Пишчевић А. Иван

703
Пишчевић А. Иван
Пишчевић А. Иван

 

 

име: Иван
презиме: Пишчевић
име оца: Алекса
место: Семегњево, Чачак
општина: Чајетина, Чачак
година рођења: 1887.
година смрти: 1976.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ЗА ТОБОМ НЕМА КО ЗАКУКАТИ

За осведочену храброст и исказане заслуге у борбама од августа до децембра 1916. године, ратник 1. чете, 2. батаљона IV пешадијског пука Иван Пишчевић похваљен је армијском похвалницом и истим указом од 12. септембра 1917. године одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Да би се стекло највеће ратно одликовање те јесени, требало је јуначки проћи кроз ратнс вихоре од Горничева до Битоља, преко Кајмакчалана, Сиве стене, Старковог гроба, Црне чуке, Груништа и Ивенске косе. Или из скромности или из жеље да се не потсећају на најтеже године свога живота, ратници су ретко причали доживљаје из рата, Иван је ипак пред крај живота сину Владану описао један од бројних успешно извршених задатака.

“Док смо стајали у строју, пред нашу јединицу стиже група официра, међу којима се налазио и генерал Павле Јуришић Штурм. Наш командант се обраћа питањем да ли неко добровољно жели да ноћас обави изузетно тежак задатак, да се пробије до непријатељских положаја и доведе “живи језик”, што је у тадашњем жаргону значило довести живог непријатељског војника. Заробљеник је требало да открије њихове значајне позиције и пружи друге важне податке. Настаје кратак тајац. Најближи другови гуркају ме и шапућу: Иво, јави се. Ти немаш ни жене ни деце. За тобом нема ко закукати. У себи мислим: има их у Семегњеву доста који ће заплакати за сином и братом. Ипак, изађох из строја и стадох пред команданта. Видим радост у његовим очима. Каже ми:

– Са срећом јуначе!

Кад је ноћ увелико овладала, крадом кренух истуреном непријатељском бункеру. На десетак метара од циља, притајих се. Ослушкујем. Ни реч не чујем, околином овладала мртва тишина. Последње метре лежећки пузим, а онда са упереном пушком улазим у бункер. Осам војника се разбашкарило на слами, душа им заспала. На моју команду поскакаше, гледају се час међусобно, па онда у мене. Ништа им није јасно. Поред њих пушке лепо послагане, али ником не пада на памет ни да их погледа. Послушно дижу руке увис и без речи крећу испред мене кроз тамну ноћ. Тако их доведох до наших положаја и предадох команди”.

Животни пут Ивана Пишчевића имао је бројне осцилације. Рођен је 27. новембра 1887. године у Семегњеву. Отац Алекса и мајка Станнца имали су пет синова и једну кћер, али су одлучили да једино Ивана пошаљу на школовање. Основну школу завршио је у Мокрој Гори, а 1903. године одлази у Чачак на изучавање трговачког заната. Као млад трговац кренуо је у живот жељан пословног успеха, породичног живота и срећније будућности од оне која би га чекала у Семегњеву. Планове је покварио рат са Турцима 1912. године, када је као ратник 1. чете, 2. батаљона, IV пешадијског пука кренуо према Куманову, прошао кроз све борбе ове прослављене војие формације, не скидајући униформу шест година.

После демобилизације враћа се у Чачак где са Петром Радичевићем отвара трговинску радњу са ексклузивиом италијанском трикотажом. Велика економска коиза 1933. године прекида ову успешну трговину, али је Иван упоран да било којим поштеним радом издржава породицу и школује децу. Отишао је у Кремна одакле је нека београдска предузећа снабдевао првокласном буковом грађом са Таре. Од 1945. године ради као лиферант црепа за западну Србију, а после забране приватног предузетништва, запошљава се у Предузећу Дуван, касније у интернату Шумарске школе у Чачку, где је дочекао пензију.

Оженио се 1927. године Смиљаном, кћерком Драгомира Смиљанића, свештеника из Равни. У браку су имали троје деце, кћер Олгу која је умрла у раној младости и синове Александра и Владана. Доживео је дубоку старост, умро је 1976. године и сахрањен на гробљу у Чачку.

ИЗВОРЗлатибор у Великом рату
Претходни чланакКутлешић Б. Раденко
Следећи чланакКнежевић С. Светозар