Радовић С. Драгомир

1075
Радовић Драгомир
Радовић Драгомир

 

 

име: Драгомир
презиме: Радовић
име оца: С.
место: Крушевац
општина: Крушевац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

СУДБИНА ЈЕ ТАКО ЗАПИСАЛА….

Драгомир Радовић је човек од судбине. Скроман до претераности, а сиромах целог живота, он ништа не жели, ни против чега се не буни. Судбина је тако записала. Драгомир је свој живот почео као дневничар на железничкој станици и до своје седамдесет и прве године није ни за корак одмакао. И данас је дневничар на истом послу. Градом пролази као сенка, мален и неприметан у свом јевтином радничком оделу. Недељом и празником, истина, и он се боље одене. У таквим, да кажемо, свечаним приликама и он се испрси у Тиваровом оделу од три стотине динара, јер, хвала Богу, друштво се постарало и за сиротињу. Али погрешиће свак ко помисли да је Драгомир С. Радовић незадовољан због тога. Нека Бог само поживи његову старицу, која је увек била према њему нежна и пажљива, и нека га подржи у снази. Док је био млађи, радио је на претовару, а сад, откако се вратио из ратова и ушао у године, запослен је у магацину. То је као нешто лакши посао. Истина, судбина ни сада не штеди овог свежег и држећег старца. Има дана кад он помаже и на претовару и својим жилавим, коштуњавим рукама преноси тешке сандуке из магацина у вагон. Али то није увек, него само онда кад млађи не могу да стигну.
Из његових плавих и увек замагљених очију вири доброта и племенита благородност. Драгомир је задовољан, јер његов живот није протекао узалуд. Поудао је ћерке за добре и поштене људе, за осам година ратовања земљи вратио дуг и цео век провео са својом старицом у ситним бригама и радостима, већ према томе како им је када судбина била наклоњена.
Кад је плануо велики рат, Драгомир је још тада био треће-позивац. Стари поднаредник, јер је оне две подофицирске звезде стекао у турском и бугарском рату. Али нова војна није штедела ни трећепозивце. У плавом радничком комбинезону, Драгомир се одмах јавио својој команди и већ у почетку рата видимо га на првим положајима у борби заједно са кадровцима.
Друга пољска позицијска батерија Дринске дивизије из Ужица је одмах била упућена на Дрину. Драгомирова батерија била је истурена на положај Јелен, више саме Рогачице. Неколико дана прошло је без борбе. Од команданта отсека стигло је наређење да се штеди муниција и да нико не сме пуцати без нарочите потребе. Тих дана Драгомир је једнако осматрао терен одакле су могли да навале непријатељи. Некако око Преображења он је приметио у Жљепцу неко гомилање, видео је на води неке чамце и понтоне. Стари ратник није могао да то посматра мирним оком, него је по сваку цену хтео да пуца и разбије оне који су се гомилали. Али није смео. Решио се најзад и отишао команданту отсека Јарославу Јанкулу.
– Тамо се гомилају неки понтони, – рекао је он.
– Какви понтони, поднаредниче! Оно сељаци вуку дрва.
Војници су се смејали подругљиво старом поднареднику.
– Видео кола, па мисли да је понтон, – једнако је добацивао један каплар кадровац. – Е, баш кад човек остари није ни за шта више.
На осматрачници је стојао Ужичанин Спасоје Пенезић. Истога дана и он је приметио неко комешање у Жљепцу. Видео је војнике како улазе и излазе из касарне, деле муницију, комешају се све групе.
Поднареднику Драгомиру било криво што га исмевају војници кад је он јасно видео шта се ради у непријатељском табору. И обратио се свом нишанџији:
– Да опалимо један метак у њих, па макар нас за колац везали?
– Ако ти пуцаш, неће ни они остати скрштених руку.
– Ако, нисмо дошли у сватове.
Стари топ дебанжовац Драгомир је спремио. Нишанџија је узео мету на 500 метара. И опалио. Метак је подбацио за 300 метара.
Војници са другог топа почеше да се кикоћу.
– Воли он да пали прангије. . .
Нишанџија је повисио даљину. Поново се разлегао пуцањ. Метак је грунуо пред саму касарну, а трећи погодио тачно више врата и распрснуо се. Гледају наши. Из касарне излећу људи као из мравињака. Настала ужасна забуна међу непријатељима. А Драгомир пуца, никога не пита.
Дотрча ордонанс:
– Пита Шиља командир ко пуца?
– Ја, реци му нека ме веже за колац. Нисам могао више да гледам оно гомилање. Сад сам се задовољио, па нек раде од мене штогод хоће.
Другога дана Драгомир је, исто тако на своју руку, опалио неколико метака. Аустријанци су већ били почели да наваљују. Прешли реку код Љубовије и наступају уз Дрину. У једном шумарку испод Кика, наместили митраљез па пуцају на наше. Убрзо су поставили и две батерије: једну на Кику, другу на Петрићу. И почели да гађају. Неколико часака тражили су наше топове, а онда почеше да сипају право у батерију. Први метак нешто је пребацио, а трећи погодио. Војници се ускомешали. На топу остао сам самцит Драгомир Радовић. Његов дебанжовац се сија и могу Аустријанци да га гађају голим оком. Послуга се повукла у заклон, Драгомир, сав бесан, утрча међу њих и викну:
– Знате шта је, срамота је и грехота да оставимо топове, а они да бију и нас и нашу пешадију!
– Па како ћемо горе кад пуцају право на нас? – на то ће један каплар.
– Онако како сте и сишли у овај заклон. Боље је да изгинете код својих топова него да вас ја овде поубијам.
Послужиоци послушаше, изиђоше опет код топа. Пуцало се без прекида све до мрака, Аустријанци су први престали. Али доле се још води борба. Спуштају они понтоне, хоће да направе прелаз. Драгомир окрену оба топа на Жљебац.
– Удрите право у цркву! Бог да опрости. Ми ћемо подићи нову.
Дебанжовци су сипали гранате. Црквени торањ тешко је оштећен али Аустријанци понтоне нису могли да поставе. Вода их је као сплавове однела.
Сутрадан борба се наставила. Аустријанци су осули грдну ватру и само је одјекивало у гудурама планина. Драгомир је обавестио команданта отсека о ситуацији на бојишту. Један млад резервиста пита га:
– Колико има мртвих и рањених?
– Немам још ниједнога.
– То онда није никаква борба кад нема мртвих и рањених.
Драгомиру је наређено да остане на свом положају. Када је борба била најгушћа, појавио се пешадиски командант мајор Душан Кузмановић. Пратио га је његов ађутант, потпоручник.
– Ко је овде најстарији, поднаредниче?
– Ја, господине мајоре.
– Зар нема нико старији од тебе?
– Нема никога.
– Е, ја ти честитам. Имаш ли неке штете?
– Имам. Пребили ми лафет и сломили точак. Однело је и нишан.
– Па шта си радио?
– Изменио точак, узео квадрат-либелу и гађам помоћу ње.
– Можемо ли да изиђемо код топова?
– Можете, господине мајоре. Овуда, овим потоком.
Око топова је земља била сва изрована, као да је неко ралицом превртао. Непријатељске гранате све испревртале.
– Ево, господине мајоре, а мени кажу да није било борбе кад нема мртвих и рањених. Пребило ми точак, однело нишан. Пала граната чак у ровчић где је био нишанџија и још три човека. Срећом, није експлодирала. Узео топовођа па је избацио. И само да видите какав нам је положај. Ми ћемо морати да предамо непријатељу све, јер немамо отступницу, него само до Дрине.
– А где ти је командир?
– Ено га на осматрачници. Једнако је у вези са командантом отсека. Имамо наређење да штедимо муницију, па нам је то најтеже, господине мајоре.
– Није циљ борити се па погинути, него борити се па остати жив и здрав. Ваљда да оставимо да нас после туку нашом муницијом.
Мајор Кузмановић отрчао је сам до осматрачнице и одмах звао Кик, где је био команданг отсека. Он му је објаснио каква је ситуација на овом положају, па је одмах наређено да се топови помере на Добротињски Вис.
Борбе се заређале. Мало је дана било када поднаредник Радовић није палио из свог топа. А после је дошло отступање 1914 до Чачка, па онда поново се вратио у Бајину Башту. Батерија је затим враћена у Ужице. О Ускрсу 1915 Драгомир се разболео и одлежао тифус. Једва је остао жив. Али опет се вратио у своју јединицу. Тада је затекао новог водника, једног поторучника, а он му је остао као помоћник. Повлачење је настало. У Крушевцу је добио Карађорђеву звезду. Изгласали га
војници. После су вукли топове преко Блаца, па у Куршумлију. Пошто су им од Краљева били пресекли пут, кренули су на Ушће, па у Косовску Митровицу. Код Пећи су уништени топови. Војници су морали да теше Драгомира када је сахрањивао топовске цеви. Плакао је као да је сахрањивао своје најмилије.
– Зар ми штедели муницију и мучили се, а сад да је спаљујемо овако у ваздух! Затвараче да бацамо у воду…? Боље да смо сви изгинули него што смо ово дочекали.
– Сад као гуске у маглу – јадали су се војници.
Требало је наставити пут без оружја и без топова. Плакао је Драгомир, а плакали и сви око њега. Албанију нису сви прешли. Тројица његових другова остали су у снегу поред стазе. А и он је једва стигао до Драча. Промрзао, па га издале ноге. Њих, који су били сасвим изнемогли, прве су превезли на Крф. Ту је Драгомир лечио ноге у морској води. То је било једино његово летовање на мору. А био је већ сасвим дотрајао и изнемогао. И старост га скрхала. За борбу је више био неспособан, па су га, са још шесторицом изнемоглих стараца, одредили код пуковског магацина. Све трећепозивци. Тако је он чувао магацин још пуна три месеца пошто је пробијен Солунски фронт. Војска већ отишла у Србију, а он једнако шећка око магацина.
– Да оставимо све па да и ми идемо у Србију, – говорио му неки поднаредник Сима, такође трећепозивац.
– Ама, коме да предам магацин? Не смем, узео сам на реверс.
Још пуних петнаест дана прошло је док је стигла комора, која је пренела материјал до Скочивира. Одатле је железницом Драгомир превезао све до Битоља и предао команданту станице.
– Ништа, вала, нисам узео, – прича он. – Шта ће ми кад ни сам не могу да идем!
Командант станице дао им је тада објаву и њих осморица кренули су у свој крај. Била двојица Ужичана, један Ваљевац, неки Крушевљанин, а неки опет из Варварина. Објаву је носио Драгомир.
На сам Туцин-дан стигао је у Крушевац. Хладно предбожићно време. Драгомир је ударио преко поља, преко вашаришта, па кући где му је остала жена. Мислио је да га она неће познати. Када је стигао до Кошка старе кафане, она искрсну пред њега. Уз њу скакуће синчић. Био је то већ велики дечко, али го и бос, слабо храњен и мршав, личио је на правог малишана. Жена је вукла колица. Била у воденици, самлела десет кила кукуруза.
– Ено ти га тата! – узвикну она радосно и заплака се.
Оставили су и брашно и колица.
И Драгомир је плакао. Насред улице они су неколико часака загрљени стојали и нису умели да отпочну разговор. Готово ћутећи дошли су до куће. Увек сиротињска соба сада је још бедније изгледала. Жена је причала о мукама које су претрпели.
– Нисмо се омрсили ни сама више не памтим када.
– Ни мени није било много боље. Ево, донео сам вам две конзерве из рата. Чувао сам их за вас.
То је била једина милошта коју је Драгомир могао да донесе. Сиротиња није грех, али… Када је напустио кућу, жена и четворо деце остали су са осамнаест динара. Неколика пута он им је са фронта послао по сто франака преко Црвеног крста у Женеви. И то је било све.
Витез Карађорђеве звезде Драгомир С. Радовић поново је обукао раднички комбинезон и вратио се својој старој служби. Опет је постао дневничар на крушевачкој железничкој станици са платом од три стотине динара месечно. Истина, према старом ратнику имало се више обзира: сада више није био на претовару, него је радио у магацину. Дошле су нове бриге, нове тешкоће. Два сина, измучена глађу и бедом за време окупације, смрт је стигла у ослобођеном Крушевцу. Деца била исцрпена, па организам, неотпоран, малаксао. Две ћерке поодрасле су и Драгомир их је удао.
Витез Карађорђеве звезде Драгомир С. Радовић сада је задовољан. Добија месечно седам стотина двадесет динара. Дневнице су му повисили. Са тим се лепо живи! Недавно је почео да добија и три стотине динара месечно као носилац овог највећег ратног одликовања.
– То ме је много осоколило, завршио је он. Обукао сам и жену и себе…

 

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Драгомир Радовић спада у ред најстаријих српских ратника. Он је у велики рат 1914. године пошао као трећепозивац. И у балканским ратовима Драгомир је учествовао као борац јединица другог позива. Он је био дневничар на железничкој станици у Крушевцу. То је био и то је до краја живота остао иако је на својим грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима. Једино што су му помогли било је то да су га преместили у магацин, али не да пише него да гура колица да утовара и да истовара робу.

У рату је Драгомир био поднаредник. Као стари ратник учествовао је у бојевима заједно са кадровцима и ничим се није могло закључити да је то трећепозивац. Био је у позиционој батерији у другој Дринској дивизији. У великом рату 1914. године приметио је на Дрини непријатељске понтоне а пошто није било код њега официра, није знао шта да ради. Најстроже је било забрањено пуцати без одобрења. За ту дрскост следовала је чак и смртна казна. Овде се, поред осталог, није пуцало и због тога што је било наређење издато да се штеди муниција и да се пуца само у крајњој нужди и то по неки метак да се охрабре пешаци. Ипак, Драгомир се одлучио да на своју руку изметне три метка, што је поновио и следећег дана. Старешине су констатовале да је Драгомир пуцао када је морао пуцати и за то га нису узели на одговорност. У борби код Кика и Петровића Драгомир је својим артиљерцима наредио брзу паљбу. Ту је било питање живота и смрти, ту се пуцало и картечом, а код артиљераца нема страшније наредбе од оне која гласи: картечом брза паљба. То значи да је артиљерија непосредно угрожена и да се бије као из ловачке пушке. Драгомир је даље одступао до Чачка и до Колубаре а ту га је задесила још једна невоља која је однела многе животе и код војске и код цивила – тифус.

За ратне заслуге од 1912. до 1918. дневничар и поднаредник Драгомир С. Радовић више пута је похваљиван. За испољену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу, Драгомир је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Поред овог одличја Драгомир је носио две Обилићеве медаље за храброст и све ратне споменице од 1912. до 1918. године: „Освећено Косово“ 1912, Споменицу „Петар Први“ 1913, Албанску споменицу за верност отаџбини 1915. и Споменицу ослобођења и уједињења 1914. до 1918. године. Драгомир је доживео пензију од 700 динара а 1938. године почео је да прима награду Карађорђеве звезде са мачевима од 300 динара месечно.

Не располажемо податком до када је живео Драгомир Радовић.

ИЗВОРВитези слободе
Претходни чланакЖугић Крста
Следећи чланакПауновић Р. Милета