Радојичић Ђ. Милорад

104
Радојичић Ђ. Милорад
Радојичић Ђ. Милорад

 

 

име: Милорад
презиме: Радојичић
име оца: Ђурђе
место: Осладић
општина: Ваљево
година рођења: 1889.
година смрти: 1940.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Радојичић Ђ. Милорад, земљорадник и општински деловођа (Осладић, Ваљево, 18. IX 1889 – Осладић, 19. IV 1940).

Отац Ђурђе и мајка Јованка (рођ. Петронић из Осладића), пољопривредници. Завршио је основну школу у Доњој Каменици и бавио се пољопривредом.

Борио се у оба балканска рата и мада се попут многих својих ратних другова није честито ни одмо- рио од борби на Куманову, Овчем пољу, Рујну, Прилепу, у Првом светском рату поново је морао оставити родни дом и поћи у борбе на Дрини, где је војевао као редов II чете IV батаљона XVII пешадијског пука. Кад је непријатељ свом снагом надирао преко Дрине његова јединица била је на Марјановића вису недалеко од Лознице. Иако је противник наступао са далеко бројнијим и технички надмоћнијим снагама наређено је да се крене у противјуриш и заузму њихови положаји.
По његовом казивању добровољно се пријавио да учествује у том јуришу, а за њим је пошло 50-60 бораца из других јединица. Неопажено и нечујно су пришли митраљезу који им је задавао највише проблема са намером да га неутралишу. Врло брзо два противничка војника пала су мртва, а остали изненађени развојем догађаја почели су да искачу из својих ровова и да беже, отварајући ватру и покушавајући да осујете српско надирање. Ипак, тај положај је брзо освојен, а Аустроугари су натерани у панично бекство. У том јуришу погинуло је и рањено и више наших војника. Заробљени митраљез предат је команданту батаљона, а Радојичић, резервни поднаредник из Осладића и његов друг Љуба Којић из Горње Буковице предложени су за највише ратно одликовање. Кад су војници гласали ко треба да добије Карађорђеву звезду Р. је добио већину гласова.

После овог пораза на Марјановића вису противник је још жешће ударио на малену Србију, па су се Р. и његови ратни другови жестоко борили на Курјачици, Ракића брду, Шерметовцу, Панином гробу, Василића брду, Видаковића шумама итд. Сви ти положаји, сем Курјачице, налазе се у његовом родном месту или ближој околини, па је тим пово- дом причао: Баш на Шерматовцу (код Шумаревића кућа), управо пред мојом кућом командир ме је са 67 војника оставио као водника на објавници са задатком да осигурам повлачење XVII пешадијског пука, који је одступао ка Ваљеву. Према нашем положају наступао је непријатељ јачине три, четири пука пошто се у близини нашег положаја налазио пут Лозница – Каменица – Ваљево. Наши борци су успешно задржали противничке налете.

Пошто су из борбеног строја испали сви виши официри то је Р. као резервни поднаредник преузео команду над четом. Вештим распоредом десетина војника и тешког оружја одбијени су и следећи налети противника. А кад су све остале јединице повучене са околних положаја она је повучена према Ваљеву без већих губитака. За храбро држање и сналажљивост у претходним борбама одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

После ове ређале су се борбе све до Рудника одакле су непријатеља протерали преко Саве. При новој противничкој офанзиви уследило је повлачење наше војске преко Косова 1915. када је Р. заробљен и интерниран у аустријски логор Хејзигнин, а потом упућен на рад у село Бжиза.

По окончању ратних сукоба враћа се у земљу и наставља бављење пољопривредом. Припадао је Демократској странци али није испољавао неку запаженију активност.

У браку са Мирославом, рођ. Радојичић (1900-1962) имао је три сина (Живорада, Пауна и Привислава) и четири кћери (Живодарку, Веселинку, Миладинку и Радмилу).