Поповић С. Љубомир

603
Поповић С. Љубомир
Поповић С. Љубомир

 

 

име: Љубомир
презиме: Поповић
име оца: Стеван
место: Мачкат
општина: Чајетина
година рођења: 1887.
година смрти:
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ВУКОВ КОМИТА

Задојен патриотизмом и родољубљем, легендарни Војвода Вук је од ране младости стремио ка слави Обилића и чезнуо за подвизима Синђелића. Кроз ослободилачке ратове, ношен најплеменнтијим националним осећањима и тежњама, постајао је симбол херојства свим српским ратницима, израстао у вечни мит сваког Србина. Искупио је све најбоље што се српским именом крсти и створио понос и узданицу наше војске, уздижући своје комите до висина термопилских хероја. Част да буду под Војводином командом имало је и неколико Златибораца, међу којима Јанко Сузовић, Стеван Кукањац и Љубиша Смиљанић из Љубиша, Драгомир Ђенић из Негбине, Тихомир Ковачевић из Шљивовице, Љубомир Поповић из Мачката…

Резервни пешадијски поднаредник Љубомир Поповић рођен је 15. јуна 1887. године у Мачкату, у породици земљорадника Стевана и Јагоде.

Редован војни рок, почев од 1. априла 1909. године, служио је у 1. чети, 1. батаљона XVII пешадијског пука. У ратовима се борио у Добровољачком одреду Војводе Вука и то је најбољи показатељ о каквом се јунаку ради. У његовом персоналном досијеу пише да је за несебично пожртвовање и примерну храброст током свих ратова од 1912-1918 године, посебно у борби код Лерина, на Кајмакчалану и Сивој стени, одликован Сребрним орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Наиме, 12. септембра 1916. године Вуков одред је водио тешку борбу на Леринском пољу. Љубомирова јединица се налазила у непосредној близини железничке станице, где је нападнута од бугарске пешадије, потпомогнуте коњицом, али су комите одбиле све нападе и нанеле непријатељу велике губитке, мада ни њихови нису били занемарљиви. Међу првима је јуришао на Борисов Град, секао бодљикаве жице на Сивој стени, купио рањене другове по бојишту и односио у пољску болницу.

Рањен је 10. новембра 1914. године током Колубарске битке.

У време давања ових података 1934. године, као резервни пешадијски наредник и граничарски каплар, живео је са супругом Стојаном у селу Олакинци, срез мосурачки, бановина Вардарска, са службом у 41. чети, 10. пододсека.

ИЗВОРЗлатибор у Великом рату
Претходни чланакТуцовић Г. Јован
Следећи чланакСелаковић С. Здравко