име: Живота
презиме: Пантић
име оца: Љубомир
место: Рабровац
општина: Младеновац
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
МИ УКНЕМО БОМБАМА
Ја сам Живота Љубомира Пантића, рођен 1894. у Рабровцу и ту завршио основну школу. Био сам ђак средњак: нисам био први, нисам био последњи. Имао сам из владања петицу, из певања петицу, из писања три петице велике… У рату нисам могао ништа да пишем, али у мозак ми је завезано.
Ступио сам у рат деветсто четрнаесте године, нисам регрутован, са деветнаест и по година. Позват сам по списку, годиште то и то. Из Рабровца отишао ја у Крагујевац, окружна команда, ту смо сакупљени сви, моја класа. Одатле све који су припадали срезу јасеничком стоваре у Феризовић звани Урошевац, а ресто пребаце у Приштину. Ту смо имали обуку. Били смо голи, држава није имала да нас обује ни да обуче… Ушли смо већ у деветсто петнаесту годину.
ПОВАТАМО ТИФУС
Поватамо тифус и будем месец и по дана у болници у Приштини. Двадесет и осам дана нисам знао за себе, ништа. У собу број двадесет девет где смо лежали, болничар је улазио само по казни: отвори десет минута врата док онај смрад, рђави, загушливи, изиђе мало, одане, па после он уђе. Ја сам ту био двадесет и осам дана! Изгубио сам се био начисто, нисам могао ни да мрднем. Отворио он врата па зашао од кревета до кревета, обишао укруг и – јави тамо те дођоше троја носила. Па одреда: терај, терај – износе помрле. Ја био у ћошку па као јавим се:
“А-а-а…”
“Па ти жив?”
“Ја-а-а жи-и-ив… а-а-а…”
“Кад си ово пребобао, каже, неће сад да ти буде ништа. Сад да причекаш, каже, док изнесемо ове.”
И свега, од тридесет и два, нас четворица преживели: један Моравац, ја и двојица из младеновачке околине.
Изнесу нас на горњи спрат. Јаој, боже! Знам да сам узео у Приштини по кила масти, намазао себе и обукао кошуљу. И кад су је скинули – она била поцрнела од прљавштине, од оне масти, и вашке побегле од нечистоће!
Кад смо оздравили мало, дође потпуковник један и вели:
“Који може да иде кући, нек устане.”
Ја сам устао, али сам се љуљао, нема, само душа што није изишла.
Затим буде ферије возова, да се возови дезинфикују, па останемо још за неки дан. Будем ја ту још петнаест дана, мало сам се осетио боље. Дође после опет онај потпуковник:
“Који може нек устане.”
Ја се дигнем опет и држим се за кревет. Погледа он, написа и мени објаву. Пуштен сам на боловање четрдесет дана. Добијем четрдесет динара новчано.
КУЋИ НА ОПОРАВАК
Идуће јутро покупили они у вароши све таљигаше и фијакеристе и дотерали пред болницу. Сиђемо ми доле, одвезу нас на станицу. Станица била удаљена од Приштине. Превезу нас до воза. Станемо ми у две врсте док су наместили возове тамо.
“Пењи се у вагоне!”
Неки се попели, неки се претурили – малаксали.
Седнемо ту у санитетски воз па до Ниша. У Нишу поизлазимо, одемо у чекаоницу. У чекаоници све полупано – нема ни прозора ни врата. Пало нам ту да ноћимо, не вреди, нема воза до четири сата. Уђемо ту, пуна чекаоница. Зима, мраз напољу. А ја, даобог, кад сам био у чети, примио сам један руски капут, као бунда, три прста вате имао. Спавао сам и ознојио се. Како ме вода пробила, осетио сам се одмах лакше… Свањива се, воз за Београд постављен, санитет. Улази у воз.
Стане воз на Кусадачкој станици. Поизлазимо ми што смо из околних села. Чули ови наши, сачекују. Моји – браћија од стричева – причекају ме у Ширинама и доведу до колибе. Ту ми био млађи брат и одведе ме кући. Мајка ко мајка – опере ме, удеси, све лепо. Али – шта ми је било – за јело да ми је само киселог купуса и расола. Донесе мајка велики лонац, пун. Тај ме расо и кисели купус дигоше из кревета. То је деветсто петнаеста година. почетак марта месеца.
БУГАРИ ОТКАЗАЛИ НАМА
Кад је изишло четрдесет дана, одем у дивизију. Била у Крагујевцу. Ту прегледа ме лекар: О, каже, добро, способан, може. Е сад, каже, да се јавите команданту места Младеновац, у војни одсек.
Из Младеновца упуте нас за Београд, у деветнаести кадровски пук. Ту сам распоређен: пао сам у трећи батаљон, прва чета, Шумадинска дивизија.
У Београду наставимо обуку: копање ровова по оној околини целој, последње смо ровове копали на Лештару.
У јесен утишало се стање, али не знамо где ћемо. Три дана у месту лежимо. Али удари Шваба.
На Варовници код Београда, кад смо одступали, шрапнел експлодира изнад мене и скресало ону бунду све, али тело ми није повредило. Ма испараклисало је све! Командир је видео, било сто војника с њим, и каже: “Погибе Пантић!” – али ја се дигао и трчим тамо, само руком бришем онај пламен с мене.
Тек рекоше нам: Деветнаести кадровски пук иде за Пирот, То је пред офанзиву, Бугари отказали нама.
Возом стигнемо и одмах почнемо да копамо ровове. Ми копамо ноћу, а Бугари копају дању. У месту Велика Садржина, село – пола бугарско, а пола српско. Ето што су ти браћа! Тако је и данас међу нама. Е, још није била окинута пушка на Бугара. Прве ноћи оде двадесет пет македонских Бугара, предаде се. Друге ноћи – оде још осамнаест њих из нашег батаљона.
ДА НИСАМ ОДРЕКАО
Мене командир унапређује у чин каплара – ја одричем.
“Команданту батаљона на рапорт!” – мисли он да ме уплаши. “Па рапорт!”
Ја одем.
“Ти си тај који неће да прими чин?”
“Ја сам.”
“Зашто?”
“Нисам способан.”
“Како ниси способан кад тебе командир првог изабрао? Најстарији каплар да будеш у батаљону.”
Хоће да мени дају њих десет-петнаест, ко с њима да изиђе на крај – да га ја чувам, да му јебем матер! Нек иду… Добро, командир пита шта сам по занимању.
“Абаџијски радник, учио сам мало и то.”
“Слушај: нећу назор да те уведем у чин, али кајаћеш се.”
“Овога пута”, велим, “нећу да се кајем.”
“Добро. Седи код мене да ми позашиваш пелерине и панталоне.”
Будем код њега један дан. На моје место отишао Гаја Филиповић, из Вучића код Раче. Прими он ту десетину.
Одступање почело, пребаце нас овамо према Смедереву.
Немци наишли од Смедерева, па викну са оном рампуљом што трипут експлодира, – граната велика као прангија, звали смо је рампуља. Убије граната тога Гају и побије му војнике, све – целу десетину. Ето ти, да ја нисам одрекао – уздравље!
ИЗ ОБРУЧА ПРЕКО РЕКЕ ПА НА ЈУРИШ
Одступамо на Мале Крчмаре, ту седам дана водимо битку.
Одатле прођемо кроз Крагујевац, па изиђемо на Букуровац, село. И ту седам дана изударамо се добро. Немци опколе први батаљон нашег деветнаестог пука. А ми се извлачимо, ишли смо више од два километра реком: негде воде до колена, негде до појаса. Дођемо до испод Црног врха. Изиђемо тамо, и један поручник, звали смо га Јаворац, командир чете био, он сакупи чету и каже:
“Ми смо опкољени. Ја да се предам нећу. А вас упозоравам: ви ако хоћете да се предате, ви се предајте.”
“Нећемо ни ми!”
“Е, каже, овај обруч има да откинемо! Ја идем напред, а ви за мном. Ударај!”
И ударимо. Пало је наших, пало и њиних, али пола чете изведе тај поручник Јаворац… Унапређен је, одликован је и све у реду.
Одатле правац Крушевац. Али Бугари стигну пре да поседну ћуприју на реци Расини. А надошла Расина, пуне обале, па излива. Морамо на село Кукин, узводно. Дошао чамац велики да нас пребаци. Попакујемо се у чамац и таман до друге обале, кад – упали се у Крушевцу Обилића барутана. Кад груну, заљуља се и вода и река, умало се чамац не изврте.
Целе ноћи смо се чамцем пребацивали, муке до гуше.
Пређемо реку па у село, али бугарски комити провалили тамо. И наишли на наше регруте, који су у комору дошли те спроводили кола и волове, имало је можда стотину регрута, и све њих Бугари похватају, повежу и покољу. Стигну трећепозивци те одбију Бугаре, било свега шездесет трећепозиваца. Док ми стигли – завршена ствар.
Шта ћемо сад? Морамо даље. Изиђемо на Гиљанске косе и ту извршимо јуриш на Бугаре. Наредник нам био из Дубоне, добар борац, али у јуришу ране га Бугари у стомак. И однесу га у болницу, а ми продужимо: правац Косово.
У ГУЊЧЕТУ ЗА АЛБАНИЈУ
Од оружја имам пушку, нисам прописно обучен, у гуњчету сам кренуо за Албанију. Од државног готово ништа немам на себи. Дам два динара једном Циганину поднареднику те оде у арнаутски батаљон и украде шињел један, добар! Сад – држава наша обукла Турке и Арнауте, а ми голи! Тај ме шињел провео кроз Албанију.
Довели нас официри на Косово. Ту, каже, наше царство пропало, и ми ћемо ту да положимо оружје. Али дође ордонанс и каже: Идемо за Љум-кулу, одатле даље преко Албаније.
Добро, пођемо. Снег велики, а ми немамо обуће, немамо ни хлеба.
Дођемо у Љум-кулу. И ја упаднем у једну кућу, немаде нигде никог, побегли. Писам сам, идем свуда са Ванчом Никодијевским, он ми је побратим, Македонац је, али зна и турски и арнаутски. Нађемо две проје у огњишту, једна мени друга њему, па брже ми у логор. Кад – тамо већ стигли Арнаути код команданта да се жале: знаш како је, гладна војска односила из њиних кућа. Одмах збор! Један командир чете виче: Моји су сви! – тако виче други, трећи. Виче и наш командир Соколовић: Моји су сви! – а види шта је код мене и Ванче: као казан кад разложиш, па се пара диже у висину, тако се пушимо нас двојица.
ПРЕЂЕМО ТАМО
Преко Везировог моста кад смо прелазили – три грбе има на њему, а узан колико само запрега да прође – ишли смо полако, стопу по стопу. Помрзло, па се побадај, бајонет на пушку, па се побадај док не пређеш тамо. Код нас су биле руске пушке са великим руским бајонетима.
Пређемо тамо. Чим смо прешли, осуше Арнаути да туку по нама. Ухвати нас ту мрак и некако преноћимо. Али целог дана сутрадан битка. Имали смо два топа брдска, имали смо два митраљеска одељења – све је тукло. И кад се свела сума за идући мрак – око седам- десет рањеника из комбинованог одреда, а погинуло – не питај.
Друге ноћи настависмо пут. Журе наши официри да Шиптари не поседну Жљеб. Имали су и зашто: то је пролаз у стенама, мало шири него двоја кућна врата, педесет метара има кроз њега да се иде.
Прођемо кроз тај Жљеб па терај, терај – дођемо до Ороша. Целе ноћи смо ишли и стигли сутрадан у дванаест сати. Ту има католички манастир, ту наши дадоше двадесет волова манастиру, поклонише. Будемо ту два-три дана, одмарали се, прикупљали се. И тад видесмо да од нашег одреда половина, отприлике, остало успут, пропало.
У Албанији смо, боси, рањави … Деси се да падне војник у путу. Еј, падне! Снег му засипа уста, затрпава га, и он: “… а-ба… а-ба” – хоће хлеба, не може да изгори. И остављамо га. Где ћеш га?
ЗЛАТА НЕМАМО ГРАНАТА НЕМАМО
Опет наиђемо на једну реку, морамо на ћуприју, обале реке голе су стене и урвине божје. А видимо да Арнаути тамо даље, са оне стране реке купе камење и стављају на гомиле.
Седми пук комбинованог одреда први је наишао на ту ћуприју. Али Арнаути плотун осуше на ћуприју. Не даду пролаз. Шта је сад? Имало наших што разумеју арнаутски, одоше тамо, испиташе. Кажу: Траже Арнаути тридесет и две оке злата за мостове што смо порушили и да наплате оно што је војска из њиних кућа успут однела. Шта ћемо, злата немамо! Имамо два топа, али шта вреди – само четири гранате; нема, испуцано, митраљези истрошили муницију, код војника нема метака – код неког десет, код некога двадесет, само ја имам сто педесет. Ја кад нађем метак на путу, закачим га у реденик: нека га код мене, требаће ми.
Ту нас зауставили, и седам дана је прошло док смо се изравнали.
Седми дан стиже наређење: Зогу, што је као арнаутски краљ, тражио да наши официри пофронте коње из целог одреда. Ух, ови наши официри шишају гриве коњима, шишају репове – ударају клинце у копита, унакажују коње. И дође Зогу у оним пеленгаћама, оне гаће шифонске а около снег; руски нагановац има за појасом, није један него два. Зашао, који му се коњ допадне, он упре прст – њих пет се залете за узду и одведу коња тамо. Осамнаест коња одведоше. Најпосле Зогу поседе једну зекушу. Кад појаха, она поче да равани, а они воле кад им равани коњ, извади нагановац па увис: тр! тр! – весели се. Док је бирао коње, посматрао сам га: трбоња, бркови велики, токмак, онизак…
Даде нам Зогу осамнаест Арнаута да нас проведу до Љеша и издаде наређење како има да буде при преласку преко ћуприје, а нама наредише официри: Сваки нек обуче што има од одела на себе, јер Арнаути ће, један с једне стране моста, а други с друге, шта нађу од одела и државних ствари, само пушку и муницију можеш да пренесеш, иначе ће све друго да одузимају. Жалост нашим официрима, имали у сандуцима по два-три пара цокула. А војници боси! Неће да изнесе па да каже: Обувај ово, баци то! Ја сам убијао јунад – они брдчићи, има му две-три године а није већи од овна, одсечен бут један, побратим Ванча одсече други, – и кажем војницима где смо нашли; иди за оно брдо тамо, они одеру и завијају ноге оном кожом… Боси, морају. А официри мислили да ће да пренесу цокуле тамо. Врага! Узеше Арнаути.
Дођемо до Љеша, ту има град – разрушено све, рушевина – јунака Филипа Маџарина.
Ту смо били неколико дана, па одатле за Драч.
Ми смо последњи били из Србије који су отишли. Зато смо и заглавили најгоре.
Где спавамо? Где се затекнемо. Ја сам спавао као звер, савијем се тако: нађем грања некога или шуме и на то легнем.
Право да вам кажем, у рату ја сам постао човек наопак. Ја сам за спас живота могао да убијем, да узимам и никог ништа да не питам. Али не бих војнику нашем ниједном узео петпарац један.
ВРАТИ РЕЧ СЕБИ, ГОСПОДИНЕ
Кад смо прешли Дрим, иза оног моста био један вртлог, ту било двадесет пари наших волова, комора. Али хоће Арнаути да одвоје те волове, бију отуд из камена. И ми смо у заседи, али морамо да се пребацујемо један по један преко чистине, а оно само чини метак у камен: шлис! шлис! Сутон је, хвата мрачак. А један старешина из десете пограничне чете ухватио заклон иза камена и заустави једнога војника:
“Иди, потерај оне волове!”
Војник пође онамо – убише га Арнаути.
Прати другога – убише и њега.
Трећег — погибе и он.
Четврти — погибе и он.
Ау, бога ти, сад дошао ред, треба и ја да се пребацим, али чекам још мало да увати мрачак, јер не виде Арнаути да бију после. Пођем и ја да се пребацујем. “Војниче, иди потерај оне волове!”
“Молим вас, нисте ви мој претпостављени.”
“Свињо! Напред! На извршење!”
“Врати реч себи, господине! Свиња не ратује, него ратује војник Пантић…”
Он потеже пиштољ, ја из пушке: дамб! – уграбим њега и готов посао. Видели војници. Али нико није хтео да ме окаже.
Мрднем одатле једно два-три метра. Његов наредник бори се с душом, тешко рањен. Жугић се звао. Приђем, велим да га поведем кад се мало смрачи:
“Господине наредниче, може ли се даље?”
“Не-е… мо-о-же… Убиј ме… ” – моли.
“Господине наредниче, не могу, савест ми не дозвољава да то урадим.”
Он има једну торбицу поред себе. Узе ону торбицу. У њој нов опасач, официрски, онај са две брњице, за сабље душу дао, савијен, пружи ми:
“Узми, каже, овај опасач. И чувај га, каже, за успомену!”
Чувао сам тај опасач, нисам га предао, донео га кући.
Кад се мало стишало, већ ухватио мрак, ја полетим за воловима. Сакупише се они у гомилу, и ја их надам – куд је прошла војска остао пут – и отерам тамо где су наложили ватре. Официри:
“Ево их, каже, волови! Ко ли их дотера?”
“Ћути, велим, кољи па једи тамо.”
“То ће, каже, и да им буде.”
УПАЛИО САМ ОНУ КУЋУ
Дешавало се да снег падне преко ноћи, заспе нас. Скидам ујутру са себе с педи дебело снега. Али топло под снегом, топло.
Где заноћимо, ту залогорујемо, где се ко затекао.
Ја ослушнем само, и где пас лане – ја тамо, у село. За спас живота тражим хлеба.
Упаднем у једну кућу и видим – десетину наших војника ушли у ту кућу. Полегали, полумртви попадали. Изиђем напоље. А иза куће седам Арнаута копају јендек, као мања соба, те ширине. А ја се вратим код оних војника:
“Излазите! Хоће да вас побију Арнаути!”
“А… а, е-е… ја… не мо-гу да-а-аље…”
Одем у другу кућу, напуним обе торбице неким ситним кукурузом, пабирци, ситно зрно као наша пуца, и вратим се у јединицу. Била моја чета тада у заштити.
“Где си до сада?” – пита командир. “Где су они други војници? Што их ниси повео овамо?”
Испричам све што сам видео. Он позва једног наредника и још два војника:
“Идите, каже, доведите војнике. Пантићу, ти знаш где су, у којој кући.”
Кад смо отишли тамо – нигде никог у кући нема, само један старац. “игде једног нашег војника. А тамо иза куће снег како је падао, отапао се по оној ископаној земљи, види се да је затрпан онај јендек. Полазим ја. “Чекај, каже наредник, да откопамо мало овде.” Нађоше мотику, чапрљ, чапрљ – почеше да закачињу мртве војнике – поубијани, поскидано све са њих. Шта стоји друго? Ја сам упалио ону кућу.
VERY GOOD SOLDIER SERBO
Ухвати нас мрак. Војници, како који, неко наложио ватру, пече нешто, греје се, суши обућу. Божин Симић, мајор, командант батаљона, иде од ватре до ватре. Ја печем оне коричкове. Он дође, па гледа. Nуди ми цигаре.
“Хвала, не пушим.”
Гледа у коричкове. Не тражи, ћути. Ја печем. Испечем му два. Једе ко зец! Грицка оно. Ја му дајем још.
“Дај, каже, војницима, немој мени. Ово може да ме лаже.”
То је последња ноћ до Драча. Ноћио сам ту ноћ у шуми. Опалог лишћа доста, до колена; у том лишћу спавао сам као у мајчином трбуху.
Одемо у Драч.
Тамо – какав снег! Тамо отава до колена, да косиш. Пустили ови наши коње да пасу. То је био јануар месец деветсто шеснаесте.
Долази савезничка комисија, на сам Божић, пред моју славу – ја славим Светог Стефана, то је трећи дан Божића. Долази енглеска и француска комисија, предводи их једна Еиглескиња, пуковник. Дођоше код мене. Ја, иако сам у одрпаном шињелу и капа ми прогорела око ватре кад сам спавао – ја сам тада имао двадесет година и био сам сила! Та Енглескиња ме мало позагледа, прича нешто, не разумем шта на енглеском језику прича. Куца ме прстом у груди, каже:
“Вери гуд солџер Сербо.”
“Шта ми то каже?” – питам. Преводе ми: Врло добар српски војник.
САМО МОРЕ ВИДИШ
У Драчу смо се укрцали у лађу, француска лађа, звала се “Индабија.” Три машине имало у њој, осам стотина морнара; с једне стране касарне, а с друге стране дућани; сто и двадесет топова на њој. На три спрата лађа, на сва три спрата топови.
Драги моји пријатељи! Француској ми да се одужимо не можемо никада!
Дадоше нам Французи да једемо. Пушке смо побацали у лађу.
Лађа је изјутра кренула и ишла донекле цео дан. Ухвати мрак и ми поспали. Избудише нас – шта је сад? Вратише лађу натраг. Каже, била је немачка заседа.
Вратимо се и будемо у Драчу још дваес четири сата.
Сутрадан кренемо и – само море видиш, тако данас, тако сутра. На тој лађи био је цео комбиновани одред. Осам дана и осам ноћи путовали смо.
Стигнемо ми тамо, искрцамо се, у Бизерту. Причекује нас војска и посада једне крстарице француске: свирка, песма, она војска бизертска са оним фесовима… Они само апаратима: чврак! чврак! – сликају. Сликај мислим, имаш шта и да сликаш: били смо подрпани, пуни вашију, изгладнели, бедни.
Французи нас пратише, у касарну Фар – ту смо отишли, ту нас очистише, удесише; ту смо били пет дана, издржали карантин. И одатле после у Лазоаз. Тамо су разапели Французи шаторе – и велике и мале. То је месец фебруар, и већ март настаје девесто шеснаесте године.
Ту смо били до Ђурђевдана.
ИДЕМО И МИ ЗА СОЛУН
На Ђурђевдан покрет: идемо, каже, правац за Солун. Одемо на пристаниште у Бизерту и укрцавај се редом. Дође и до комбинованог одреда. А тамо смо ранжирани у Бизерти, образован од наше јединице десети пук. Обуку нисмо имали.
Дође Гепрат код нас, генерал француски, који се за Србе највише бринуо. Крупан човек, испрсио груди – дете да му окупаш на леђима. Каже: “Помозбог, јунаци!” Ми: “Бог ти помого!”
Кад треба да уђемо у лађу, стиже наређење: Не улази у лађу, ви ћете, каже, да продужите возом. Они одоше у лађу, а наш десети пук у вагоне.
Цео дан смо путовали возом кроз северну Африку, све кроз винограде. Прскају се виногради, прскају – лепота божја. Дођемо до вароши Боне, укрцамо се у лађу па у Бриндизи. Ту примимо вечеру и преноћимо.
Један наш регрут умре ту у Бриндзију. Испраћа га омладина француска: младићи с десне стране, девојке с леве стране – сви у црној униформи. Цвеће, цвеће, и музика војна свира му. Да зна његова мати, помислио сам, да не жали кад га овако лепо испраћају.
Сутрадан пођемо из Бриндизија за Марсељ.
Седам дана и седам ноћи лађом, само море видиш.
Кад беше усред мора, са осматрачнице јавише одозго неку опасност, и топ са лађе: Ђуп-дум! ђуп-дум! Шта је сад, бога ти? Кад, приметили осматрачи да нешто се извија у води, мислили да је сумарен. И топом оба пута погодили онај предмет. Пошто видеше да није сумарен, чамцем оду тамо. Оно шлеп немачки, напуштен, могла би да стане касарна у њега, велика пустиња! Оба пута пробио га са лађе наш топ.
У Марсељу сачека нас крстарица.
Ту смо видели онај споменик, жена, сто педесет метара у висину, сва позлаћена, она је сачувала Француску, ако су је позлатили!
И у Марсељу дочекује нас музика. Опет идемо у касарну и ту будемо пет дана. Па одатле, из Марсеља, одемо у Оранж.
У Оранжу војске, војске – ни броја се не зна. Само је коња имало десет хиљада и четири хиљаде мазги. Ту смо само неборцима француским помагали те су појили коње и мазге, ништа друго нисмо радили. Тако месец и по дана, проживели смо богато.
Па онда свакога дана одлази по један транспорт: за Солун.
Седнемо у воз па до Марсеља исто, само с коњима у транспорту.
Из Марсеља с коњима у лађу: идемо и ми за Солун.
Од Марсеља до Солуна путовали смо седам дана и седам ноћи. Ја сам прилично добро поднео лађу, многи нису… Наше пушке бачене, добили смо француске пушке трометке, и ново, све ново до конца: и ранац, и два пара преобуке, и капуљаче… На лађи смо опасали оне печурке око нас да се не подавимо у случају топљења. На тој лађи били смо као у неком граду – толико је велика и свега на њој има.
ЈУРЕЊЕ БИЛО СВЕ МОГУЋЕ
У Солун стигнемо дању, пре подне. Сачекује нас наша војска.
Искрцамо се ту, цела наша јединица, коње чекрком износе из лађе: подметну онај појас под коња, закачи га и подигне у висину, па занесе ону батину овамо на обалу.
Оде наша јединица прво у логор, па после у депон, депоне су касније образовали. Ту смо били три-четири дана, па одатле опет у нову јединицу – у дваес други пук. Тај пук налазио се у Захради – мало место идући Светој Гори. Дођемо у дваест други пук, распореде нас: ја паднем у четврту чету трећег батаљона, Вардарска дивизија. У тој дивизији били су: Пироћанци, Врањанци, Црногорци, Македонци… Комбиновано из целе Југославије, што но се вели. Било је и неслоге, косили смо се са Црногорцима нарочито: они се хвале јунаштвом – као да су бољи од нас!
На обуци били смо и дању и ноћу, и по сунцу и по киши, јурење било све могуће. Срећа наша што генерал Сарај послао наредбу, каже: “Српски војници, ја знам како ваши официри поступају са вама. Забрањујем да се војник бије, да му официри псују оца, мајку. Зато, каже, одобравам сваком војнику приступ код мене.” Ја сам био дежурни капларица и одем, примим ратни дневник, и први сам то прочитао. Е, реко’, господо официри, еве ви га сад!
ПРАВАЦ ПОЛОЖАЈ
Па онда пођемо на положај. Дођемо у Јаниџе Вардар испод Кајмакчалана, ту је Воден – варошица одмах испод Кајмакчалана. То је фино једно место на висини, вода тече кроз њега, једна дивота. То је већ лето девесто шеснаесте.
Одлази Дунавска дивизија на положај. Ми гледамо и велимо: сад смо ми на реду.
Дунавска дивизија још није била ни посела положај, а Грци повуку своје трупе. А Бугари кидишу на Дунавце и упропасте их: изгинули су много и опрема остала, заробе им артиљерију, свега две батерије извукли… И, нама стигне наређење: Одмах покрет! Пакуј се, закопчавај се и – на воз! Е, кад се војска пење на воз, знај шта је: ту је густо.
Опремимо се и одемо на Вертекоп станицу, ту се у један врбљак набијемо. Па по четрдесет у вагон пакуј се, под пуном ратном опремом. Поцркасмо живи од врућине и зноја док воз крете!
Прођемо кроз Воден па поред језера, па кроз тунел. И само што смо изишли, извуче се воз из тунела, огласише се пушке: штаћ-ту! штаћ-ту! И ми из воза у стрелце. Развијемо се, ухватимо положај… И зауставимо Бугаре на Горничеву… Бугари су били попели брђанче у звонару, па бију, не можеш главу да подигнеш, а наше артиљерије још нема нигде.
Ми држимо положај према Бугарима, Јаруга једна постојала од Преспанског језера можебит два километра, а ширине велике. То је август деветсто шеснаеста, боримо се све жешће са Бугарима. Само чекамо: сад ће, сад Бугари да крену на нас. Срећом, не могу да нас туку топовима, близу смо, па би од граната могла да страда и њина војска.
ТУ СМО ОСВЕТЛАЛИ ОБРАЗ
Једног јутра – пет стрељачких стројева Бугара одједном изби из јаруге па овамо на нас! Одавде, реко’, жив се не излази! Ми отворимо ватру, они залегну па опет крену, развијају се… Борба траје целог дана: они јуришају, ми бијемо, одбијамо јурише. Увече кад је било, добијемо по два сандука бомби. Свако се засебно бори: озидао сам заклон каменом, тако сваки, одатле се боримо. Имам два сандука бомби; француска пушка трометка није имала ону дрвену облогу као што наше пушке имају, него гола, па се усијала цев – бацим пушку, спремим бомбе. Пре битке се помолим, још како, чинили су то сви – ко хоће, ко неће – не мора. Кажем овако:
Боже Господе, молим ти се:
ако ми нема даљег живота,
учини да погинем одједном.
Немој, Боже, да ме унаказиш
да останем без руке, без ноге, без очију.
Боже, ако ми још има живота,
помози да останем жив и читав.
Добили смо енглеске бомбе, она се кресне о чврст предмет и бациш. Зато сам на леву руку од лакта до шаке везао дашчицу; клинови на бомбама исправљани, спремно све. Ето их Бугари на нас чим се мрак спустио. Ја креснем бомбу о даску и – бацај! Од увече до изјутра шест пута су Бугари јуришали. Нисам био ни видео да један Бугарин дошао на десет метара до мене – погинуо. Мрак је био, нисам га видео; видели смо ујутру кад се свануло: повукли се Бугари на своје положаје, одбијени, само мртви остали.
Огласила се и наша артиљерија, тако је грувала да се земља пролама. Побила Бугаре, побила у тој јаруги – да је сакупљено десетину гомила мртвих Бугара. Нама су најближи били Талијани. Дође њина комисија, сними оне гомиле. Оде. Дође француска комисија, сними. оде. Дође енглеска, сними и она и виче она женска пуковник: “Вери гут солџер Сербо.” Дође и руска комисија – била једна њина дивизија, снимише и они. Е, ту смо мало осветлали образ пред савезницима нашим да смо војска.
ПЕСМА И СВИРКА НА ПОЛОЖАЈУ
И тако то трајало деветсто шеснаесте, седамнаесте и осамнаесте.
Само се по три-четири дана одмориш, па опет на положај.
Могло је у Солуну да се врдне лево-десно, али су ми људи препоручили: за време рата не пипај у женску.
Исто – од рањеника и мртвог ништа не узимај. Узмеш ли – готов си! Женама нисам прилазио, мени су то старији казали и ја сам то везао за озбиљност. Алкохол исто – не препоручује се. Ето, мој командир из Шаторње увек је имао пљоску ракије, сркне и понуди војника. И на коти десет-педесет из неопрезности погибе.
На Солуну се и певало. Певало се у разним приликама, има војника певача, то нас је разонодило онолико. Певало се уз гусле, свирало у гајде. Уз гусле се певало:
Поранила Моравка девојка,
боса шета по росној ливади:
Ој ливадо, ој зелена траво,
ко ће тебе, траво покосити,
теб’ косити, а мене просити . . .
Кад се фронт усталио, утврдили смо се, имали смо и штитове. Све време држимо сектор према Бугарима. Близу су они:
“А братко, каже, камо ти велико топчето? Нема га, взеде га Франција да брани Париз.” Они свирају у гајде ситан “чачак” ми га разумемо.
САМО НОЖ ДА РАДИ
Уочи пробоја ја сам био на Сокол-планини, били смо предали Французима фронт. Одемо на Капију Доброг поља, мој вод. И ту дошле прва чета дваес првог пука и наша чета дваес другог пука. Ми смо стигли у десет сати ноћи на положај, артиљеријска ватра престала – идемо у пробој. Почела битка да се води, и наш командир сваком воду одредио правац, а мене са десетином послао у патролу да извидим! И дошао сам до првих ровова – нема никог, до других ровова – нема никог. Ноћ је, провлачимо се, нит нас виде нит нас чују. У трећим рововима – Бугари! Стигли из Кавадара, два дан маршовали док су дошли до Козјака – то нам наши комити доказали. Они Козјак посели и ровове стигли да ископају. Ушли смо у бугарске ровове, али наређење је нама било: ако су Бугари на спавању, не сме пиштољ да пукне, само нож да ради. Ја са мојих десет кажњеника, ја сам по казни отеран у ту десетину, дакле ушли смо полако – и само нож ради… Ми смо очистили ров, али пуче пиштољ онамо даље, укнуше Бугари испод ровова као пчела кад се роји! И ја повлачим оне моје; нама је само циљ да откријемо Бугаре, јер наша пешадија стигла. Ја последњи искочим. Наша пешадија прихвати борбу – добро је.
Одатле на Кладицу планину, са Кладице на Облу чуку. Горе је зараван, а около ископали Бугари басамке. Изиђемо горе, моја десетина, нема Бугара нигде. Утврђења стоје, али празна. Сиђемо одатле, идемо у њино армијско складиште. Тамо – свега има, само хлеба нема. Имаде ту тридесетак кокоши у кавезима, оставили бугарски команданти и побегли. Ми то попечемо и поједемо.
МИ УКНЕМО СА БОМБАМА
Изјутра, свањива се, ја у патролу. Мислио сам да су Бугари отишли далеко, а они – нема сто метара испод нас, полегали са све ранцима. Ми почесмо да бијемо, али они неће да пуцају, него доле у јаругу одоше у сан божји, питај бога колика је дубина! Горе има село Рожден, упутимо се тамо, ја и мој водник и још тројица људи. у извиђање. Прелетимо преко друма, оно, даобог, оно камење створено за битку, залегнемо за камен и удри, бре, па удри, удри – оно све више и више Бугара иде отуд. Опкољавају нас, склопише обруч Бугари. Водник нареди: “Прекините паљбу, спремите бомбе, ми ћемо, каже, овај обруч да откинемо.” Десет комада спремио сам бомби, исправио клинове, само да креснем. И, кад дођоше на двадесет метара, ми укнемо са оним бомбама, раскинемо обруч, преко њих мртвих прегазили смо. А командант француског дивизиона гледао шта ми чинимо, бије артиљеријом, али не може да заустави Бугаре… Сиђемо у јаругу свих петорица нас, цело извиђачко одељење. Водник се презивао Радовић. Наши војници из јуришне чете, којој сам и ја припадао, видели, каже: Пантића и Радовића ухватише Бугари! – били нас прежалили.
Вратимо се у чету а један француски војник дошао, послао га командант дивизиона, Француз: “Иди, каже, тамо и види, дај ми, каже, написмено, који су војници што су били преко друма опкољени од Бугара.” А ови наши говоре: “То су, каже, бомбаши.” А ја ту, чујем “бомбаши”, па оног француског војника право код водника Радовића: “Ево га овај, господине водниче, тражи имена војника који су били преко друма.” Водник извади блок, уписа њега, мене, и још ону тројицу, сави лист и даде Французу, и он оде, човек, тамо. Дакле, Легију части предложено да добијем – па нисам добио. Медаљу Обилића требало да добијем – па нисам добио. Што нисам добио? Сазнало се, мора да се сазнало, оно што сам учинио… онога старешину што сам, у Албанији кад смо били, проказао ме неко.
ШТА СУ РАДИЛИ БУГАРИ
Е, одатле нисмо имали битку до Кривовлака, Бугари одступају; што није одступило остало мртво.
Кад смо дошли у Кривовлак, воз, пун рањених Бугара, гори, само запомажу: “Спасавај, братко” …
У десет сати ноћи пређемо Вардар, поставимо заседу на друму што води у правцу Бугарске, зауставимо бугарску батерију, Бугари побегну. Кад се свануло, одемо тамо. Пољски топови, наши топови што нам заробили Бугари кад смо ми одступали. Уз топове нађемо ракије, сувог меса. Али посекли Бугари запрежнике па побегли, иако је зорт био, остали голи топови. А зорт је био и код нас кад смо запали у артиљеријску ватру: удари граната па целокупног војника изнесе у небеса. Ту нам је у пробоју било најтеже.
Имали смо још борби, на Царевом селу пет стотина Бугара заробимо. Бугаре смо разбили ватром изблиза. Имали смо троблоне са тридесет граната. Узмем угао од четрдесет пет степени, сто осамдесет метара баца у даљину. Избацим једну гранату, она посред њих. Додај, само пуни! Они пуне, ја палим, оно само излећу Бугари …
Знаш шта војску још сатре? Пиће! Кад смо узели њине ровове, на сваких пет метара петачка стоји, бугарска ракија. Војски дај ракије, после је јеби како хоћеш! Ту ми потучемо њих и заробимо им командира, ударио га метак у чело, рањен. Прислоне га рањеног уз дрво, и сви који су пролазили наши војници закуцали му неко нож, а неко бајонет, а он хвата рукама за она сечива.
“Немојте, реко’, бре војници, он је добио војнички што је следовало.” А ево зашто су наши тако поступили: да се освете за бомбаше из наше прве чете. Шта су радили Бугари, питате, бомбашима из прве чете? Повезали, поклали, посекли уши, носеве, очи повадили и посекли им курчеве, па им метнули у уста… Командант дивизије кад је то видео, прошао је поред нас и казао: “Војници, јунаци моји! Од данас улазимо у државу Бугарима, крвног непријатеља. Има сваки да ради шта му срце жели.” Ми смо само викали: “Живео!” Али не дадоше савезници! Плакао сам кад су нас уставили, моји бомбаши су плакали.
КАКО ТО МОЖЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ?
Стално смо с Французима. Французи су били најбољи према нама. Волели су нас, и ми њих смо волели. Делили смо и добро и зло.
Ја сам имао случај: из мог одељења ранили војника на три-четири места. Однесемо га у болницу. Врше му се три операције, ви немате појма како је то: војник јечи, суза му иде од болова, каква наркоза кад се фронт сваког дана премешта и болница за њим! Доктор сече, вади оне шрапнеле, а болничарка брише му са лица зној и сузе и своја недра раскопча и притакне… Кад сам се вратио из рата, ја сам казао мојим сину: Сине, пази добро! Ти си млад још, политика ради и овако и онако. Ако дође да обрнеш пушку на Француза, немој да опалиш.
Имао сам заменика, једног каплара Нишлију, по имену Теодосије Марковић, и узме моју чутуру да захвати воде: сутра ћемо имати јуриш, и нек имамо воде код нас. Он однесе чутуру, од алуминијума била, на чутури потпис мој, сви подаци: батаљон, чета… Изјутра – јуриш, чутура остала код њега. И Бугари заробили Теодосија… Кад се завршио рат, писао ми да је чутура код њега. Ја му отпишем: Чувај за успомену!
Војник може да се позна кад ће да погине.
Може да се погоди, он се прозли, почне нешто да говори ван колосека, и ми одмах знамо шта је. И мрднемо мало, данас-сутра, готов је, дође предглавица. И ја сам долазио до тог степена: погине ми један командир, погине друти, па и трећи, четврти, па и пети. Била је изгибија, људи! То не може да се опише… Позна се: и сваком је официру предглавица кад се некако попречи и почне дал јебенише црне але, готов је.
И смрт ми долазила у памет. Нема тога војника који у рату не помисли на своју смрт. Али прекали се човек. Мени је први пут смрт прешла преко мозга кад смо ступили у борбу на одбрани Београда. А кад сам био бомбаш, ја сам знао шта би ми они радили кад би им пао шака. Зато сам имао увек по једну бомбу за мој рачун, ако затреба. Само ако видим да ће да ме скопчају и заробе. Смрт ми прешла преко мозга и ја у јуришу, у рову, само гледам како ћу да га удавим, да га убијем и готово.
Не може рат да се заборави, па и сада ја у мојој деведесетој години сањам рат, и то ми досадило, сањам јурише. Баш пре неку ноћ сањам и сав сам се упрепастио, сав сам у голу воду био! Обично сањам јуриш: три пута је мени падало на део по шест-седам Бугара, а ја сам. Седам ножева-бајонета се уперило на мене, како то може да се заборави?