Рашовић Милош

26
Рашовић Милош
Рашовић Милош

 

 

име: Милош
презиме: Рашовић
име оца:
место: Београд, рођен у Фундини
општина: Београд
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, Новости

 

Чика Милош је рођен 1892. или 1893, године у Фундини у племену Кучи, које је војвода Марко Миљанов овековечио у својим књижевним делима.

Мажен и пажен од својих потомака и целокупне родбине, Милош Рашовић данас када крцка последње године десете деценије, врло добро изгледа. Живи у својој кућици изнад стадиона Црвене Звезде и својим чистим и бистрим умом, као да му је седамнаест а не деведесетседма пребира по својој богатој прошлости. Једино су га ноге мало издале, али се ипак уз помоћ штапа креће. Онако како данас изгледа он би могао победити и Русе, а да се више не хвале својим дуговеким људима. — Машала!

Ведар, врло добро расположен, нежан и углађен, чика Милош више личи на неког Парижанина, него на потомка једног од најдивљијих племена црногорских брда. Каже да су Кучи и данас захвални Ровчанима што су их примили у своје домове, када је „Поару Куча“ извршио отац Краља Николе – велики војвода Мирко. Не кријаше задовољство када сазнаде да је аутор књиге пореклом из Роваца.

Чика Милош је у свему, осим у једном одличан саговорник. Он радо прича о рату и подвизима других, али о себи неће ништа да каже. На инсистирање да каже за који подвиг је добио Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, једва процеди да је предложен када је негде код Ваљева 1914. године као наредник заробио вод непријатељских војника а да је орден примио касније. Када је реч о њему и његовим подвизима, примећује се да је Црногорац и бивши дипломата. Вешто избегава замке да не каже нешто због чега би му се пребацило да је хвалисавац. У свему осталом само се такав саговорник пожелети може.

Своја војна признања Милош Рашовић је стекао у Шестом пуку Дринске дивизије. У том пуку је добио чин поручника и осим Карађорђеве звезде са мачевима, Белог орла са мачевима, Милоша Обилића медаљу, Крст руског цара Светог Ђорђа, Легију части и многа друга одличја.

Командант пука му је био пуковник, касније ђенерал Стеван, Стева Радовановић.

Чика Милош је по образовању правник, а највише је радио у дипломатској служби између два рата, а после другог светског рата заузимао је високе положаје у Црној Гори.

За време окупације 1941. – 1945. године, три пута је чика Милош одбио понуде Драже Михаиловића да се прикључи његовој војсци. После последњег рата поред осталог био је и председник Президијума Црне Горе. Одликован је орденом заслуге за народ првог реда.

Данас чика Милош ужива заслужену пензију и од Савезног комитета за борачка и инвалидска питања прима награду Карађорђеве звезде са мачевима. Није желео да прикрије задовољство, што се најзад припрема књига о витезовима Карађорђеве звезде са мачевима.

 

Део фељтона објављеног у „Новостима“:

Црногорску сурову стварност тога времена, учинила је без преседана, политичка и људска ликвидација Петра Комненића,председника Скупштине Црне Горе, прекаљеног комунисте и организатора устанка у Бањанима. Веома скроман и правичан,пре рата професор гимназије, важио је за комунисту идеалисту. Прича се да је одмах после рата свратио до неких рођака у Београду па кад је видео раскош и бунде које су носили прекорио их је речима: “Зар смо се за то борили, да ви носите бунде, док други немају хљеба да једу.”

Када би долазио у Београд на заседања Савезне скупштине, Комненић би обично седео поред Милоша Рашовића. Када би Тито улазио у салу сви би устајали, једини је Петар седео. Милош га је гурао да устане али је он то одбијао говорећи: “Не могу да учествујем у том идолопоклонству, како то Тито сам не види, истовремено и ружно и смијешно.”

Када је официр Удбе Блажу Јовановићу, код којег је у том тренутку био Милош Рашовић, председник Президијума Црне Горе, донео некакав акт на потпис. “Блажо се, сјећао се касније Рашовић, само намрштио, брзо потписао а онда тај папир одгурнуо од себе.” А када се официр удаљио, Блажо је рекао Милошу: “Ето видио си морао сам да потпишем сагласност да се Комненић ухапси, а говорио сам му, Петре не причај толико, не критикуј све, али није хтио да ме послуша.”

Затим је дошла на ред политичка ликвидација Милоша Рашовића, председника црногорског Президијума, учесника балканских и Првог светског рата, једног од 1.300 српских каплара, који је прешао Албанију, да би се у победоносном јуришу српске војске на Солунском фронту тријумфално вратио у ослобођену отаџбину. Рашовић је био носилац највиших војних одликовања: Албанске споменице, Обилића медаље, Златног ордена, Карађорђеве звезде са мачевима, француске Легије части, руског Георгијевског крста, посланик Подгоричког среза у Скупштини Краљевине Југославије, први председник НО фронта Црне Горе…

Многи су из новог руководства у њега сумњали. Замерали су му “да је човјек из бившег југословенског режима”; “да се изјашњава као Србин, док Партија форсира црногорску нацију…”

Тито је једном приликом, како тврди Милошев син Миљан, замерио Блажу Јовановићу, приговарајући му: “Каква је то црногорска нација када су им председник Президијума (Милош Рашовић) и предсједник Скупштине (Петар Комненић) Срби.” Коначно Рашовићев благонаклон однос према информбировцима запечатио је његову политичку судбину.

Милош Рашовић је настрадао због свог кума стаменог Петра Комненића. А ево како је то било.

Одмах након Комненићевог хапшења, одлучено је да Рашовић, председник Президијума, са Блажом Јовановићем оде у Бањане и тамо политички и људски раскринка Петра као издајника и непријатеља. Када су тамо стигли, око Милоша и Блажа се окупио велики број мештана, који су рачунајући на Милошев углед и честитост нагласили да ће у оно што ће сутра изговорити о Петру и они поверовати. После вечере Рашовић је устао обраћајући се Блажу, да се он враћа на Цетиње и да неће клеветати Петра.

Вељко Милатовић и Драго Ћиповић, мајори Удбе, тражили су да се Милош ухапси и депортује на Голи оток. Блажо Јовановић је то спречио са образложењем да одлуку о Милошевом смењивању и хапшењу доноси партијски врх у Београду. Од тада је Милош био у великој немилости, без власти и икаквог утицаја…

На једној позоришној представи на Цетињу, када је Рашовић ушао у свечану ложу, сви црногорски министри су у знак протеста изашли из ње. Aли када је у ушао генерал Саво Јоксимовић и на њихово велико изненађење поздравио се са Милошем, запрепашћени министри су се скрушено вратили на своја места.

Ускоро је уследио позив из ЦК КПЈ из Београда да Рашовић дође на разговор.

Образлажући Ђиласу, Кардељу и Ранковићу зашто није раскринкавао Комненића он је рекао:
“Не можете од мене тражити, да кажем за Петра Комненића да је био издајник и непријатељ, и то људима у његовом крају, које је организовао на устанак, у вријеме када ја још нијесам био у партизанима, па да ми они кажу – а гдје си ти био када нас је он водио?”

Донето је компромисно решење да се Рашовић не хапси, али да се смени са свих функција и пензионише.