Перић Станоје

1196
Перић Станоје
Перић Станоје

 

 

име: Станоје
презиме: Перић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

ПАКАО НА КОТИ 238

… Стајао сам пред командантом пука и слушао заповест: „Видиш ли, Перићу, северно преко ове шумице пред нама, коту 238? Да, обрасла је жутом травом. Ти ћеш са овим водом пешака кренути да је пошто-пото заузмеш. Изгледа да је непријатељ још није заузео; али буди опрезан. Крени одмах одавде стрељачким стројем. Десно од тебе, друмом, кретаће се на коњима други ескадрон мајора Докића, а лево једна чета Десетог пешадијског пука, која је доста изостала, али ће стићи. Кад избијеш на коту пошаљи ми извештај…
… То је било ујутро 4. децембра 1914. године. Ноћ смо провели у биваку, северно од села Сибнице. Био је то 4. коњички пук у коме сам ја, Станоје Перић, служио као активни коњички потпоручник-водник. Наређен је покрет према Слатини. Први ескадрон у коме сам био водник маршовао је на зачељу пука. После пола часа маршовања, стигао је ордонанс пуковског штаба и рекао ми да ме зове командант пука…
… Чим сам примио наређење, сјахао сам с коња и предао га редову Живану Живићу, а од њега узео његов карабин, муницију и бомбе и извршио поделу вода на десетине. Кренули смо у развијеном стрељачком строју. У кретању сам одредио предње и крилне патроле, ради осигурања од изненађења и хватања везе – десно са другим ескадроном на коњима мајора Докића, лево са четом из 10. пешадијског пука који је требало да наиђе. Око 10 часова спустила се густа магла, тако да сам изгибио везу са 2. ескадроном, а са четом 10. пука нисам је ни имао, пошто је много изостала…
… Кад смо били на око 500 метара од коте, запраштали су пушчани пуцњи и то на мом десном крилу. Зрна су фијукала високо изнад наших глава, па ми је било јасно да је непријатељ отворио ватру на коњички ескадрон који је наступао друмом. Натерао га је да тражи заклон за коње и прихвати борбу – пешке. После пола часа избио сам са водом на коту 238. Ту смо, неочекивано, заробили два аустријска војника, од којих сам сазнао да је њихова чета отишла напред, управо иза мог стрељачког строја, одакле су отворили ватру на нашу коњицу. Њима је наређено да ту, на коти, сачекају свој батаљон и да известе команданта у ком правцу је отишла њихова чета…
… Схватио сам да сам стицајем прилика упао у клопку, нашао сам се у тешкој ситуацији. Док сам испитивао заробљене, приметио сам кретање непријатељских војника на око 200 метара. Коту смо запосели стрељачким стројем, а нареднику Ђорђу Марковићу наредим да узме 10 војника и крене назад, те да се под заштитом магле и шуме привуче оној чети и нападне је бомбама. Рекао сам му да је ситуација тешка и да од њега зависе животи војника…
… Извештај о заузећу коте послао сам команданту пука по спроводнику она два заробљеника, каплару из кадра, Александру Николићу. Рекао сам му да се пробије како зна и обавести о нашој тешкој ситуацији. Тражио сам појачање…
… Петнаестак минута по одласку наредника Марковића, одјекнуо је прасак бомби. Зачуло се тридесетак експлозија… Како још нисам био нападнут од непријатељског батаљона, сву пажњу сам сконцентрисао на резултат бомби. Приметио сам да Аустријанци беже. Кретали су се источно преко друма према Слатини. Нисам отварао ватру, јер сам се надао да ћу брзо доћи у везу са својим пуком… Да сам отворио ватру изложио бих војнике уништењу, а створио бих забуну у свом пуку, пошто бисмо их гађали нашим оружјем, јер су се налазили иза нас…
… Посматрао сам бежање чете. Није наставила пут према Слатини, већ се окренула и запутила право према коти 238! Они, дакле, нису имали појма да смо коту ми запосели. У највећој тишини заломио сам крило према тој чети од око 150 војника. Једну патролу сам оставио да осматра према северу на онај батаљон за који сам рачунао да ће сваког тренутка да наиђе. Кад се непријатељ приближио на око 100 метара – отворили смо убиствену ватру из карабина… Зачуше се јауци, дозивања, псовке… Неки попадаше, други се дадоше у бекство. Једва се по који окрену и опали на нас. Наредим јуриш и – кренемо бомбама на њих…
… Надао сам се да ће се предати, јер смо их збунили… Али, ваљда су и они приметили да нас је мало, па су се прибрали и сачекали нас у шипрагу, у удолици југозападно од Слатине. Ту смо се измешали и – тукли кундацима… Хоћемо их живе! Кадровац Петар Јелић из Азање, гледам, хоће да зароби аустријског официра. Виче му: ,,Швабо, предај се…“ Овај опали из револвера и уби га. Али не прође ни секунд, оног официра тресну кундаком по глави редов из резерве Милован Шарић… Гледам шта се збива, а један хоће да ме пробије бајонетом. Убих га из карабина… Са једне узвишице, изблиза, рани ме Аустријанац у вилицу – зрно ми пробило леву страну врата и изишло кроз леву плећку. Пао сам…
… Моја два војника хоће да ме изнесу из тог пакла на коти 238. Крв из ране шикља. Кажем војницима да гађају непријатеља, а мене да оставе. Они неће ни да чују, носе ме. Једног ране, паде и он крај мене… Мислим да се звао Бора и да је био из Гроцке. Усред окршаја и покоља стиже наредник Марковић са оном десетином. Њему сам предао команду над водом. Последњом снагом издао сам заповест о наставку борбе. Стиже и она чета нашег 10. пука. Остатак непријатеља још је давао отпор. Пристиже и мој пук. Војници су сјахали и развили се у стрелце. Мајор Драгољуб Мостић, мој командир, честита ми рану. Љуби ме… „Јуначки сте ово извели”, каже ми. Потом, док су ме носили према пуковском превијалишту, наиђем на мог бившег командира коњичке подофицирске школе, потпуковника Антонија Антића, начелника штаба коњичке дивизије. Журио је у правцу бојишта на коти 238. Кад је чуо кога носе, застао је за тренутак и рекао: „Ево још једног мог питомца… Алал вам вера, јунаци!“
… Из пуковског превијалишта упућен сам фијакером у Аранђеловац, у пољску болницу Тимочке дивизије, која је била у „Старом здању”. После три месеца лечења, поново сам био у својој јединици. Био сам у прилици да нађем документа о боју на коти 238. Било је – 70 мртвих Аустријанаца, међу њима један официр, затим 25 рањених и 30 заробљених. Дакле цела чета је била уништена. Наших је, захваљујући препаду, било – десет мртвих и седморица рањених…
… То је, у ствари, био тек почетак борби које ће трајати дуго, а затим ће се, после нашег повлачења преко албанског крша, наставити на другим положајима, све до ослобођења земље.

Деведесетогодишњи Станоје Перић живи у Београду, Бранка Крсмановића 21. За подвиге у ратним годинама, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Белим орлом са мачевима, двема Обилићевим медаљама за храброст, италијанским и француским одликовањима. Перић је пензионисан 1932. године као ратни инвалид. У другом светском рату, четири године је био у немачком заробљеничком логору.

 

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Станоје Перић био је по професији официр. Дочекао је дубоку старост и живео је у Београду. Немамо податке где је рођен, али је познато да је као тешки рањеник и официр пензионисан 1932. године и да је живео преко 90 година.

Станоје је био коњички официр. Карађорђеву звезду са мачевима добио је у боју против Аустро-Угара за подвиг у Слатини кад је на коти 238 изненадио аустроугарске војнике и потпуно урнисао чету од преко 150 војника. Био је између Аустријанаца јер је једна јединица обишла његову чету и препуцавала се са Србима и када је један Станојев наредник ту јединицу са својом десетином напао бомбама с леђа, Аустријанци су бежали право према Станоју који се са својом четом био укопао јер су на коту 238 дошли пешке. Када су Аустро-Угари приметили да су Срби у мањини нису се предали него је дошло до жестоких окршаја бомбама и ножевима.

У описаном окршају Станоје је теже рањен у вилицу, али није дозволио да га износе и да губе време око њега све док је приспела његова јединица и јединице пешадије.

У ратовима је Станоје рањен више пута и као тешки инвалид пензионисан је веома рано, па је право чудо да је после пензионисања живео педесет и нешто година.

Није познато да ли је Станоје други светски рат провео у ратном заробљеништву или је као инвалид остао у Београду. Станоје је хвалио наше лекаре који су га као тешког рањеника у Аранђеловцу тако брзо излечили и оспособили да настави борбу против непријатеља, да пређе Албанију, да се бори на солунском фронту и да учествује у коначном ослобођењу и уједињењу наших народа.

За заслуге и храброст на бојном пољу Станоје је много пута одликован. Поред Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, одликован је „Белим орлом са мачевима“, Југословенском круном, Орденом „Свети Сава“, два пута Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ и многим другим одличјима и свим ратним споменицама које је Србија установила за ратове од 1912. до 1918. године.

ИЗВОРСолунци говоре
Претходни чланакДр Костић Александар
Следећи чланакДамјановић Страхиња