.300 каплара. кад је произведен у чин наредника. Распоређен је у I чету IV батаљона XVII пешадијског пука. Борио се око Шапца и Ваљева и на више других места. Био је учесник борби на Стрешеву, на Власини, и најкрвавијег сукоба на Бабиној Глави. Заступао је водника при повлачењу преко Албаније.

Херојски се борио у јуришу на Кајмакчалан враћајући често назад бомбе које су бацали бугарски војници. Рањен је али се брзо вратио у борбени строј. У најтежим моментима успео је да сачува војнике од погибије и рањавања. Својим херојским делима али и радњама допринео да се зароби један део бугарских војника. За тај под- виг одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. У образложењу пише да је одликован што је два пута спасао и сачувао војнике, а у најтежим моментима прибављао драгоцене податке и показао личну храброст.

Од Косовске Митровице преко Пожеге стигао је до Ужица децембра 1918. године. После тромесечног боравка и опоравка у родном месту постао је срески пољопривредни референт и наставник Школе за сточарство и планска узгајања у Севојну.

Током Другог светског рата припадао је четничком покрету ДМ. Пред крај рата повукао се са њима и изгубио му се сваки траг.