Petković S. Bogdan

236
Petković S. Bogdan
Petković S. Bogdan

 

 

ime: Bogdan
prezime: Petković
ime oca: Svetozar
mesto: Lalinci
opština: Ljig
godina rođenja: 1881.
godina smrti: 1922.
izvor podataka: “Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912-1918“ Milorad Radojčić

 

Petković S. Bogdan – Boža, zemljoradnik i rezervni podnarednik, (Lalinci, Ljig, 1881- Lalinci, 1. I 1922).

Otac Svetozar, poljoprivrednik, starešina velike porodične zadruge. Pored Bogdana imao je još četiri sina koji su bili učesnici rata, a Vojislav je i umro tokom Prvog svetskog rata od zadobijenih posledica.

Navodno, Bogdan je učestvovao i u komitskim četama po Kosovu i Makedoniji, pa je priznat i za ratnog dobrovoljca. Učesnik je svih oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, kao rezervni podnarednik I čete I bataljona IX pešadijskog puka Dunavske divizije II poziva. Bio je hrabar i odvažan borac, a posebno se istakao u akcijama na ušću Drine u Savu i Kolubarskoj bici 1914. godine. Na položaju Parašnica, u Crnoj Bari kod Bogatića, zarobio je tri ruska vojnika koji su pobegli iz austrougarskog zarobljeništva. Ne znajući o kome se radi jednog od njih je ranio, a pošto se saznalo za njihovu prethodnu golgotu priređeno je pravo slavlje.

Sa Bataljonom 1.300 kaplara u Teočinu kod Gornjeg Milanovca dobio je raspored na položaju Krst. Iskoristio je tu priliku da se pre proboja fronta neopaženo probije u neprijateljsku pozadinu da bi obišao porodicu i video tek rođenog sina Desimira. Dolazeći kući duboko u noć čuo je galamu. Prilazeći kući repetirao je pušku i grunuo na vrata. U kući je zatekao šest neprijateljskih vojnika i s praga još počeo vikati Pazite, drugovi! Opkolite kuću i nikoga ne puštajte napolje. Zatim nepozvanim gostima podviknu Predajte se, da ne ginete! i uperio pušku u njih. Oni se zgledaše i digoše ruke u vis. Potom ih je povezao, a onda primetio vezanog oca, pa ga odrešio. Tada mu ukućani ispričaše da su među zarobljenicima po trojica Čeha i Mađara. Pošto su mu rekli da su se Česi lepo ponašali, odvezao ih je i počastio. Potom ih je sve sproveo u svoju jedinicu koju je stigao u selu Planinica kod Mionice. O njegovom herojstvu pevani su i stihovi.

Po prelasku preko Albanije Petković se razboleo pa je dolaskom na Krf upućen u Francusku na lečenje. Lečio se u Bizerti do završetka Prvog svetskog rata. Iako potpuno neizlečen, vratio se u Srbiju i od zadobijenih posledica umro u rodnom mestu, gde je i sahranjen.

Za zasluge u ratu odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, ruskim Ordenom Krst sv. Đorđa, Medaljom za hrabrost, a imao je Albansku spomenicu i sve druge spomenice za učešće u svim ovim ratovima.