Прибаковић Хранислав

700
Прибаковић Хранислав
Прибаковић Хранислав

 

 

име: Хранислав
презиме: Прибаковић
име оца: Милић
место: Витково
општина: Крушевац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

НА КЛЕНКУ И ИВЕНСКОЈ ГРЕДИ

У миру је био скромни сеоски учитељ тамо негде близу Крушевца, а за време рата командовао другом четом Десетог кадровског пешадиског пука, који је бранио Београд. Сељачки син, учитељ Хранислав Прибаковић ни у најљућим борбама није се одвајао од својих сељака. Он их је разумео, знао све њихове добре особине, а они га волели као родитеља, који се искрено и предано бринуо о њима.
– Ноћу, осамнаестог октобра хиљаду деветсто петнаесте, ушли смо у састав пука, – причао ми је ту скоро учитељ Прибаковић. – Дан раније прокисли смо били до голе коже. Киша нас гонила за све време пута. Ноћу смо дуго зебли и ложили ватре. Негде пред зору, било је отприлике између три и четири сата, добили смо наређење да отступамо. Киша и помрчина отежавају нам кретање. Чини ми се да су ово били најтежи дани мога ратовања. По блату и потоцима газили смо до појаса. Кад смо прошли село Милановац набасасмо на неки поток, који је био набујао од плахих киша. Сећам се, вода занесе коња командира треће чете и човек се сруши у воду. Било потегни и повуци, умало се човек не удави. Поток као бесан све руши и ваља пред собом. Тек после подне зауставили смо се у једном шумарку крај села Петровца. Војници подложили ватре па се греју и суше одела. А киша не престаје. Срећом, на време сам се сетио и послао војнике да мени донесу неко седло а себи опанке, јер су били сасвим обосили. Још се нису ни преобули, кад, у сумрак, стиже ново наређење да даље отступимо. У нашој позадини, тамо преко Лепенице, види се планинска греда од Багрдана, преко Црног Врха, ка Руднику. Ту смо сви очекивали спас и надали се да ћемо разбити непријатеља, јер даље није било згодне бојне линије све до Западне Мораве. Око седам часова увече, чула се јака пушчана паљба од Крагујевца. То су наши палили магацине са пушчаном муницијом, да не би пали Аустријанцима у руке.
Деветнаестог октобра отступили смо даље и око три часа по поноћи прошли кроз Крагујевац. Коњић ми изгубио плочу и обосио. Прошли смо нека села и пук је заузео најистакнутији положај, брдо Дренак, више Горњих Комарица. И с десне и с леве стране спуштале су се косе, тако да је Дренак био кључ целог једног фронта. Наш трећи батаљон био је у пуковској резерви.
Сутра је освануо леп и сунчан јесењи дан. Ми смо били код једне чесме поред друма и чекали наређење у највећој приправности. Пред нама се водила борба. Наш командант батаљона осетио је озбиљност ситуације и изишао на брдо да осматра ток борбе. Непријатељска артиљерија засипала је нашу бојну линију, а митраљези су са обе стране лајали. Око три часа после подне Аустријанци навалише пуном снагом.
Била се страшна битка, и богами, тамо од врха Дренака, заробише нашу једну чету. Непријатељ је продирао према једном потоку у нашој позадини. За нас није могло бити веће несреће. Све ће пропасти ако изгубимо и ове положаје. Наједном озго, из неког бучјака, чух глас команданта трећег батаљона мајора Милићевића:
– Капетан Прибаковић!
Потрчао сам до њега:
– Изволте, господине мајоре.
– Брзо избаци чету горе.
Нисам чекао ниједног тренутка, него потерах трком људе уз ону стрмен и излетим горе. Одмах сам му рапортирао.
– Смени ону чету на врху Дренака, јер твоји су људи одморни! Положај морамо одржати.
Избацивао сам десетину по десетину и убрзо посео положај на Дренаку, а одмах затим стигла је и четврта чета Милана Ракоњца и заузела место до мене.
Брзометке и митраљези само су севали. Непријатељски редови приближују се и хоће да продру под сваку цену. Ја трчим и храбрим људе, али, право да кажем, никоме није било лако. Један њихов митраљез сасвим се примакао левом крилу чете, па само шиша брзом паљбом. Кад отвори ватру, чинило се као да нешто протутња кроз наше ровове и изгуби се тамо у позадини. Одмах сам дозвао каплара левокрилне десетине, који је био према томе митраљезу.
– Кад митраљез отвори ватру, пуцај плотуном на њега. Кажи стрелцима да не бију високо, него да бришу поред саме земље!
– Разумем, господине капетане.
И заиста чим би митраљез отворио паљбу, са наше стране одјекнуло би по неколико плотуна. И митраљез је ућутао. За нас је било довољно и то, јер нам је горело испод ногу. А лево, непријатељ јури напред. Направио се кркљанац, па не знаш више да ли пуцају пушке, митраљези или грувају топови. Звук се слива у једно јако хуктање, па више не могу да оцењујем даљину нити знам на којој је страни јача ватра. Али на нашу срећу овај хук све више се одмицао у позадину. Видео сам како су плаве униформе прешле онај поток и дохватиле се косе изнад њега.
Одлучио сам да се држим до краја.
– Хоћемо ли до краја истрајати, јунаци? – питао сам моје војнике.
– До краја, капетане, па шта нам Бог да.
– Није ми било лако, јер сам се плашио да нас не заробе. У таквим часовима човек као да добије неку ђаволску снагу. Трчао сам од вода до вода и викао мојим стрелцима.
– Држите се јуначки, јер ни они нису од челика него од меса и крви!
Био сам као гуја у процепу, али сам трчао нека војници виде да сам увек с њима.
Чачани и Рудничани силни су војници, али ја сам одмах позвао ордонансе водова и наредио им да сваки увек стоји на средокраћи иза свога вода, па ако би ко пошао да бежи да га одмах мени доведе. Грешио сам душу, јер ниједан мој војник није ни покушао да напусти место. А Аустријанци кидисали да заузму Дренак под сваку цену.
Ордонанс ми доведе једног крупног, необично развијеног војника. Хтео је у позадину.
– Шта је, јуначе? – питао сам га.
– Рањен сам, господине капетане.
– Где си рањен?
– Ево овде, – рече он и показа ми десну страну трбуха.
Пипнем ја оно место, кад на шинелу зјапи рупа од куршума а из ње тече крв. Рана тешка, распарало му пола трбуха.
– Иди, јуначе, нека те превију.
Сиромах, још је био врућ и преда мном се држао и сам себе храбрио. Али, тек што је одмакао доле до пута, срушио се и ту остао. Другови су га после закопали, када је пао мрак.
Тешка непријатељска хаубица тукла је Дренак. Срећом, пребацивала је наше редове и ломила букве, рушила камен,