Рабасовић Ленка

227
Рабасовић Ленка
Рабасовић Ленка

 

 

име: Ленка
презиме: Рабасовић
име оца:
место: Биоска, Прњавор
општина: Ужице, Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

ВЕНЧАЛА САМ СЕ С КАРАБИНОМ

Мој девојачки сан о срећи прекинули су ратови. Најпре два балканска, па онај велики, светски. Они су из основа и у најлепшим годинама, пред удају, променили мој живот и бацили ме у највећа искушења и патње.
Уместо толико жељене своје куће, шума ће постати мој дом, стабло и ватра највећи заштитници. Шваба и снег најљући непријатељи. Храна – оно што су давали сељани: комад проје и сира. Лети: краставац и лук. Понекад јабука, најчешће – ништа. По два-три дана.
Само ми пушка није била тешка. Ни реденици преко груди. Ни револвер и бомбе за појасом. Живот је – хтео да се венчам с пушком.
Била сам ратник. Као створена за невоље. Две године су за мном јуриле потере. Пратили куршуми. Један ме је погодио, смрскао ми ногу изнад колена, други су парали одећу. Стотину пута сам гледала смрти у очи. Нисам се бојала, осим првих неколико дана. Али, дрхтало се и од моје бомбе, од мог гласа. Шваба је моје име изговарао са страхом. Команда је слала потере, али се многе нису вратиле.
Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала – вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана – хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука.
То је било 1916. године.
Али, да се вратим на почетак, на прекинуте девојачке снове.
Своју девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, питомог села испод планине Таре, спаковала сам у сандуке. Чинило ми се да није време за удају.
А просци су, богами, долазили. Не зна се, чинило ми се, ко је лепши. Ко већи делија и бољи домаћин. И ја сам, ако треба да се каже, била на гласу и стасу. Била ми је тек двадесета. Сестре су ми се поудавале, изродиле децу. На мене је био ред. Нисам, додуше, била велика миражџика, имала сам четири брата, али сам уз младост и лепоту још понешто имала да донесем у нову кућу.
Уто, као што рекох, дођоше ратови. Ја нешто у себи мислим: шта ћу ако погине? Зар да тако брзо останем удовица? И закључим да не треба журити. Брзо ће, мислила сам, проћи овај рат с Турцима. Биће времена за свадбе и весеља. И, стварно, брзо се заврши рат. Наши протераше Турке. Момци се почеше враћати. Неки са раном и одликовањима. Оживеше прела и комишања. У селу је то прилика да се виде момци и девојке. Да се кришом држе за руке и погледом милују.
Отац Јеврем ми саветује да се удам. Боји се – престарећу. Неће ме, вели, после нико. Увенуће моја лепота. Све моје друге су се удале. А ја – ништа, не хајем за то. У ствари, бојим се, немирно нреме. Није за свадбе и весеља. Кад оно, стварно, мир кратко потраја – ударише Бугари. Момци опет одоше. Више се нису ни враћали. Одоше и моја четири брата. У кући остадосмо само отац и ја.
Рат потраја. Млади се не вратише у село. Уместо њих стизали су, понекад, црни гласови. Куће завијене у црно. Али, зло је тек долазило. После оних победа на Церу и Колубари, наша војска се некуда повлачила. Нисам знала шта је с мојом браћом, ни да ли су живи. Тоје било 1915. године. Шваба убрзо стиже и у наше крајеве.
За све настадоше тешки дани. Шваба отима жито и сгоку, пали куће, силује жене… А од наше војске, наших заштитника, ни трага ни гласа.
Народ трпи зулум. Даје што Шваба тражи. Они који дају – на муци су. Затварају их, воде у Ужице и тамо муче и убијају.
Дођоше, једног дана, и у нашу кућу. Траже жито, стоку. Отац онемоћао, болестан. Не би дао ништа, али не сме да писне због мене. Боји се – одвешће ме. А један ме стварно гледа. Обузе ме страх. Не дај Боже, мислим, само да не доживим ту срамоту… Боље да умрем.
Дође и пролеће 1916. године. Неки војници се јавили својима са солунског фронта. Пишу да су живи и здрави. Јављају кога из села нема, ко је погинуо, ко нестао… Нико о њима не јавља ни реч. Не знам да ли су живи.
Једног септембарског јутра, сећам се добро, погледам низ пут. Иде човек чији су ми кораци некако познати. Боже, мислим, ко ли је то? Кренем му у сусрет. Не бојим се, видим да је наш. Личи ми на брата Цвија. Јесте Цвијо, није Цвијо. Кад приђох на десетак метара, он ме зовну:
– Потрчи, Ленка, да те брат загрли!
– Цвијо, брате мој рођени! – вичем ја и трчим.- Љубим га и грлим, па се измичем. Не могу да га препознам. Кост и кожа. Једва ако има четрдесет кила. А био је људина. Видим: и рука му неспособна, не мрда прстима…
Уз пут до куће прича ми шта се с њим догодило. У једној борби на Рајцу био је тешко рањен у груди и руку. Ту је и заробљен. Био је у неком логору. Рану на грудима је залечио, али је рука остала неспособна. Почела да се суши. Због тога су га пустили кући. Рачунали су – тако неће моћи да им науди…
Отац се много обрадовао кад је видео Цвија. Али за кратко. Јер, ето, најстарији син – неспособан, рука му се суши…
Цвијо није имао појма шта је с тројицом млађе браће – Божом, Нешом и Владиславом. Нису били у истој јединици. Рат их је од почетка раздвојио, тако да нису знали један за другог.
Цвијо је био код куће неко време. Помишљао је да се ожени. Волео је неку Станиславу Маринковић. И она је њега волела. Њен отац је у то време био председник општине у Биосци.
Неким чудом, ипак, не дође до слоге измећу Цвија и Станиславе. Ништа од свадбе. Мени се чинило, а по селу се и причало, да Цвијо не воли њеног оца Милана. Није му се допало што се за време окупације прихватио дужности председника општине… Станиславу више није хтео ни да погледа. Она се, веселница, надала. Волела је Цвија; није јој сметало ни што му се рука сушила. Желела је да буде с њим до краја живота.
А Цвијо, ко зна зашто, изненада запроси Гвозденију Лукић. И она лепа девојка, нема шта, из честите куће. Брзо се то прочу по селу. Допадала ми се Гвозденија, али било ми је жао Станиславе. Ћутала сам. Нисам Цвију ништа говорила. Рачунала сам: старији је, паметнији, зна шта ради.
Не прође ни неколико дана, стиже за Цвија позив из Ужица. Требало је да се одмах јави властима. Чинило му се да је у то умешан Станиславин отац. Бојао се да није посреди каква клевета. Рече ми:
– Сејо, ово не слути на добро. Њима се никад не може веровати. Можда би било боље да не идем. Ако ми се нешто деси, знај да је у то умешан Милан Маринковић. Можда због Станиславе, а можда и због неких других ствари. Боји се мене. Он служи окупатору, а ја то не волим. Можда хоће да ме уклони…
Чим се јавио властима, био је затворен, али је пете вечери сковао план да побегне. И учинио је то, а ја никада нисам сазнала како му је то пошло за руком. Знам само да му је у томе помогла нека девојка, звала се Лала. Изгледа да је она била неки швапски повереник. Било како било, она му је помогла, тако да је Цвијо успео да умакне и дочепа се села. Око поноћи зачу се тихо куцање на прозор. Претрнух од страха. Помислих да су Швабе. Приђем прозору и видим Цвија. Он ми шапну:
– Ја одох! Бићу на Тари. Ако ти буде претила опасност – дођи. Кукај или певај кроз планину, ја ћу те чути…
Заборавила сам, чини ми се, да кажем да Цвијо тада од оружја ништа није имао. Оне ноћи, кад је умакао из затвора, понео је – сабљу. То је било једино оружје у нашој кући. Сабља је припадала брату Владиславу, који је био коњички подофицир.
Већ сутрадан по Цвијовом бекству селом се пропе вест да су дошле Швабе и купе жито. Иду од куће до куће. Води их кмет. У оно време узети сељацима жито – значило је пропаст. Многи су тада гладовали…
Нико није слутио да ће тога дана у селу доћи до крвопролића.
Док су се двојица Шваба са кметом приближавала селу, Цвијо их је пратио погледом. Налазио се на Поповом брду. Одатле је надалеко могао да осматра. С њим су била два младића: Обрад Јеринић, из Росуља, и Јаков Ваљаревић из Биоске. Нису имали ни по осамнаест година.
Цвијо је био наоружан. И Јеринић је имао пушку, иако никад раније није гађао. Јаков Ваљаревић је носио ону Цвијову сабљу. Младићи су, понесени родољубљем, побегли од кућа. Очеви су им били на фронту, далеко од отаџбине. Обрад и Јаков су оставили уцвељене мајке и сестре и придружили се Цвију истог тренутка кад су сазнали да је спреман да се бори.
Мој брат је желео да се одмах покаже као заштитник нејаких. Као да није помишљао шта то може да нам донесе. У то време су у селу живели само старци и жене, немоћни да се одупру, и деца… Цвијо је то морао да зна. Мало их је који би у овим акцијама могли стварно да му помогну.
Цвијо и она два младића заузеше бусију. Цвијо заповеди:
– Нећемо им дозволити да ућу у село! Пуцаћемо чим се приближе на стотинак метара. Ја ћу гађати оног са подофицирским ознакама, а ти, Обраде, гађај оног војника. Ти, Јакове, буди спреман да кмету одсечеш главу том сабљетином ако се и он маши оружја… Шваба мора да има на уму да је на туђој земљи…
Ове речи мало осоколише младиће, невеште и у држању пушке, а камоли у нишањењу и гађању. Били су још тако рећи деца. Први пут се овако срећу са окупаторским војницима. У њима је пламтела жеља да се покажу као прави борци.
Чим су се Швабе приближиле, Цвијо се подиже и викну:
– Враћајте се назад! За вас нема жита! Кмете, не доводи Швабе у село, несрећна ти мајка!
И кмет и Швабе су, вероватно, мислили да то неко с њима збија шалу. Наставили су као да није било упозорења.
Уто плану пушка. Подофицир се затетура и паде. И Обрад опали, али промаши. Јаков није имао прилику да употреби сабљу. Онај војник и кмет зграбише рањеног подофицира и у трку се повукоше…
Село се узнемири. Жене закукаше. Страховале су од освете. Старци су сматрали да је добро да се Шваби покажу зуби. И сами би то, говорили су, учинили, али су престари. Добро је што има младих који хоће да се боре. Цвијо је за њих био велики јунак, осветлао је образ. Старци су кукали што њихови синови нису ту. Показали би опи Шваби…
Одмазда је убрзо стигла. Швабе су пожуриле да казне немоћне сељаке за оно што је учинио Цвијо са два нејака младића.
Већ сутрадан, била сам код неких комшија, кад дотрча једна девојчица и с врата поче задихано да говори:
– Швабе, Швабе… Ту су… Траже Ленку… Има их пуно…
Не трчим напоље, попнем се на брдашце и погледам. Кад имам шта да видим: најмање десет Аустријанаца! Још неки рекоше да се распитују за мене. Цвија и не помињу. Дрхтим од страха, од помисли шта ће се догодити, шта ће бити с мојим оцем.
Ту ноћ сам провела у кући рођака Стевана Пјевића. Крила сам се на тавану све док ми није јављено да су отишли и да нема опасности. Нешто ми је те ноћи пало на памет. Швабе хоће да ме ухвате, како би после лакше уцењивале Цвија. Њеему тада неће преостати ништа друго него да се преда, или да их више не напада… Све што он њима буде радио, они би искаљивали на мени… Нисам смела да дозволим да ме ухвате. То сам чврсто одлучила. Не смем им пасти у руке, макар пзгубила живот…
Тога дана, зачудо, Швабе нису никог дирале. Ни мога оца. Само су се, као узгред, распитивали за мене. Нису носили никакав плен из села, понашали су се као јагњад.
Ујутро, у цик зоре, одем кући. Отац се обрадова кад ме угледа. Загрли ме и рече:
– Бежи, дете моје, куд знаш. Не иди у њихове руке. Мене нека муче, а ти се не дај! Здрава си и млада, бежи у шуму. Иди Цвију. Боље да погинете него да паднете душманину у руке. Тражили су те. Рекли су ми да неће ништа нажао да ти учине, само да те нешто питају за Цвија. Лажу. Хоће да те ухвате, па би после лако и с тобом и с Цвијом.
Покупих нешто ствари, најнужнијих, за пресвлаку, пољубих оца у руку, па у шуму. Сунце грануло, али је прохладно, месец октобар. Попнем се на брдо Измор, па се осврнем да видим село. Ко зна, мислим, да ли ћу га још дуго гледати, можда ће ме Швабе ухватити и обесити, као толике друге. А можда ћу и у некој борби погинути. Борби? Па ја никад пушку нисам опалила, не знам ни како се њоме рукује.
Кажем, грануло сунце, кад око моје куће – војска. Опколио Шваба. Пуно двориште војника. Чује се нечије запомагање. То сигурно бију мога оца Јеврема. Боже, мислим, шта ми је све ово требало? Зашто оде Цвијо? Шта ће сад бити са оцем? Убиће га! Обесиће га! Али, опет, можда је боље овако. Зар да дозволим да ме обешчасте, па да ме обесе?
Први пут у животу зажалих што немам пушку и бомбе. Не бих сада гледала шта се збива, одлетела бих доле, мећу њих, па бомбе, једну за другом… Направила бих лом… Овако, ништа, стојим, а срце ми се стегло. Не знам где је Цвијо. Он нема појма шта се сада догађа у селу.
Не знам шта да учиним, куда да кренем? Да одем да се предам? Да кажем: „Ево ме, ја сам Ленка, шта хоћете од мене?” Глупост! То не би спасло оца. Ни Цвија. Шваба ће учинити што је наумио…
Наиђе једна девојчица. Мислим да се звала Круна. Замолих је да отрчи доле и види шта се догађа у мојој кући. Да ником не казује где сам, само да добро погледа и да се врати и каже ми. Мало касније дође. Сва дрхти од страха:
– Тебе траже, Ленка… И Цвија… Туку деда Јеврема… Траже од њега да каже где си. Бију све редом…
То је то, мислим, јуче као јагањци, тек се распитују за моје здравље… А јутрос, пре сванућа, кренули да ме ухвате! Тако ради Шваба. Нећу ти, Швабо, остати дужна! Јесам женско, бојим се, али прегорећу, знам. Опет, жао ми оца… Јадник, ни крив ни дужан… Сетих се шта ми је рекао на растанку: ,,Стар сам и болстан, али ти и Цвијо се не дајте. Борите се…”
Па да се борим! Али, како? С чим? И с ким? Шта можемо Цвијо и ја толикој швапској сили? Кап воде у мору! Ма, да ми је само оружје, не би се ни Шваба тако понашао. Видела сам ја то кад Цвијо обори оног подофицира. Бежи Шваба, бежи, него шта…
Све тако стојим на брду Измор и мислим. И гледам доле, према кући. Поче и снег да пада. Али Шваба се још не разилази. Бојим се ухватиће ме мрак, па кренем према Симовићевом борјаку. Ту сретнем једног дечака, Илију Пјевића, имао је дванаест година. Питам га шта се догађа у селу. А он ће:
– Траже тебе и Цвија. Бежи куд знаш. Не излази им на очи…
– И нећу, кажем. Док се не докопам пушке, а после – гледаћемо се преко нишана. Па ко буде бржи.
Замолих Илију да пође са мном јер нисам знала којим путем да кренем према планини. Стигосмо до куће неког Милоја Ковачевића. Ту нас ухвати ноћ…
– Спасавај ме како знаш! – рекох Милоју. – Ја сам Ленка, Цвијова сестра. Бежим од Шваба. Ено их доле, још харају по селу. Морам хитно да нађем брата. Али, како да га тражим по мрклој ноћи. Ко зна на кога могу да набасам. Прими нас на конак…
Милоје нас прими, али му не би право. Мене, изгледа, није познавао, а бојао се потере.
Ока нисам склопила. Размишљала сам: шта ја ћу радим, куда сам се запутила, шта ћу ако окупација потраје. Повратка ми више нема, кући не смем, а у њој остаде само отац, стар и болестан. Ко ће њега да гледа, ко да га опере, скува ручак? Одагнам некако те мисли, па ме спопадну друге. Могу и да се предам Швабама, да скончам живот, да ме осрамоте као толике друге и обесе у Ужицу. Да подигну вешала и кажу: „Дођи, народе, да видиш Ленку Пјевић. Она се дрзнула да откаже послушност моћној аустроугарској царевинн. Она – шака јада! И не само што је отказала послушност, већ хоће да се бори, да носи пушку, бомбе, да убија наше војнике…” Онда се тргнем и кажем гласно Илији: „Е баш то хоћу, пушку хоћу, да браним село и нејаке! Запамтиће ме Шваба!” А Илија заспао. И да ме је чуо, ништа не би разумео. Било му је само дванаест година. Никад није мрднуо из села.
Ујутро рано кренусмо даље кроз планину. Веје мећава, не можеш ни да гледаш около. Пролазимо кроз Добро Поље. Почех да дозивам Цвија. Илија, нејак, промрзао, поче да плаче. Освртали смо се, застајали, али од Цвија ни трага ни гласа. После три сата хода стигосмо до врха. Станем поново да зовем Цвија. Чинило ми се да ћемо ноћ провести у овој пустињи, завејани снегом, промрзли и гладни…
Наједном искрсну наоружан човек, засут снегом. Претрнух од страха. Кад – Цвијо. Потрчах му у загрљај и заплаках.
– Знам све! -рече ми он. – Друкчије, изгледа, не може. То ти је судбина. Уместо да гајиш своју децу, живећеш у планини, по пећинама, без сна и хране. Али, не мари. Бићеш са мном. Неће ни Швабе дуго. Доћи ће и њима црни петак…
Одатле кренусмо даље према колиби браће Вићентија и Радоја Царевића. Цвијо их замоли да Илију и мене приме на конак. Брат рече да ће доћи ујутро, па се изгуби у шуми…
Не знам где је Цвијо био те ноћи и зашто није остао с нама. Видела сам да није сам. Мало подаље од њега било је још неколико људи. Њих ћу убрзо упознати, друговати с њима, делити хлеб и со, радост и бригу. Сви су они побегли од швапског зулума. Одбили су да дају жито и стоку, па су им претили хапшењем. Други су једноставно хтели да се боре против окупатора. Чули да постоји мала дружина на Тари; да пресреће и напада Швабе и – дошли. Надали су се скором повратку српске војске. Желели су да допринесу ослобођењу земље…
Сутрадан рано дође Цвијо и рече Илији да одмах крене кући. Дечак се успротиви.
– Молим те, Цвијо, да останем. Бићу ти од користи. Обавештаваћу те где су Швабе. Носићу муницију. Радићу све што хоћеш…
И Илија заплака.
Ове речи и сузе гануше Цвија, па очински рече:
– Добар си ти дечко, Илија. И храбар. Али, ово јо рат. Окупатор је свуда. Биће сигурно и тешких борби. Ко зна шта нас чека. Зато, иди својој мајци. Њој си најпотребнији. Ако Шваба сазна да си био с нама, ти признај. Кажи слободно где си нас видео. Боље него да те туку. Кад дођем у село, потражићу те…
После ових речи Илија се поздрави и оде.
– А ти – обрати ми се брат – остани овде још дан – два. Наћи ћу можда боље склониште. Помажи нешто овим укућанима.
У тој колиби сам се окрепила. Страх је почео да ме напушта. Али следеће вечери, таман смо бпли легли, трже нас лавеж паса. Скочисмо. Као да сам предосећала: Швабе! Упадоше у колибу и почеше да нас туку. Радоја, мене, Вићентија и Анђу. Спомињу моје име. Истераше нас напоље, на мраз. Бију корбачем, кундацима. А ми готово голи, у кошуљама.
– Говори где је Ленка! – окоми се један на мене. – Говори! Била је овде, обавештени смо…
– Не знам, кажем, ни ко је Ленка. Никад нисам чула за њу. Ово је поштена кућа. Мирна чељад…
Не верују. Туку нас и даље. Гледам молећиво укућане и трпим ударце. Само да ме не одају. Да не кажу: станите, не туците нас, ево Ленке, пред нама је! А можда не би ни поверовали, ко зна како су ме замишљали. Можда – наоружану до зуба…
И данас, после толико година, са захвалношћу се сећам те породице. Претукли су све укућане, али узалуд – нису ме одали. Усред тог мучења одјекнуше пуцњи. Швабе се згледаше и заборавише нас. Искористих прилику и шмугнух иза колибе. Кроз снег. Рекох својим добрим домаћинима да крену за мном. Ваљда ће нас Цвијо спасти…
Освртала сам се, али за мном нико није ишао. Најзад стигох на један пропланак. Иза дебелих стабала угледала сам неколико људи. Ту је и Цвијо. Испричах шта се догодило. Неколицина људи спусти се до колибе где сам коначила. Убрзо се вратише и рекоше да су Аустријанци побегли. Донели полупечену овцу са ражња коју су Швабе спремале.
Ту сам схватила да је мој брат Цвијо као неки харамбаша. Сви су слушали његову заповест. Ваљда зато што је имао ратничко искуство. Чинило ми се да га ови људи, од којих сам само неке познавала, воле и поштују. Први пут сам се осећала сигурно.
После неког времена Цвијо нареди покрет према месту званом Вис на самом врху Таре. Наједном фијукнуше меци и забише се у стабла. Наши потражише заклон и отворише ватру. Настаде борба.
Цвијо ми тутну у руке пушку и викну:
– Гађај! Пази да не промашиш, сваки метак нам је драгоцен!
Први пут у животу држала сам пушку. Нисам имала времена да размишљам. Повукох ороз и испалих први метак. Насумце. До мене, уз дебело стабло, стоји Јаков Ваљаревић. Онај младић, који је са Цвијом дочекао кмета и Швабе пред Биоском. Гледам како он набија метке и гађа. Угледах како се Шваба пребацује иза дрвећа. Све у скоковима, погнуте главе. Држим то место на нишану. Мислим, ако се још једном подигне опалићу. И стварно, не прође ни неколико секунди, угледах главу и повукох обарач… Истовремено одјекну пуцањ и чу се јаук… Испалих још три метка. Онај Шваба се више не диже и не јаукну…
Борба се тек распламсавала. Цвијови људи су ћутали. Нико ништа није говорио. Само су нишанили и обарали Швабе. Крај мене изненада експлодира бомба. Поткреса гране стабла иза кога сам чучала, откиде комаде дрвета и изрова земљу…
Ни то ме није уплашило. Наједном ми је све било обично. Као да сам свикла на бојеве. Пажњу ми привуче Шваба који се као и онај малопре пребацивао према нашем положају. Нећеш, мислим, далеко. Можда си ме ти ударио корбачем и кундаком, можда си ти мучио оне Царевиће… Можда си ми оца тукао, кућу спалио, мене у шуму отерао…
Осећам како ми крв навире, како ме мржња обузима и ја бих сада, овог раног јутра, кад сам се нашла на мегдану, да – убијам… Опет се појави она швапска глава са телећаком на леђима и опет јаук и стропоштавање у снег… Није ми тада падало па памет да су то млади људи, да су пошли у рат туђом вољом, да, можда, никоме ништа нису нажао учинили, али опет – окупатор је то…
До мене добауља Цвијо, ништа ми не говори, само ме гледа. Ваљда је хтео да се увери да сам жива и да сам научила да гађам пушком. И ја ћутим, не казујем му да сам већ смакла двојицу. Мислим – боље је да се не хвалим. Можда је и видео. А зашто, опет, да му не кажем. Нека зна какву сестру има и како нисам узалуд трошила му ницију. Не казах ништа, јер оно што се тог тренутка догодило пресече ми мисао…
Јаков Ваљаревић поче да дозива у помоћ. Пуцњава још траје и ја опрезно погледах према његоном заклону. Несрећни младић се превијао од болова. Отпузила сам до њега. Видим, у крви је… Рањен у плећку. Кад ме угледа, ућута и више не јаукну. Ваљда га је срамота. Меци почеше да звижде и око мене. Незгодно неко место.
Погледом тражим Цвија. Не знам шта да учиним. Ако покушам да Јакова изнесем, бојим се убиће и њега и мене… Швабе само чекају да се неко помоли низа дрвета. Угледах Цвија како чучи иза једног стабла. И он је мене видео. Наједном се диже, баци бомбу и мени руком даде знак да легнем… Одјекну страшна експлозија, па се све утиша. Швабе су се повукле.
То је био њихов први пораз у сусрету с нашом дружином.
Сви се окупише око несрећног Јакова. Нађосмо неке крпе и зависмо му рану. Само је он био рањен, сви други читави. Пет мртвих Шваба. Колико рањених – нико не зна, ако их је било, однели су их у Ужице. Цвијо рече да покупимо њихово оружје па да се повучемо према врху Таре. Треба наћи добро склониште и избећи потерама… Осим тога, снег је, није погодно за кретање и борбу. Треба чекати пролеће, да шума олиста…
Од неких сељана сазнадосмо да су Швабе ухватиле оне људе код којих сам била и везане их одвели у Ужице. Моји добротвори су, значи, на муци. Вићентије и Радоје Царевић су у затвору. Тамо ће их најпре мучити, тражиће да кажу куда се крећемо, па ће их потом, као и толике друге, обесити. Себе сам сматрала кривцем за њихову несрећу. Мучила су ме свакојака питања. Ако сам већ хтела да се борим, зашто нисам отишла са војском, као Милунка Савић, чију сам слику гледала у новинама… Кад већ нисам на фронту, ево прилике и овде. И овде се бори, гине, рањава. Ратно је доба. Истина, нисмо као права војска, али зна се ред. Свако има своје задужење.
Иако сам војник, с пушком, дужна сам да овим људима, ако је затишје, оперем кошуље. То сам и радила. Наложимо ватру, угрејемо воду, па оперем кошуље свима. Једном смо тако остали без рубља, јер су Швабе припуцале баш кад сам прострла да се суши…
Мени више није било повратка у село. Осуђена сам на неизвестан, тежак задатак. Цвијо ми је рекао да стално вежбам руковање пушком. Те како се пушка држи, те како се прислања уз раме, нишани, повлачи обарач, репетира. Затим, како се прелази с положаја на положај, како се бира заклон, баца бомба, све оно што мора да зна сваки војник. Нисам се бунила. Напротив. Муниције је било доста, а мете су ми биле – борови. Била сам толико увежбала око да сам могла да се кладим да ћу погодити мету. И, заиста, они који нису веровали, плаћали су опкладу. Научила сам како се баца бомба, мада ме је, признајем, у почетку било страх. Плашила сам се да не избројим погрешно, да ми експлодира у руци…
Цвијо је био веома задовољан:
– Ти, бре, сејо, као да си рођена за војника. Сада сам сигуран да ћеш моћи да ме осветиш ако ме Швабе убију. И скупље ћеш да продаш своју главу.
Недељу дана касније имали смо још једну борбу са Швабама. Мало је требало да нас похватају живе. И то би нам се сигурно десило да није било неког Радоја… Тог јутра до земуница у којима смо боравили дотрча Радоје. Тако га је, у ствари, ословио један из дружине кад га је угледао. Ја га нисам познавала.
– Бежите куд знате! Швабе су кренуле у овом правцу! – рече Радоје. – Трчао сам преким путем, кроз шуму и снег да вас обавестим…
То рече и изгуби се иза дрвећа. Онај наш из дружине приђе Цвију, шапну му нешто, на шта се онај подиже и заповеди:
– К’оружју! Швабе су нам за петама! Изаћимо у колону по један, опрезно. Морамо овом стазом према Калуђерским барама. Другог пута нема…
Само што смо изашли, Шваба осу паљбу. Ми узвратисмо. Има нас десет. Толико и пушака, доста бомби и муниције. Снег дубок. Али Шваби је теже, није навикао на овакве невоље. Поред тога, на туђој је земљи, боји се, мисли да га иза сваког грма чека наш човек…
Цвијо је поред мене. Преносим шапатом његову заповест: да се више не гађа, да се чекају групе па да онда на његов знак – бацимо по бомбу. Ово је изгледа, мало охрабрило Швабе… Можда су помислили да су нас уплашили или да нас је толико мало да не смемо више ни да се огласимо.
И заиста, не прође ни неколико минута, појавише се две групе од по четири-пет војника. Пребацивали су се у краткпм скоковима. За то време, њихови су осули јаку ватру. Иза ових група, које су се брзо пребацивале појавио се мањи стрељачки строј. Ишли су све слободније, охрабрени муком с наше стране. Јадна ли вам мајка, мислим се. Не знате шта вас чека. Ту ће вам, у овој планини, на овом снегу, бити крај…
Тако ја размишљам кад угледах дигнуту Цвијову руку. То је знак. Треба, по договору, лагано избројати до пет и – бацити бомбу. Тако је и било. Мајко моја, учини ми се да се цепа планина. Све се претвори у јаук, у дим. Искомадана стабла су се стропоштавала на мртве и рањене Швабе. Латисмо се пушака. Онај стрељачки строј, преостали део, окрену леђа и даде се у бекство… Цвијо посла двојицу да покупе пушке и муницију. Део тог оружја оставили смо у земуници и добро га сакрили. Чували смо га за оне који су долазили. Јер, како је наш отпор растао, тако се и дружина увећавала. Већ на пролеће 1917. године било нас је тридесетак…
Сви смо били весели што смо тако разбили Швабе. Само је Цвијо био нешто забринут. Одмах после те битке рече:
– Нама, као што видите, Шваба не може ништа, али може нејаком народу… Чуо сам да су позатварали многе сељаке, сумњичећи их да нам дају коначиште и храну… Кажу да је ужички затвор пун људи из крајева куда смо пролазили. Мислим да би било добро да се мало смиримо. Да начинимо земунице и да се притајимо до пролећа. А тада ће ваљда стићи и наши са солунског фронта.
И остали су тако размишљали. Сви смо били спремни да се мало притајимо, сачекамо да прође зима, заварамо Швабу како би оставио сељаке на миру, а на пролеће опет ударимо свом снагом.
Што се мене тиче, ја сам се већ навикла на овај живот. Била сам, као и остали, стално на опрезу. Сељаци су нас помагали, гледајући у нама своје једине заштитнике, али и опасност да им натоваримо на врат Швабе, жељне освете. Многи од ових честитих људи давали су нам храну, нешто одеће, обуће, обавештавали су нас о кретању непријатеља, слали поруке…
Иза Доброг поља, на пропланцима, начинили смо шест земуница. Све близу, али одвојене једна од друге. Дању смо чували стражу. Неки су одређивани да набављају храну. А храна: кромпир, пасуљ, лук, сир, брашно… Ја сам у земуници пекла хлеб у црепуљи. Кромпира је било доста. Месо смо ретко јели. Најчешће смо били гладни. Али, нико се због тога није жалио. Рат је, окупација, сељаци су намучени и опљачкани. Ни они немају шта да једу…
Све до средине фебруара 1917. године мало ко је знао за нас. Цвијо није могао да се смири. Као да је био на ватри. Пекло га је, можда и осећање кривице због недужних сељака који су главом платили наше одметништво… Поред тога, мислио је – каква смо ми војска која се скрива по земуницама, док Шваба хара по селима, убија и пљачка…
О оцу Јеврему ни гласа. Првих неколико недеља, док сам била у близини села, знала сам да је жив, да су га Швабе тукле и да су опљачкале готово све, а после, када сам била дубоко у Тари, нисам ништа чула. Већ је било прошло пет месеци од како сам се одметнула од куће, како сам наоружана. О браћи која су била с војском на фронту, такође ништа нисам знала. Неки из села су се јавили својима, моји нису. Никакви гласови о њима нису стизали. Надала сам се да су живи…
Једног јутра, сећам се, снег је био велики, месец фебруар, Цвијо рано изиђе из земунице. Рече да ће се вратити најдаље за три сата. Нама рече да будемо на опрезу, да не излазимо без нарочите потребе.
Нико не зна где је Цвијо тог дана ишао. После три сата вратио се смркнут, невољан.
– И ми смо неки војници! – рече љутито. – Ко бајаги некакве комите! Лежимо овде, у земуницама, а Швабе у селу отимају жито, пљачкају сиротињу. Спремајте се! Чистите оружје! Чим снег престане да пада, изаћи ћемо из ових јазбина у народ. Да га бранимо од Шваба. Нама је место на фронту, у рату, а не у земуницама и поред ватре…
И нама је било тешко. Осећали смо неку кривицу. Збиља, имали смо доста муниције и оружја, а лешкарили смо по земуницама. Нисмо били ни лоше одевени, не лошије од наших јатака који су нам давали храну и обавештавали о кретању Шваба и другим новостима. Носили смо сукнена одела и опанке. Хранили смо се углавном бареним кромпиром.
Цвију је, чинило ми се, било најтеже. Тешко му је падало ово скривање по земуницама. Дању је ћутао, увече би проговорио коју реч. Излазио је готово сваког дана. Састајао се са јатацима. Ми нисмо знали ко су ти људи с којима је сарађивао. Цвијо их је држао у тајности. Желео је да их поштеди у случају да неко од нас падне Швабама у руке. Били смо обавештени о свему што се дешавало по селима, у Бајиној Башти и Ужицу. Цвијо се о свему распитивао. Тражио је од наших јатака да сазнају ко се све јавио од војника са Солунског фронта. Молио је да му та писма донесу, јер се надао да ће одгонетнути оно што у њима није јавно речено – има ли наде скором повратку.
Провели смо још неколико дана у земуницама. Снег је престао да пада. Било је и сунца. Излазили смо из земуница, излажући се благим сунчевим зрацима. Били смо бледи, испијени влагом. Осећао се дах пролећа. А ми смо то чекали. Да шума олиста, да озелени, па да се тако чешће виђамо са Швабама. Живот је хтео да на ове сусрете не чекамо дуго.
Једног поподнева врати се Цвијо са уобичајеног извиђања. Био је нешто веселији него иначе. Осмехивао се. Чим смо га таквог видели, знали смо да ћемо се ускоро, можда још исте вечери, гледати преко нишана са Швабама. И, стварно, тако је било. Јатаци су га обавестили да су окупатори реквирирали десетине оваца и коња и да се налазе на Калуђерским барама.
Цвијо као да је такву поруку једва чекао. Једним звиждуком сакупи дружину и рече:
– Спремајте се! Још ноћас напашћемо Швабе. Повратићемо све што су од сељака отели!
Дружина се томе обрадова. Јаков Ваљаревић, младић из Биоске, коме рана беше зарасла, срећан. Једва је чекао да кренемо у борбу. Приђе му, пружи руку и рече:
– То је права реч и прави тренутак. Шума је замукла као да нема живих… Већ дуго не опалисмо ни метак. Досадио ми овакав живот. Кад могу наши војници да се боре на Солунском фронту, можемо и ми…
Већ после петнаестак минута били смо спремни. Земунице смо, за сваки случај, затворили. Искуство нам је налагало да за собом не остављамо никакав траг.
Ишли смо у колони по један. Нисмо разговарали. Били смо опрезни. Дуго смо пешачили. Негде пред поноћ били смо на Калуђерским барама. Кад смо се приближили швапском биваку, Цвијо даде знак да станемо. Био је мркли мрак. Цвијо поша у страну калуђера Милекића и наредника Сумеуна Симеуновића и стаде се нешто сашаптавати с њима. Нама рече да станемо иза стабала, а они се запутише у мрак.
Мислим да смо стајали двадесетак минута, кад стиже Цвијо и даде знак да кренемо за њим. Њих тројица су у тишини уклонили швапске стражаре. Остале ћемо сада да ухватимо на спавању! Цвијо направи распоред тако да смо опколили зграду. Ја сам била на око 80 метара. Свуда около је била шума, само је зграда била на једној чистини. Калуђер је овај крај одлично познавао.
Чекали смо Цвијов знак за напад. Стајала сам иза бора кад изненада зачух разговор. Језик нисам могла да разумем. Било ми је јасно да нису наши. На пртини, десетак метара од мене, запрепашћена, угледах двојицу Шваба. Уто Цвијо даде знак за напад и пушке плануше… Сви кренуше према згради у којој су биле Швабе. За тренутак се збуних. Откуд баш сад наредба за напад. И откуда они да наиђу овуда? Времена за размишљање није било.
Истог тренутка искочих иза дрвета с упереном пушком и викнух:
– Стој! Руке увис!
Швабе дигоше руке. Клате се. Од страха или, можда, од ракије? Помислих да су ова двојица била у некој кући. Можда су пљачкали, силовали, тукли? Спопаде ме жеља да их одмах поубијам. Али, опет, некако ми није згодно: заробила сам их, они ћуте, не дају отпор и не би било поштено да их усмртим.
Тамо напред, пред кућом, грми. Пуцњава је трајала више од пола сата. Потом чујем Цвијо ме зове. Измакнем се два-три корака па кажем Швабама да пођу напред. Право пред Цвија и дружину. Сви се изненадише. Откуд сад ова двојица? Мислили су да су у току борбе искочили кроз прозор и да су налетели на мене… Ја им испричах да сам их заробила пре него што је почео напад. И они су били заробили неколицину. Сви везани.
Те вечери било је шест мртвих и девет заробљених. Неки су, ипак, успели да побегну. Видело се по оружју, у страху су га заборавили. Ту смо дочекали зору. У оној згради је било доста хране – меса, хлеба, дувана, ракије… Појели смо оно што је било за јело. Цвијо рече да ракију нико не дира. Мислио је да ћемо тога дана имати још борби.
Шта да радимо с толиким заробљеницима? Било је предлога да се побију, али Цвијо није био за то. Нисам, додуше, ни ја. Једино не бих пустила ону двојицу коју сам заробила. Бар пре него што сазнам да ли су те ноћи какво зло учинили.
– Требало би их побити! – рече Живан Станишић. – Зар треба показати милост према непријатељу? Они муче и вешају наше сељаке, недужне у свему, а ми хоћемо да покажемо неко људско разумевање! Зар су то војници? Погледајте их? Пљачкаши и убице! Силници пред немоћнима, а кукавице пред нама! Ето разлога да их побијемо…
– Чекајте, људи огласи се калуђер Здравко Милекић. Све је то истина, они су убице и пљачкаши, никаква царска војска! Али сада су наши заробљеници. У нашим су рукама. Да их водимо са собом не можемо, да тражимо неку замену заробљеника такође не можемо, јер од наших нико није заробљен. Предлажем да их пустимо…
Дружина се ускомеша. Сви су чекали Цвијову реч. А он је ћутао. Није се колебао, само је тражио начина да избегне сукоб међу нама. Саво Бошњанин, пребегао из Босне да би нам се придружио, рече да би било најбоље да ја пресудим.
– Ево – рече Бошњанин – Ленка је двојицу заробила пре него што је борба почела. Нека њена реч буде последња. Женско је, а по храбрости и сналажљивости нисмо ништа бољи од ње.
Сви се сложише. И сви, као по команди, уперише поглед у мене.
Стојим и молим се: Боже, помози ми да будем праведна. Не дозволи да пресуди мржња. Да не подлегнем жељи за осветом. Да победи правда. А шт а је сада правичност? Шта је правда? Пустити убице свога народа! Оне који пљачкају и убијају! Који вешају људе! Зар нисам од њиховог зулума побегла у шуму? Како су мучили мога оца Јеврема! Они су отерали нашу војску далеко од отаџбине. Показују храброст на деци и старцима. Побити их, побити!
Стани, Ленка, полако. Шта ти је? Каква те то мржња обузела? Женско си, али си и војник. Морала би да знаш да се заробљеници не убијају. То је правило српске војске. О томе су ти ноћу, у земуницама, причали и Цвијо и остали. А ти баш хоћеш да их побијеш! Хоћеш смрт, хоћеш крв, метак у чело, вешала…
Подигох поглед и угледах Јакова Ваљаревића. И он је гледао мене. Очекивао је моју реч. Сетих се Илије, дванаестогодишњака који ми је показао пут до планине, кад сам отишла од куће. Шта ли је с њим? Да ли су га Швабе мучиле? Потом се сетих браће Вићентија и Радоја Царевића. У њиховој колиби су ме ухватиле Швабе, тукле корбачем и кундаком. Тражили су да кажем где се крије Ленка! Тукли су и моје домаћине…
Мислила сам већ да кажем да их ослободе, нека иду својој команди, кад ми падоше на памет она двојица која су наишла на мене. Да их пустим? Ако су оне ноћи силовали и осрамотили неку несрећницу? Ако су је у крви оставили? Зар да пустим такве зликовце? Шта ће рећи људи? Они силовали, народ очекивао заштиту од својих људи, а ми пустили злочинце? Смем ли то да учиним? И зашто ја да одлучим? Зашто Сави Бошњанину то паде на памет?
Све је то потрајало кратко, који минут. За то време кроз главу ми протутњаше многи догађаји. Хтела сам, на крају, да се повучем, да кажем – нека Цвијо одлучи. Он је вођа. Његова се слуша. Али, уместо тога, рекох гласно:
– Одвежите их!
Јаков Ваљаревић и Милош Симеуновић приђоше и одвезаше заробљенике. Швабе дрхте. Стоје као укопани, без снаге, спремни да клекну на колена и моле за милост… Пређох погледом по њима и наредих да се – свуку. Да скину униформу. Нису се ни помакли с места. Од страха. Мислили су да хоћу да их стрељам, али да не желим да оштетим њихову униформу. Понових наредбу. Млађи из дружине прићоше и свукоше их. Тада наредих да их поново вежу. Све је за тили час било извршено. Везаше их неким конопцима којима је час раније стока била везана.
Цвијо ме је нетремице посматрао, не слутећи шта смерам. Стрепела сам од тог погледа и настојала да што пре окончам све ово. Најзад се обратих Швабама:
– Идите својој команди и кажите да вам је Ленка поклонила живот! Испричајте официрима шта вам се десило на Тари. И кажите им нека се губе из ове земље!
Престрашени швапски војници кренуше лагано кроз шуму према Бајиној Башти. Морали су бити срећни што су овако прошли. Могу да замислим како су се осећали кад су их угледали њихови официри. Царска војска у гаћама! Јад и беда! Премрли од страха пред једном девојком. Пред неколицином људи који су се латили оружја да штите села од пљачке и зулума…
Цвијо нареди да одмах кренемо према својим земуницама. Рачунао је, чим у Бајину Башту стигну швапски војници, команда ће да упути на нас силну војску. Најбоље је да бар два-три дана избегавамо борбу. Да се мало одморимо и окрепимо.
Све оно силно оружје и муницију понели смо у склониште. Сад смо имали гомилу пушака. Муниције и бомби на претек. Цвијо је био срећан. Могли смо да наоружамо стотинак људи. А нас је било тридесет.
Идући косом, углавном кроз шуму, стигли смо до земунице. Овце и коње смо вратили уз пут сељацима јер смо знали из чијих су торова и штала опљачкани.
Ова борба, посебно враћање коња и оваца, донела нам је још већи углед и отворила сва врата.
Иако су стрепели од освете, сељаци су нас све више помагали. Будно су пратили кретање Шваба и ретких појединаца који су радили за њих и о свему нас обавештавали.
Тек што смо се одморили и окрепили, само два дана после борбе на Калуђерским барама, Цвију стиже порука да на нас креће велика војска. Вест је била тачна. Неко је, изгледа, открио наше склониште, тако да су Швабе кренуле право према нашим земуницама. Било их је, заиста, и знатно више него прошли пут – најмање стотина.
Цвијо је, као и увек, био расположен:
– Док је бомби, нема разлога за страх. Оне ће Швабама задати највећу муку. Не брините, извућићемо се, као досад. Још ћемо се ми и те како тући, борбе тек предстоје…
Кад смо изашли на косу, војска нам је била као на длану. Ишао је густ стрељачки строј. Било је око девет часова. Топао дан, сунце греје.
И ми смо, према њиховој заповести, запосели положај:
– На мој знак, распалићемо плотуном. Припремите бомбе. Данас ће бити жесток бој…
Швабе су нас опазиле и осуле ватру. Били смо добро заклоњени. Речено нам је да не гађамо док не буду на педесет метара.
– Гађајте без промашаја! – шапатом заповеди Цвијо. – Муниције има доста, али не трошите је узалуд. Борићемо се до последњег метка.
Најзад и ми отворисмо ватру. Земља се, чинило ми се, претвори у пакао. Цвијо је у погодном тренутку први бацио бомбу, ми за њим. Швабе то, изгледа, нису очекивале. Нису знале колико нас је. До тада су можда мислили да нас је највише петоро-шесторо.
Док су једни непрекидно гађали, други су се у скоковима, скривајући се иза стабала, пребацивали. Припремила сам неколико бомби и чекала. Како се која група приближавала бацала сам бомбе…
– Ово је за Јакова и његову рану! – викала сам. – Ово је за Царевиће и њихове муке. Ово за ону ноћ проведену у снегу, за оца Јеврема…
Као да сам била полудела. Наизменично сам се лаћала пушке и бомби. Жестоко смо се бранили. Цвијо је био у праву кад је говорио да ће бомбе направити џумбус. Чим су изгубили неколико војника, Швабе су почеле да се повлаче. Борба је трајала највише два сата. Кренули смо према Буковој главици. Имали смо двојицу тешко рањених. Изгубили смо Настаса Словића и Милисава Ребељца. Словић је брзо подлегао ранама, а Ребељца су Швабе одвеле са собом у Ужице. Тамо су га обесили…
Још истог дана пребацили смо се у село Заовине, у кућу Рајка Јевтића. Ту смо се одмарали извесно време. Дању и ноћу чували смо стражу да нас Шваба не изненади.
Ту ме затече и страшна вест да су Швабе одвеле мога оца Јеврема. Одвеле су још неке сељаке из Биоске за које су претпостављали да одржавају везу с нама. Цвијо је био утучен. Ништа није говорио. Знао је да отац онако болестан и стар неће моћи да издржи мучење у ужичком затвору.
У Јевтићевој кућу остали смо само три дана. Одатле смо отишли у Мокру Гору. Свратили смо у кућу Дика Турудића који нас је лепо дочекао. Понудио нам је за храну оно што је имао, али није био вољан да нас задржи. Није ни чудо, бојао се да ће за то гостопримство да сазнају Швабе па ће кућу да му запале и побију укућане.
Из Мокре Горе смо отишли у Кремну и остали дан-два код моје сестре Ане, чији је муж био у рату. Она нам је дала два пара одела. Скупо је платила своје гостопримство. Чим су сазнали да смо боравили код ње, дошле су Швабе и запалиле кућу, а њу и децу одвели у Ужице. Истог дана јс затворена и сестра Јулка…
Сви смо били утучени због овога. Тешко нам је и што смо изгубили Ребељца и СловиНа. Мучно нам је и ово брзо пребацивање из села у село. Глад нас је све више морила.
Цвијо рече да би најбоље било да се поново пребацимо на Тару. Ту нам је најсигурније. И, заиста, сутрадан кренусмо према Заовинама. Уз пут сретосмо неког Николу Станића. Он нам исприча оно што је чуо последњих дана. Биле су то, углавном, вести од наших са Солунског фронта, али ведрије него раније. Неки војници су у писмима наговештавали скори повратак…
Остали смо у Станићевој колиби, а он рече да ће нам донети нешто за јело.
Само што смо стигли, браћа Маринко и Јаков Ваљаревић и Симеун Симеуновић и његов син Мплош стадоше да се договарају нешто са Цвијом. Тражили су дозволу да оду до села Јасиковице. Говорили су да је нешто важно. Цвијо им одобри, али рече да ујутро зором буду овде.
Одоше гладни, не чекајући да стигне обећана храна.
Пролеће је увелико било освојило планину. Све се зелени. Шума пуна птица и дивљачи. Иако смо најчешће били гладни, Цвијо није дозвољавао да се убијају срне.
Те ноћи, кад су отишли Ваљаревићи и Симеуновићи, била је месечииа. Није прошло ни три сата од њиховог одласка, зачуемо грактање гаврана. Лепо сам, на једној грани, видела три гаврана. Неко из дружине рече да то не слути на добро. Цвијо рече да се покајао што је пустио ону четворицу да оду у Јасиковицу. Иако смо били уморни, нико није заспао. Никола Станић је одржао реч. Донео нам хлеба и сира и мало лука. Сви смо добили по комад хлеба. Четири парчета смо оставили за наше другове. Тако смо и зору дочекали.
На стотинак метара од колибе приметили смо човека. Неко рече да је то Милош Симеуновић. Био је сам. Пушку је држао у руци. Кад нам је пришао на десетак метара, Цвијо скочи и упита:
– Где су остали?
– Не питајте! – рече Милош тихим, изнемоглим гласом. – Изгинусмо ноћас! Остадох без оца, остадосмо без најбољих пријатеља. Погинуше и браћа Ваљаревић…
Младић зарида, дружина занеме.
Не знам шта су други тог тренутка мислили, али мени падоше на памет она три гаврана…
Милош Симеуновић није могао да се прибере. Говорио је искидано, кроз јецаје и сузе:
– Само што смо дошли до Јасиковице, застадосмо да се мало одморимо. Уморне, ухвати нас сан. Не знам како је мој отац био толико неопрезан. Стари је ратник. Неко нас је, изгледа, издао, тако да су нас Швабе изненадиле. И ја сам био заспао. Трже ме пуцњава. Скочим и зграбим пушку. Видим оца, већ је био рањен. Али, гађао је невидљивог непријатеља, пуцао је насумице. И ја испалих неколико метака. Крај мене падоше браћа Ваљаревић. Без речи. Не знам како сам се извукао. Жив им се не бих дао…
Никад нисам успела да сазнам шта се догодило у Јасиковици. Да ли их је заиста неко издао или су набасали на Швабе? Тек, то је за нас био тежак губитак. За недељу дана изгубили смо пет људи.
– Нећеш дуго, Швабо! – говорио је те вечери Цвијо.
Сутрадан је написао писмо швапској команди у Ужицу. Тражио је да сестре буду одмах пуштене из затвора. Запретио је да ће њихове војнике убијати на сваком кораку ако то не учине.
,,Ја сам наоружан и чим уперим пушку, свак ми мора дати оно што тражим”- писао је Цвијо. ,, Наше је да се обрачунате са мном, а не да хапсите жене и старце. Ако сте јунаци, изаћите на мегдан…”
Брат је нашао једног сељака и рекао му да однесе писмо у Ужице.
– Слободно кажи Швабама где си нас нашао. И да смо добро наоружани и да нас је пуна шума…
Сељак је без речи пристао да то учини. Можда му није било право, али то ничим није показао.
Били смо сигурни да је учинио оно што му је речено. Али, узалуд – сестре су и даље биле у затвору. Швабе нису узеле озбиљно Цвијову претњу.
Недељу дана касније он ме позва у страну и рече да би најбоље било да ја одем до Ужица.
– Ти си ми најсигурнија! – рече и загрли ме. – Уздам се у тебе. Прерушићеш се тако да те нико неће препознати. Однећеш два писма на адресе које ти будем рекао…
– Зар да паднем Швабама у руке? – узвратих молећиво. – Да ме ухвате и обесе?
– Нешто морамо да учинимо за наше сестре! – рече Цвијо одлучно. – Морамо их избавити из затвора. Женско си, успећеш да се снађеш. Ја ћу те пратити до Јелове Горе. Одатле ћеш сама до Ужица. Десетак километара…
Сећам се добро, то је био четвртак. Одлучено је да у суботу будем у Ужицу. Брат је написао два писма. Једно је било за неког Пржуљевића, трговца, а друго за једну учитељицу. Звала се Љубица Чакаревић.
– Пази овако – даде ми Цвијо упутства – кад будеш код трговца, тражи вуницу, ако некога буде у радњи. Задржи се мало, па искористи прилику и дај му писмо. Кажи слободно ко си и шта си, неће те издати. Упамти шта ће да ти каже. Кад наћеш Л»убицу Чакаревић, понуди јој кајмак на продају. Па кад се увериш да је она, предај јој писмо. И њој кажи ко си и шта си. Ја је познајем добро, знам њеног оца и браћу. Саслушај шта ће све да ти каже. Ја ћу те, ако буде среће, чекати у Јеловој Гори…
У петак Цвијо рече дружини да ћемо се нас двоје вратити сутра увече. Зачудо, нико ништа није питао. Цвијо ми однекуд набавио сукњу, опанке, неку реклу и мараму. И малу чабрицу пуну кајмака. То је, бајаги, требало да продам. Суботом је пазарни дан у Ужицу и долазе сељани да продају мрс и купе што им треба.
Те ноћи смо превалили пут до Јелове Горе. Избегавали смо насеља. Цвијо није носио пушку. Имао је у џеповима неколико бомби. Застали смо на неком пропланку, одакле се види пут. Цвијо извади из џепа комад угљена и поче да ми фарба веђе. Имао је и белило које на лице стављају девојке кад одлазе на вашар…
– Сад добро погледај околину – рече. Ако све буде како треба, овде ћу те вечерас чекати. Ако приметиш неког из Биоске, бежи од њега. Не упуштај се у разговор.
Срце ми је задрхтало. Онај страх који је био ишчезао поново ме обузео. Боже, мислила сам, да ли ћу имати среће да ме нико не препозна.
Писма сам ставила у недра али оклевала сам да кренем. Паде ми на памет да би најбоље било да понесем бомбу. Ако ме Швабе открију, нећу им се дати жива у руке.
– Цвијо, брате, дај ми ту једну бомбу. За сваки случај. Ти знаш шта ме чека ако ме открју.
Он се мало колебао па напослетку извади бомбу и даде ми је. И загрли ме уз нежне речи:
– Уз божју помоћ, Ленка! Нека те срећа прати! Чекаћу те овде, упамти…
Кренух према путу. С торбом о рамену корачала сам убрзано. Једва ако сам прешла два километра кад ме стиже један сељак с коњском запрегом. На колима је била и девојчица од десетак година. Тај човек рече:
– ‘А јде, ђевојко, ако ћеш у Ужице. Пењи се…
Помислих: баш лепо. Тај ми човек може бити као отац. Мање ћу бити сумњива. Ускочих у кола и заподенух разговор с девојчицом. Није била говорљива. Притискала је нека болест тако да је тешко дисала. Отац је повео лекару…
Брзо сам нашла реченог трговца, само је његова радња била пуна света. Чинило се да ми се неће указати прилика да будемо насамо. Изашла сам на улицу и чекала.
Бројала сам оне који су излазили из радње. Кад ми се учинило да су сви изашли, опрезно сам ушла. Трговац ме дочека као и сваку муштерију. Приђох тезги и шапнух:
– Ја сам Ленка Пјевић. Сестра Цвија Пјевића…
Човек се изненади, али се не обрадова. Тако се мени учинило.
Извадих из недара писмо и тутнух му у руке. Он га прихвати и брже-боље се повуче у магазу. Дуго га није било. У међувремену, радња се опет напуни муштеријама. Гледала сам по рафовима, искрено се дивећи тканинама за хаљине и сукње. Боже, мислила сам, овај свет се облачи и радује животу, а ја живим као вук. Провлачим се између заседа и потера…
Уто стиже трговац. Не гледајући остале муштерије, рече ми:
– Погледао сам у магази, али нема. Стићи ће та вуница за који дан. Учинићу све што могу. Надај се за недељу дана. Поздрави твоје…
Затим се окрену другој муштерији. Изађох задовољна. У писму је стајало да овај трговац на сваки начин покуша да избави Ану и Јулку, наше сестре, из затвора. Цвијо га је молио да поткупи Швабе, да понуди и паре и злато, па ћемо све поштено вратити кад дође слобода.
Запутила сам се потом кући Љубице Чакаревић. О њој готово ништа нисам знала. Само оно што ми је Цвијо рекао: да је њен отац учитељ и да је с тројицом синова отишао у рат.
Ишла сам тачно онако како ми је Цвијо рекао. На изласку из града, према Доварју, трећа кућа с десне стране. Покуцах на врата. Појави се млада жена мојих година.
– Хоћете ли, можда, лепог кајмака? – упитах је тихо. – Добар је, са планине…
Жена се осврну, па рече:
– Дођи, Љубице, једна сељанка нуди кајмак. Каже да је прави планински.
За тили час појави се још једна жена. Плава, витка и лепа. Она ме позва у кућу. Дам им да пробају кајмак из чабрице. Пошто сам се уверила да смо саме, упитах:
– Јеси ли ти Љубица Чакаревић?
– Ја сам – рече девојка која ме је позвала да уђем. Затим, изненађена мојим питањем, додаде: ово је моја сестра Ружа…
– Ја сам Ленка! – шапнух. – Ленка са Таре. Сестра Цвија Пјевића…
Две жене поскочише као да су на жеравици. Затим полетеше према мени, грлећи ме.
– Ленка јунак! – рече Љубица. – Па, ти правиш и чуда на планини… Како си се усудила да дођеш у град?
Уместо одговора, извукох из недара писмо и бомбу.
– Ово је – рекох пружајући писмо – за тебе, а ово је – показах бомбу – за мене, ако ме Швабе открију. Нећу им се дати жива у руке…
Љубица зграби писмо и поче да чита. Цвијо је, рачунајући на њену обавештеност, тражио да ми каже када ће се вратити наши војници. Не знам шта је све било у писму, али знам да ми је ова добра девојка рекла да поуздано зна да наша војска спрема пробој Солунског фронта и да је само питање дана када ће кренути.
– Издржите још мало! – рече и поново ме загрли. – Погледај је, Ружо, молим те. Још девојчурак, а ратник! И то какав ратник! О твојим делима ће се уз гусле певати… Да није моје болесне сестре, радо бих пошла с тобом…
Сазнала сам још доста новости. О нашим војницима на фронту и о томе шта се све прича о нашој дружини са Таре. Љубица је била учитељица, али није радила. Заклела се да неће да ради под окупацијом, макар је то главе стајало. Ова девојка се убрзо затим пробила до Солуиског фронта нашла је оца и браћу и учествовала у пробоју…
Кајмак сам хтела да им поклоним, али оне нису хтеле ни да чују за то. Дале су ми новац и ја сам, сећам се, купила доста дувана и шибице.
Љубица ми је рекла да не идем кроз град, већ да савијем лево иза угла и кренем према станици. Одатле, десно, обалом реке па да се потом дочепам брда.
Имала сам заиста ретку срећу. Грабила сам према брдима пре него што је почео мрак. Тек тада ме је обузео страх од помисли шта је све могло да се догоди. Са мном и иза мене ишли су сељаци, враћајући се кућама. Сви су журили да што пре измакну из града.
Цвијо ме је чекао на првом пропланку, близу пуга. Био је срећан што се моје путовање успешно завршило.
Пре свитања смо били у Заовинама, срцу Таре. У нашој дружини није било никаквих промена, сви су били на броју.
После недељу дана сазнали смо да су обе наше сестре пуштене из затвора. Трговац Пржуљевић је успео да поткупи Швабе. Испунио је обећање. Али, сестра Ана није имала куд да оде кућа јој је била спаљена… Са троје деце сместила се у кућу старије и сиромашне сестре Јулке. Истог дана, кад су пустили наше сестре из затвра, Швабе су нашег оца Јеврема спровеле у логор у Мађарској. Одвели су и нашег братанца Риста, који је имао само девет година, његову маћеху Милисаву и сестру Милојку, девојчицу од десет година, затим Томанију Ваљаревић, сестру браће Ваљаревић који су били с нама у дружини и још неке из Биоске. Они су били у Нежидеру и сви су, осим оца Јеврема, преживели рат и вратили се кући.
По мом повратку из Ужица поделили смо се у две групе. Једна је остала у Заовинама, а друга, у којој смо били Цвијо и ја, крену према Мокрој Гори. То смо учинили ради хране, јер су све залихе потрошене, а сељани нису могли да нас помогну. Запутили смо се према брду Виогор. Прелазећи преко Грађевнице приметили смо страже. Вешто смо их заобишли. Цвијо је рекао да неко време избегавамо борбе са Швабама, јер се надао да ће ускоро стићи наши војници с фронта.
– Кад они крену од Солуна, ми ћемо Швабама потпрашити тур! – говорио је. – Али, ако нам уђу у траг, бранићемо се као и досад.
Свратили смо у кућу неког Томислава. Кад нас је угледао пребледео је од страха:
– Пре пола сата овде је било десет Шваба. Тражили су вас. Идите одмах јер ће ми кућу запалити и чељад побити.
– Дај нам нешто за јело – рече Цвијо благим гласом – па после иди и пријави нас. Кажи да смо били код тебе, али немој да кажеш колико нас има.
Томислав се мало одобровољи. Даде нам доста хране и ми замакосмо у шуму. Ту смо остали седам дана. Потом се пребацисмо на Тару, у Заовине. У густој шуми, коју смо одлично познавали, били смо најсигурнији. Поново смо били заједно. Коначили смо у једној колиби, близу пећина у којима су били медведи. Ове животиње смо често виђали. Било их је пуно али нас нису нападале.
Једног јутра, сећам се, чувала сам стражу. Опрезно сам се кретала унаоколо, кад одједном зачух ломњаву гранчица. Склоних се иза стабла. Гледам: путељком иде група сељака. С друге стране-још једна. Чујем њихов разговор:
– Има ли их где? – пита нечији глас.
– Нигде – одговара њих неколико у исти мах. – Ако их не нађемо побиће нас Швабе!
Схватила сам да траже нас, па изађох иза заклона.
– Ево оних које тражите! – рекох и уперих пушку. – Станите у потиљак!
Људи премрли од страха. Једноме наредих да их преброји. Било их је четрдесет. Сви из околних села, сви затворени као таоци па пуштени да нас пронађу и пријаве. Чувши моју команду, дружина је већ заузела положај за одбрану.
– Разумем вашу невољу – рече Цвијо сељацима – али ни нама није лако. Швабе су нам стално за петама. Боримо се колико можемо. Никога не терамо да нам се придружи, али очекујемо да не будете против нас… Вратите се и обавестите Швабе да сте нас нашли. Можемо, ако хоћете, да у оној колиби оставимо нешто од оружја, као доказ да их нисте преварили, да смо били овде. Извуците се како сте вешти, а ми одосмо у други крај…
То је била варка. Људи се, покуњени, вратише, а ми остадосмо ту. Цвијо је био сигуран да нас овде неће тражити.
– Ако ми се шта догоди – често ми је говорио брат – остани са мојим побратимом Тодосијем Ордагићем. Њему највише верујем. Ако и он погине, брини о себи како знаш. Не дај се жива душманима у руке.
Цвијо ми је показивао како се човек може сам убити пушком и бомбом.
Почетком августа готово сваког дана ми је говорио о смрти. Као да је нешто предосећао. Био је нежан, грлио ме и говорио како сам несрећна. Све моје другарице су се удале, родиле децу, а ја живим као курјак…
– Ако погинем, освети ме! – говорио је. – Ни ја, као што видиш, немам среће. Не стекох породицу. Латио сам се пушке да браним људе од Шваба, да окупатору покажемо да смо неуништиви.
Јадни мој брат. Убрзо је погинуо, а ја тај дан, девети август 1917. године, никад нећу заборавити. Били смо усред Таре, на пропланку. Унаоколо шума докле поглед допире. Људи су чистили оружје и одмарали се, а ја сам мало подаље кувала кромпир. Неки су и певушили.
Изненада одјекну пуцањ. За њим плотун. Зграбих пушку. Још ни метак нисам опалила, чух нечије речи:
– Погибе Цвијо! Убише Цвија!
Одјекну плотун и са наше стране. Ордагић је преузео команду. Ја занемела. Добауљам до Цвијовог заклона, кад имам шта да видим: он у локви крви. Мртав. Погођен у леђа…
Нисам ни сузу пустила. Он би ме, знам, због тога прекорео: јунак, а плаче! Једина мисао ми је била: бомбе! А Шваба наваљује. Чекам да се приближи, па бацам бомбе. Тамо, код њих, лелеци, али не одступају. Има их као плеве. Хоће да нас опколе. Ордагић нареди да се у групицама повлачимо у дубину шуме. Морала сам да слушам наређење. Повукли смо се. Цвија смо оставили…
Сутрадан га је сахранила Марија Југовић из Бесеровине. Сама је ископала гроб. Хвала јој по сто пута.
Ни мени више није било стало до живота. Цвијо ми је говорио да га осветим ако погине?! Ко ће, мислим, ако не сестра? Горела сам од жеље да се поново сретнем са Швабама.
Поново смо се поделили у две групе. Нас петнаестак остаде уз Ордагића, остали кренуше са калуђером Милекићем. Тако нас ухвати зима. Живот је био све тежи, хране све мање.
Зиму проведосмо у земуницама, а у пролеће 1918. године моја група крену према Ваљеву. Нађосмо се у неком селу под Маљеном. Неко је Ордагића обавестио да швапски повереници имају много пара за откуп вуне. Не знам како, али се сећам да је овај новац током ноћи био у нашим рукама. Неки швапски повереници су убијени. Ордагић је био неумољив: није праштао никакву сарадњу са Швабама. Ни у откупу вуне.
Кад смо се враћали на Тару, Швабе нам препречише пут. Развила се жестока борба која је трајала до сумрака. У једном потоку налетех на групу Шваба. Забили главе у земљу од страха.
– Дижи се! – викнух и опалих метак изнад њих. Разоружане, предадох их Ордагићу. Он је брзо свршио с њима… После Цвијове погибије ни ја више нисам била тако болећива…
Током ноћи пребацили смо се до неких села изнад Ражане. Упали смо у заседу, тако да се и онде повела борба. Тек што сам се испела на брдо, осетих оштар бол изнад колена. Крв шикља, рана боли…
– Мајко моја, ранише ме! – рекох тихим гласом, осврћући се. Дотрча Ребељац, рођак погинулог Милисава Ребељца. Преви ми рану и поможе да се докопам заклона. Ту замало нисам погинула метак ми скиде капу с главе, други откиде дугме с капута… Пузећи, без ичије помоћи, пребацих се до другог заклона. Дуго смо се тукли. Ту изгубисмо два друга. Не знам колико је било мртвих Шваба…
Ребељац и Ордагић су ме носили неколико стотина метара до неког потока. Нађосмо се у шуми. После су ме носили на смену. Није им било тешко: била сам мршава као грана. Убрзо смо се дочепали Таре. Мене су склонили у једну пећину, а они су често излазили и тукли се са Швабама. Доносили су ми нешто хране. Готово два месеца нисам се макла из пећине. Било ми је тешко и што сам сама и што не учествујем у борбама…
Кад сам оздравила поново смо били заједно. Одлучисмо једног дана да се спустимо до Кремана. Ту сретосмо сељаке који су се враћали из Ужица. Питамо их шта има ново, а они ће:
– Швабе се повлаче! Беже! Наши само што нису дошли!
Наши… Боже, да ли је то могуће? Је ли крај нашим мукама? Плакала сам као дете. Први пут за две године ратовања.
То су заиста били последњи дани окупације.
Народ се радовао слободи. Мени се чинило да нисам срећна. А и како бих кад сам у том проклетом рату изгубила оца и браћу Владислава и Цвија. Божо и Нешо су преживели, али са тешким ранама…
Требало је обновити разрушено огњиште, привићи се на миран живот, заборавити све оне невоље које су ме пратиле.
После две године удала сам се за Малишу Рабасовића. Родила сам седморо деце – сва су, хвала Богу, жива. Од пет ћерки и два сина имам четрнаест унука и десет праунука. Доживела сам, ево, дубоку старост, али памтим све оне давне догађаје.

Ленка Рабасовић живи у Мачванском Прњавору.