Павловић Светислав

502
Павловић Светислав
Павловић Светислав

 

 

име: Светислав
презиме: Павловић
име оца:
место: Крњача
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

ОСМАТРАЧ НА ДРВЕТУ

… Био сам осматрач треће батерије Тимочког пољског артиљеријског пука. Кад је избио рат, био сам на службеном путу у Берлину и преко Русије и Румуније вратио сам се Београд. Своју Јединицу стигао сам пред Цером, уочи битке…
… Казивање 93-годишњег Светислава Павловића, председника Секције носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, који са супругом Миленом живи у скромном стану у Крњачи, надомак Београда, даље тече овим редом…
… Да не понављам већ познате ствари из те битке… Већ сутрадан, кад се бој мало смирио, ми смо у рукама имали целу аустријску пољску батерију, болницу са рањеницима и особљем…
… Кренули смо према Дрини. Заустављени смо и пређемо на северни део Цера, одакле топовским гранатама тучемо непријатеља који се повлачи. Борба је трајала три дана. Испео сам се на највише дрво и посматрао кретање непријатеља. Али, граната преполови дрво и ја остадох да висим о грани… Одатле кренемо према Чеврнтији, код Саве… Нисмо успели да направимо понтонски мост, него је војска пребачена чамцима и то је, како ће се убрзо показати, било кобно…
… Без муниције, хране, воде, наши су успели да уђу девет километара у територију непријатеља… Али, како муниција није стигла, аустро-угарска коњица опколи наше војнике… Заробили су прво пољску батерију и 13. пешадијски пук, затим три батаљона 15. пука, као и коњички одред, укупно око седам хиљада војника! То је била ужасна слика: гледао сам је са високог стабла с десне стране Саве…
… Одатле је моја батерија кренула у Мачву, према Црној Бари… Ту постависмо топове за дејство… То је било на ушћу Дрине у Саву. Осматрао сам са дрвета, али због густог растиња и магле ништа нисам видео… После два дана, негде око 10 часова, провири јако сунце и приметих како Аустријанци прелазе преко понтонског моста на нашу страну. Гледам непрекидну колону… Позовем телефоном, с дрвета, командира, али га нисам нашао…
… Шта да радим? Ако употребим оружје без одобрења старешине, наћи ћу се пред војним судом и казна се зна: смрт… А командира нема. Непријатељ надире на нашу територију и то само ја видим… Ипак, преузимам на себе команду: одмерим правац и даљину и наредим брзу паљбу… Командир је био ближи батерији него осматрачници, па је питао – шта се збива… Дође, трчећи до мене, а ја причам шта сам видео…
… Убрзо јавише команданту батаљона да су довели заробљенике. Има их око двадесет. Пита их командант кад су и како прешли Дрину, а они одговорише време: то је било око 10 часова, у ствари време кад сам наредио топовску паљбу… Рекли су да су понтони потопљени и да је побијено много војника… Тако је моја команда била оправдана…
… Одатле одемо према селу Раденковићу… Ту, на путу, сусрећемо нашу пешадију: повлачи се… Кажу да нема муниције… Стигнемо, додуше, само са два топа… Аустријанци слушају команду и осуше паљбу на нас… После десетак минута, наиђоше два трећепозивца. Кажу нам: „Бежите, ухватиће вас Швабе…“ И, заиста, погледам према кукурузу: Швабе иду према нама… Наредним паљбу – картечом… Настаде врисак, успори се њихово кретање… Њихова батерија такође отвори ватру, али на њих – своје војнике… Више немам муниције… Одатле у село Равне… Из битке у битку…
… Код села Заставице аустроугарска артиљерија туче нашу пешадију. Ока не да отворити… Командир ми каже да пронађем одакле бије та њихова хаубица. Испењем се на брест и пронађем хаубицу… Јавим батерији где је. Брзо смо је ућуткали… Ту угледам и један швапски монитор: пловио је Савом на око 200 метара од мене… Јавим то командиру, а он ми одговара: „Само нека плови, ми више немамо ни једну једину гранату…” После један сат врати се монитор и опали на мене – тешко сам рањен у обе ноге…
… Следеће године обори ме – тифус… Али, преживео сам и то и кренуо, као и други према црногорском и албанском кршу… Тек на Солунском фронту уручена ми је Карађорђева звезда са мачевима. Касније сам добио и друга одликовања.

Светислав Павловић је човек јуначке прошлости. Доживео је дубоку старост: деведесет три године. На прослави 60 – годишњице пробоја Солунског фронта, Павловић је, као председник Секције носилаца највишег ратног одликовања српске војске, био у центру пажње. Данас живи у Крњачи, надомак Београда.