Петровић Андреј – Андрија

181
Петровић Андреј - Андрија
Петровић Андреј – Андрија

 

 

име: Андреј – Андрија
презиме: Петровић
име оца:
место:
општина:
година рођења: 1883.
година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Из села Косора у каменитим Кучама црногорским, крајем прошлог века у село Петровац код Лесковца досељени су бројни Петровићи. У ослободилачким ратовима 1912 – 1918, Топличком устанку и НОБ 1941 – 1945. године, за слободу и уједињење борили су се и погинули бројни Петровићи.

Само на Везировом – мосту крајем 1912. године погинула су три Петровића, три добровољца, три ђака у цвету своје младости.

Андрија Петровић, добровољац, ученик шестог разреда нишке гимназије у крвавој тродневној борби четвртог, петог и шестог новембра 1912. године, славно је погинуо. Исечен је на комаде и бачен са Везировог моста у Дрим. Његов отац Радисав цео хладни децембар 1912. године, гладан и жедан провео је поред обала Дримових, откопавајући гробове тражио је тело или делове тела свога сина Андрије. Тражио је и није пронашао. Скрхан болом, разболео се од запаљења плућа и ускоро преминуо.

Мирослав – Миро Петровић, ученик четвртог разреда лесковачке гимназије, у истој борби, храбро се борио и славно погинуо. Мирослављева мајка Видра, пронашла је његов гроб и уз помоћ свога ђевера Андреја /Андрије/ Петровића, тадашњег артиљеријског потпоручника и витеза, сахранила код цркве Светог Ђорђа у Призрену.

Најтрагичнији крај код Везировог моста дочекао је трећи Петровић Михаило, ученик седмог разреда нишке, лесковачке и врањске гимназије. Када је у овом крвавом окршају остао без десне руке, Михаило је донео очајну одлуку, да не би жив пао непријатељима у руке, са Везировог моста скочио је у таласе Дримове. О овом догађају хроничар очевидац је забележио:

„… Наста тајац. Мртва тишина па се проломи небо громким узвиком. Четници вичу – Слава ти друже Михаило други Обилићу. Такав гроб дугачак, широк и дубок, ни Наполеон није нашао“.

Тако је војвода Гатала остао без три борца, три брата, три ученика – три Петровића.

У току НОР-а, Петровићи су дали бројне борце, међу којим је свакако најзначајнији генерал-пуковник и народни херој Раде Петровић. Генерал Раде и данас љубоморно чува докуменат о херојској погибији свога стрица Андреја – Андрије Петровића, капетана и витеза Карађорђеве звезде са мачевима, четвртог реда, који је одликован Указом ФАО бр. 13560.

Витез Карађорђеве звезде са мачевима, Андреј – Андрија Петровић рођен је 1883. године у сл. Косор, племе Кучи, Цр. Гора.

Отац му Нико погинуо је у такозваном Вељем боју-Фундина са Турцима, као барјактар кучки. Андрија је био најмлађи од пет брата, а сви су били малолетни када им је отац погинуо.

После завршене основне школе у Кучима, прешао је у Србију ради даљег школовања. Овде завршава и војну школу. У војсци остаје до своје смрти, учествујући у свим ратовима, од 1912. до 1916. године. Умро је од операције жучне кесе у Солуну. Сахрањен је на Зејтинлику. Тако је још један Андрија Петровић положио живот за слободу. Раније синовац, а сад стриц имењак Андрија.

О Андрији Петровићу „Ратник” је септембра 1916. године забележио:

„Артиљеријски капетан II кл. испусти своју племениту душу пред вратима своје Миле Отаџбине 23. августа 1916. године.

Андра се родио у Црној Гори 1883. год. где је у Кучима свршио основну школу. Гимназију и војничку школу учио је у Србији. Лепо васпитан у родитељској кући. обдарен бистрином ума и вредноћом, вазда је био међу првим ученицима, а као официр први међу друговима.

Другови су у Андри изгубили најбољег друга, а род оружја спремног и храброг старешину. Вероватно да би топ Андре Петровића Црногорца, и овога пута предњачећи, први отворио врата наше Миле Отаџбине, али га уграби неумитна смрт, а и покојни Андра жељаше, да још једном одјекне његов убојни топ, као пушка Мандрушића Вука.

То је онај тобџија чији топ свагда косаше непријатељске редове, а из нашег стрељачког строја најближњег противнику. То је онај осветник Косова и Сливнице, победилац на Церу, Љигу и Авали.

То је онај Андра чији топ на бедему своје отаџбине, први од српске артиљерије над Београдом скиде противнички авион, и постаде бедем у ваздуху за противничку авијатику, а страх задаваше противнику на Дунаву, чије лађе једино Андрин топ тамањаше.

Од почетка ратова учествовао је у свим борбама, те као првог међу првима сви су га претпостављени и другови познавали и високо ценили., За његову осведочену храброст у ратовима 6. априла 1913. г. по чл. 19. добио је чин поручника, а 15. јуна 1915. год. чин капетана опет по чл. 19. – за храброст у рату.

Поред чинова, за Андрино недостижно јунаштво и витештво у рату, његове груди красаше поред два Бела Орала са мачевима IV реда и V степена, мирнодопских одличја, као и ратних за храброст још и највеће наше одликовање: Карађорђева звезда са мачевима IV степена, а која одличја немаше ни један Андрин друг, што довољно показује колико је пак Андра учинио за своју отаџбину, и колико је цењен од својих другова и претпостављених – тим пре што Андра беше сироче, удаљен од свих и без ласке и препоруке родитеља и блиских пријатеља, те је сам себи крчио трновити пут за будућност.

Нек се поносе Андрини родитељи примерним узор јунаком који се као прави син одужио отаџбини и родитељима, а задужио своје другове и старешине, да његово име и његова славна дела буду записана златним словима у историји Велике Србије. Његово ће јуначко име увек блистати у спомен плочи међ именима највећих наших јунака из ратова 1912, 1913, 1914. и 1915. год. Ово је достојни потомак Рајића чији је назив његов пук, носио.

Јуначко тело покојног Андре сарањено је у Солуну у српском ноћом гробљу, са свим почастима.

Друже и Јуначе! Показао си чији си, ко си, и одакле си. Јунак старих витезова, који се борише за Крст часни и српско име од Косова и пре Косова. Ти ћеш наћи на томе свету, твоје најмилије ратне другове, који се витештвом и јунаштвом одликоваху од осталих и беху први међ првима.

Имаш друга Завишића Живка,
Имаш браћу до два Вукотића,
Из Пипера пот Стојановића.
Збогом браћо, друзи и витези,
За част, име и српско занимање,
Живот дасте, живот не престасте,
Благо српском роду и породу,
Док таквијех има соколова!
Ваше душе у небо се више!
Кроз пакао ватре и олова,
Ваша пушка и топ кад одјекну
У хиљаду другијех топова (пушака)
Познати их ћеше када пукну
Као пушку Мандрушића Вука
А у боју с друштвом кад иђасте
Да гинете и крв проливате,
Да јуначки аманет чувате
Дивно име и свету слободу,
Не жељасте живот за победу.
Виле ће се уробит у векове,
Да вам венце сплету достојнима,
Јер сте такву пошту заслужили,
По поштењу међу најчаснима
По јунашту међу најлепшима.
Збогом браћо други и витези,
Блистало ви име међ Србима
Ко Даница међу звијездама!
Проста душа, свето ваше тело!
Србин стеко што се вама хтело!
Слава вашем роду и породу!
Бог им дао скорију слободу
У јуначкој земљи Србиновој!

11. септембра 1916. год.

Солун
Брату и друговима
на уранку у Св. Недељу
Рарник“