Параментић Д. Љубомир

204
Параментић Д. Љубомир
Параментић Д. Љубомир

 

 

име: Љубомир
презиме: Параментић
име оца: Драгић
место: Бело Поље
општина: Ваљево
година рођења: 1885.
година смрти: 1915.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Параментић Д. Љубомир, активни пешадијски наредник и потпоручник (Бело Поље, Ваљево, 22. II 1885. – Средњево, 4. X 1915).

Отац Драгић и мајка Даринка, пољопривредници доброг материјалног стања. Отац се три пута женио и из та три брака имао десеторо деце – четири кћерке ( Драга, Смиља, Наталија и Јелена) и шест синова (Љубомир, Чедомир, Драгољуб, Михаило, др Милорад и Живорад). Како приходи од пољопривреде нису довољни за издржавање тако бројне породице своје синове усмеравао је да се школују и запошљавају.

Љубомир је после завршене основне школе у суседном Ваљеву остао је у селу и бавио се пољопривредом. Према казивању савременика био је један од најлепших младића у селу па и шире. На одслужењу редовног војног рока био је вредан, предузимљив и способан војник, па је произведен у подофицирски чин. Учествовао је у оба балканска рата показујући запажену храброст и умешност у командовању, па је више пута унапређиван у веће подофицирске чинове и примљен у активну службу у српској војсци.

Као активни пешадијски наредник борио се у више борби Првог светског рата. У том рату учествовао је и његов млађи брат Чедомир, рођен око 1889. године, који је погинуо као поднаредник XVII пешадиј- ског пука у боју на Церу у јесен 1914. године. Љубомир је често био у првим борбеним редовима и више пута је рањаван. Показивао је велику храброст и сналажљивост. За осведочену храброст и пожртвовање на бојном пољу против Аустроугарске 1914/15. године као пешадијски наредник на предлог министра војног и команданта одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен и указ 11.102 од 15. јуна 1915. године. Имао је још нека одли- ковања и ратна признања.

Као водник I чете II батаљона XVIII пешадијског пука I позива погинуо је на Средњеву код Великог Градишта, у Браничевском округу, у Србији, 4. октобра 1915. године. Надлежни у његовом пуку 24. априла 1916. године, под бројем 166, послали су из Новчаног депоа 380,15 динара који су нађени код њега уз допис урађен у Битољском првостепеном суду на Крфу 28. јуна 1917. године.

Посмртно је унапређен и у чин активног пешадијског потпоручника. Није познато где је сахрањен, а његово име и презиме уклесано је на зиду старе ваљевске цркве и једном споменику у породичном гробљу у месту рођења.

Није се женио па ни оставио потомства.