Petrović S. Milorad

242
Petrović S. Milorad
Petrović S. Milorad

 

 

ime: Milorad
prezime: Petrović
ime oca: Simeun
mesto: Komirić
opština: Osečina
godina rođenja: 1889.
godina smrti:
izvor podataka: “Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912-1918“ Milorad Radojčić

 

Petrović S. Milorad, žandarmerijski narednik (Komirić, Osečina, 5. VI 1889 – Osečina, ?).

Otac Simeun – Sima i majka Ikonija, poljoprivrednici.

Osnovnu školu završio je u mestu rođenja. Ostao u selu da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom.

Srpsko-turski rat 1912. zatekao ga je na odsluženju redovnog vojnog roka u Valjevu, u poljskoj artiljeriji. Već tada je bio podoficir i borio se u VII bateriji III diviziona Drinske divizije. Ratno krštenje doživeo je na Rujnu, gde se vodila ogorčena borba i zahvaljujući natčovečanskim naporima Srbi su bili uspešniji. Naši su dobili zadatak da potisnu Turke iz Bitolja i povrate 12 topova koje su oni zaplenili od Grka. Zahvaljujući veštini naših starešina i požrtvovanju vojnika u neravnopravnoj borbi naši su uspeli da svečano uđu u Bitolj i vrate topove. Potom su ratovali u Skadru, Štipu i Ovče polju, gde su ih Bugari napali u toku noći ali smo ih odbili. P. baterija je izašla na položaj Retke bukve i borba je vođena prema Ćustendilu. U toj borbi on je ranjen u levu ruku. Za ostvarene uspehe dobio je Srebrnu medalju za hrabrost Miloš Obilić. Po zaključenju mira i demobilizaciji Drinske divizije kao podoficir zadržan je i upućen u Skoplje.

Tek što je 1914. došao kući na šestonedeljno odsustvo Austrougarska je objavila rat Srbiji. Po pozivu majora Lazarevića stupio je u IV poljsku bateriju Drinske divizije u kojoj je ostao do završetka rata. Određen je da kao nišandžija sa svojim topom, siđe sa Cera do Lešnice. Tamo preko Drine, u Janji, na crkvenom tornju, neprijatelj je postavio svoje signaliste s barjačićima, koji su davali znake jedinicama. Municijom iz njegovog topa sigurnim pogocima porušen je toranj i likvidirani prisutni vojnici.

Na putu ka Gučevu i Eminovim vodama njegova baterija sa četiri topa se zadržala na Velikoj bobiji. Naređeno je da sa svojim odeljenjem svuče top do reke Štire i uništi mitraljez koji im je sprečavao prilaz Gučevu. Neprijatelj je primetio njihovo kretanje i osuo paljbu iz mitra- ljeza s leve strane. Bez ičijeg naređenja opalio je nekoliko metaka, a iznenađeni protivnički vojnici, napustili su mitraljez. Skoro istovremeno s desne strane počeo je da puca drugi njihov mitraljez, pa je izgledalo da će ih sve pobiti. Pošto je njegova posada besprekorno funkcionisala ponovo je nanišanio i ućutkao i taj drugi mitraljez. Kada su paralisali i treći mogli su nesmetano da gađaju neprijateljsku pešadiju. Nakon toga usledilo je naređenje za prelaz preko Štire i prodor ka Gučevu. Za uništavanje neprijateljskih oruđa (topova i mitraljeza) s druge strane reke Štire koji su sejali smrt u redovima naše vojske i sprečavali njen izlazak na Gučevo odlikovan Zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, koji je dobio tek 1916. godine, na koti 1212 ispod Kajmakčalana. O tome je objavljen ukaz 2.053.

Učestvovao je i u mnogim drugim borbama. Posebno je bio zapažen na položaju Šermetovac, kod Šumarevića kuća, u Osladiću. Njegov top je gađao neprijateljsku pešadiju dok ona nije došla pod samu cev. Potom ih je gađao kartečom oko dva i po sata u tako zadržao njihovo dalje nadiranje. Po naređenju rashodovao je svoj top i povlačio se preko Valjeva i Kragujevca. Kasnije se borio u borbama za Beograd i Sme- derevo, povlačio preko Albanije. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta i progonu neprijatelja iz zemlje.

Po demobilizaciji zapošljava se u žandarmeriji u Osečini, gde je penzionisan 1937. godine u činu narednika. Imao je još pet odličja. U braku sa Kosarom imao je sina Dragutina, kamenorezačkog radnika koji je umro 1932. godine u Osečini u 20. godini i kći Nataliju. I brat mu Milutin bio je nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima.