Роа Пол

408
Роа Пол
Роа Пол

 

име: Пол
презиме: Роа
име оца:
место: Епинал
општина: Епинал
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СЛАВА ПРИПАДА ВАМА

… Стари ратници, српски и француски, добро се сећају Флоке. Како и не би кад је са овог планинског масива, са врха Кајмакчалана, са 2.363. метра, још од првих дана октобра 1916. године грувала батерија дугачких топова од 120 mm, која је била стављена на располагање српским армијама. На Флоки је генерал Франше дˈЕпере, два и по месеца пре пробоја фронта изабрао правац удара …
… Сведок и учесник тих догађаја био сам и ја, Пол Роа, тада ђак-наредник, касније водник- поручник, осматрач батерије и официр за везу. Флока је моја велика успомена. На њој сам за две године упознао неколико српских војника и официра, упознао сам историју српског народа и у мислима прешао све оне стазе и богазе, све оне патње које су они преживели на албанским стазама и касније све до опоравка и доласка на фронт…
… Они који буду читали ове редове, а знају положај Флоке питаће се, можда, како смо успели да баш ту поставимо тешке топове. Другима, неупућеним у географски и стратешки положај кајмакчаланског масива уопште, треба рећи још коју о Флоки. Од јесени 1916. године ово је био први комадић ослобођене српске отаџбине. Флока је била изванредна осматрачница. На западу се видела битољска равница, оивичена Бабапланином и Перистером који њоме доминира. Битољ, удаљен око 40 километара, савршено се видео…
… Мало према истоку је предео окуке Црне реке, поприште страшних борби. На врху Полчиште била је смештена осматрачница команданта бугарске и немачке војске. Према Флоки су лежале прве непријатељске линије, уклесане у стене…
… Рекао сам већ да је батерија дугачких топова припадала француској тешкој артиљерији, али да је била стављена на располагање српској војсци, поглавито Дринској и Дунавској дивизији, чији су команданти у то време били пуковници Крста Смиљанић и Панта Грујић. Пет запрега тешких коња и пет пари бивола, уз помоћ српских војника, који су већ имали искуство да на рукама износе топове на планинске масиве своје отаџбине, данима смо се пели уз Флоку… Стрме падине, камените стазе, бујице, снег дубок и по три, четири метра, од мраза пуцају шатори… То је тада била Флока. Али, ишло се напред: на дан по неколико стотина метара! Требало је, каткад, испрезати запреге и топове дизати на рукама…
… Шта тек да се каже о снабдевању храном и муницијом – било је отежано у свако годишње доба. Каравани мазги пролазили су ивицом опасних провалија, или зими кроз тунеле издубљене у снегу високом четири метра. Догађало се да мазга падне на дно провалије… Тако смо остајали и без мазге и без хране…
… Али све ове недаће нису ништа у поређењу са задовољством српских и француских војника оног тренутка, кад груну топови. Са високих осматрачница лепо се види како наша артиљерија просто комада положаје бугарских и немачких трупа. Ови топови као да су враћали наду српским војницима у скори повратак у своју отаџбину. Сви њихови разговори, сва казивања, жеље и стрепње, све њихове наде биле су везане за отаџбину… Ми, француски војници, имали смо ту предност: имали смо отаџбину. Ја сам увек могао да се са положаја вратим у свој родни Епинал… Осим тога, Француска је имала резерве у људству, увек је могла да мобилише људе. Шумадинац није могао да дође у своју лепу Гружу, она је била окупирана, а Србија није имала резерве у људству – њена војска је само оно што није поумирало на завејаним албанским стазама, на острву Видо, у Бизерти… Погинуле није имао ко да замени…
… Тим сазнањем и осећањем био је испуњен сваки француски војник. Отуда његова жеља да подели судбину рата и да се раме уз раме бори против заједничког непријатеља за слободу српске земље…
… Тај дан се ближио. Дан одлучног боја. Сви смо то схватили 29. јуна 1918. године, када су се на Флоки успели највиши српски и француски команданти. Тада сам, први пут, видео генерала Франше дˈЕпереа, регента Александра Карађорђевића, војводе Живојина Мишића, Степу Степановића и друге. Њихова имена изговарана су с љубављу и поштовањем… Први је на Флоку, у ствари, стигао регент Александар, праћен Мишићем и Степановићем. Одмах су се испели на осматрачницу. Неколико тренутака касније, стигао је генерал Франше дˈЕпере, праћен командантом француске тешке артиљерије групе Кламенсон. Генерал се упутио осматрачници. Пошто се срдачно поздравио са српским командантима, усмерио је поглед на положај. Детаљи бугарских положаја видели су се изванредно. Генерал је запазио да има добрих положаја за дугачке топове, да има сјајних осматрачница са којих може да се посматра бугарска позадина. Укратко, био је веома задовољан…
… Излажући свој план, генерал се у једном гренутку обратио српским командантима: „Ви гледате своју земљу пред собом – тамо ја желим да поведем ваше победоносне армије”. „Идемо с вама, идемо с вама”! – одговорили су у исти мах српски официри…
За то време, стрепео сам од бугарских осматрача. Дрхтао сам при помисли да нас очи Бугара прате и да ће сваког тренутка загрмети њихови топови. То се није догодило. Бугари нису били довољно пажљиви чим су дозволили да се на тако важном месту, у њиховој близини нађу најистакнутија имена српске и француске команде. Али, уместо његових, грунули су наши топови. Топови са Флоке. Био сам неизмерно срећан гледајући озарена лица српских војника који су, ломећи све пред собом, журили у своју отаџбину. Ми смо били с њима до краја. После шест недеља борби и усиљених маршева, две батерије које су пошле до Флоке – ушле су у престоницу Србије…
… Како је могуће да непријатељ, тако снажан и опремљен, буде разбијен за 45 дана? Најбоље је, чини ми се, одговор на ово питање потражити у дневној наредби војводе Степе Степановића: „Врховна команда, наредбом од 30. септембра, саопштава да је бугарска влада ратификовала конвенцију о престанку непријатељства. Бугарска, разбијена и разоружана, бачена је на земљу; очекује од наших великих савезника реч правде за сва своја недела која нам је причинила. Наша отаџбина је ослобођена…
… Друга српска армија учинила је највише за ову огромну победу, јер је она, снагом грома, разбила бугарску армију и, брзином муње, напредовала и закуцала на врата Софије, подсећајући Бугарску да је Ханибал пред вратима и Бугарска се бацила на колена и предала се савезничким армијама. Њена судбина, и овог пута, одлучена је на Брегалници…
… Победа је тако огромна да нисам у стању да изразим захвалност и да изнесем сву славу хероја Друге српске армије коју су они стекли и остаје ми само да вас поздравим, у овом свечаном часу, са: Захвалимо Богу!
… Слава херојима Друге српске армије!…
… Нека Бог помогне херојима Друге српске армије који су остали живи да се врате у наручје својих толико измучених породица…”
… Неколико дана касније, генерал Франше д’Епере је у својој наредби рекао: „Вама изражавам гордост коју осећам што сам командовао тако ваљаним армијама. Ваш хероизам вас изједначава с вашим друговима са француског ратишта. Између вас и њих победа не прави никакве разлике, а ви сте доказали да сте достојни да њихову славу делите…”
… Познавао сам војнике који су ове наредбе војводе Степе Степановића и генерала Франше д’Епереа знали напамет. Касније, кад смо се сусретали на некадашњим ратиштима, где смо одлазили да се поклонимо сенима палих, сећали смо се ових речи и заветовали се да ћемо чувати успомену на дивно пријатељство српских и француских војника који су у судбоносним данима за српски народ делили све – од коре хлеба, муниције, одеће, топова, до победе и славе. Неизмерно сам срећан што то пријатељство и данас траје…

Пол Роа, дипломирани инжењер, живи у родном Епиналу, у Француској. Има 83 године. Носилац је ордена Легије части, Златне Обилићеве медаље за храброст, ордена Светог Саве и других француских, српских и југословенских ратних и мирнодопских одликовања.