Рамадановић Љ. Вељко

163
Рамадановић Љ. Вељко
Рамадановић Љ. Вељко

 

 

име: Вељко
презиме: Рамадановић
име оца: Љубомир
место: Корбово
општина: Кладово
година рођења: 1874.
година смрти: 1943.
извор података: „Завичајна књига Тимочана и Крајинаца“ Јеврем Дамњановић Београд 2006.

 

СРПСКА БРАЈОВА АЗБУКА

Живот понекад има чудне обрте. Вељко Рамадановић рођен је у Корбову1874. године, а детињство је провео у Сиколу и Горњој Белој Реци, где је његов отац Љубомир био учитељ. Одатле је, са мајком и братом отишао у Београд, где је отац послат на издржавање казне због учешћа у Тимочкој буни. Мајка Катарина је шила по кућама да би зарадила за школовање деце.

Вељко је завршио нижу гимназију и запослио се у књижари браће Валожић .Они су га наговорили да оде у Праг и усаврши знања из књижевне струке. Meђутим, он уписује студије у Прашком заводу за слепе и са дипломом се враћа у Србију.

Министарство просвете Краљевине Србије дозвољава му да отвори прву школу за глувонему и слепу децу у Пожаревцу. Због несхватања значаја ове школе, она је после 4 године затворена, а Вељко Рамадановић је постао полицијски комесар у Топчидеру. Затим је постављен за начелника среза голубачког, потом пчињског и на крају до пензије за управника првог кварта у Скопљу.

Пензију је дочекао не бавећи се послом за који се школовао. Тек Први светски рат то ће му омогућити. Мобилисан у Тимочку дивизију 2. позива, по преласку Албаније, упућен је у Бизерту, где су биле стациониране резервне трупе српске војске. Међу рањеницима било је и ослепљених војника, па је Врховна команда дозволила Рамадановићу да отвори школу за слепе. Он је дао српску верзију Брајове азбуке, која ће се користити и после рата. Написао је и уџбеник. Школа је наишла на велико интересовање хуманитарних организација, које су је посећивале и високо оцениле њен рад. Такође и савезнички генерали су долазили да се увере у рехабилитацију тешких инвалида, који су научили да читају иако су слепи.

Први српски завод за слепе, 1917, Бизерта
Први српски завод за слепе, 1917, Бизерта

Влада Николе Пашића високо је ценила Рамадановићев рад, а по завршетку рата краљ Александар постао је покровитељ школе за слепе, која је наставила рад у Земуну. Све до Другог светског рата краљевска кућа се старала о школи за слепе. У њој је Рамадановић као управник отворио и штампарију и бавио се издаваштвом.

1941.године, чим је Земун припао НДХ, Рамадановић је морао да избегне у Београд. Ни ту није остављен на миру. Немачке окупационе власти су га ухапсиле и држале га 2 месеца у логору на Бањици. Здравље му је озбиљно нарушено и он је исцрпљен болешћу, умро 1943.године.