име: Будимир
презиме: Радивојевић
име оца: Димитрије
место: Лопатањ
општина: Осечина
година рођења: 1896.
година смрти: 1950.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Радивојевић Д. Будимир, полицијски писар и официр (Лопатањ, Осечина, 24. XI 1896 – Петровац, ?, III 1950).
Отац Димитрије и мајка Драгиња, пољопривредници средњег имовног стања имали су доста деце, а он им је био осми по рођењу.
Био је дугог лица, смеђе косе, кестењасте боје очију. Од особених знакова имао је два младежа на врату и ожиљак од бријача на јагодици левог образа. Завршио је четири разреда основне школе и пет разреда гимназије.
Учествовао је у Првом светском рату од 1915. до 1918. године. До 1916. био је у борац Ђачког батаљона V пешадијског пука Краља Милана Дринске дивизије. И након тога остао је у овом легендарном пуку. Током 1918. произведен је у пешадијског наредника. Трећег септембра 1918. године био је рањен, али ни то није оставило тежих последица.
Као резервни пешадијски поднаредник II чете III батаљона V пешадијског пука II. септембра 1918. године при нападу на положај Ровов- ска коса кретао се испред своје десетине, храбрећи своје војнике ушао је у прве и друге непријатељске ровове. Мада је био под сталном баражном ватром остао је у рововима и против противника водио борбу ручним бомбама. Сутрадан је на Градиштанској коси после баража бомбама и пушкомитраљеским хицима, покренуо своју десетину на јуриш и том приликом био рањен. Својом умешношћу, храброшћу и смелошћу извршио је све задатке на опште задовољство. Због тога је јавно похваљен наредбом команданта Прве армије од 4. септембра 1918, а заповешћу командира чете од 5. септембра 1918. обзнањена су његова храбра дела.
За испољену храброст и пожртвовање на бојном пољу на Солунском фронту одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је издат указ ФАО 150. 806, од 31 марта 1920. годи- не. Пре тога је 1917. године добио је Златну медаљу за храброст.
После рата напредовао је од полицијског писара до капетана I класе. Службовао је у Истоку, Ђаковици, Подујеву, Београду и Петровцу. У краткотрајном Априлском рату 1941. заробљен је и спроведен у немачко заробљеништво где је остао до ослобођења. По окончању ратних дејстава вратио се у земљу.
Женио се два пута. Први пут са Станом, кћерком Дивне и Милутина Павловића из Лужнице. Други пут са Даницом, кћерком Василије и Михаила Крстића из Ниша.
За заслуге у миру добио је и: Медаљу за војничке врлине, Медаљу за ревносну службу, Орден југословенске круне V реда, Албанску споменицу и Споменицу ослобођења и уједињења 1914-1918. године.