Николић Светислав

838
Николић Светислав
Николић Светислав

 

 

име: Светислав
презиме: Николић
име оца:
место: Севојно
општина: Ужице
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

СМРТ ИЛИ ЖИВОТ

– Који си ти, друже? – питао је редов Радосав Јанковић војника који је лежао у изломљеном грању и једва давао знаке живота од себе. – Дижи се ако можеш, јер ми отступамо…
– Не могу. Са мном је свршено…
Радосав је пришао ближе и загледао се у лице малаксалог војника, које му било однекуд добро познато.
– Па то си ти, Светиславе, побогу брате? Јеси ли ти Светислав Николић из Севојна?
– Ја сам, – једва чујно прошапутао је војник и подигао главу да види с ким разговара.
Очи му замаглиле, а лице потамнело и зарасло у браду. Из изгужваног, влажног шињела пушила се пара и било је очигледно да рањеника тресе грозница. Шајкачу ставио под главу уместо јастука. И згрчио се у клупче, као јеж кога нападају. Он није познао свог првог суседа из села, са којим је сваког пролећа орао њиве и, под јесен, скупљао летину, пластио стогове, вр’о жито на гумну.
– Дижи се, Светиславе, изгинућемо. Ево их Аустријанци за нама, тек што нису стигли. Хајдемо полако, ја ћу ти помоћи.
И Радосав је подигао свог друга који је био тешко контузован. Повео га је под руку. Светислав се с муком кретао, јер је његово снажно сељачко тело било изломљено и изгрувано.
– Где смо ово, Радосаве?
– Ево отступамо са Паноса. Потиснули нас. Стигле им грдне резерве у помоћ… А где ти тако пострада?
– Не питај. Ено тамо где си ме нашао. Бејах заостао испод оног дуба: ухватила ме срдобоља, па сам морао. Нису наши одмакли ни четрдесет корака, кад зафијука једна граната. Тресну право испод мене. Затресе се читава гора. И ништа ти више не умем казати. Не знам шта са мном би… И, ево, сав сам изломљен.
– Ја ћу те извући до оне њине касарне, тамо има још рањеника. Ту остани, а кад наиђу наши болничари понеће и тебе.
Читав сат и по требало је Радосаву док је свог друга довео до касарне. Заиста, тамо су нашли масу рањеника и мртваца. Било и наших и непријатељских. Смрт никога није штедела. Измешали се и измирили у заједничкој невољи.
– Остани ту, а ја одох за четом. Даће Бог да се опет сретнемо и живи вратимо у село. Збогом, Светиславе.
– Збогом, друже. И хвала ти.
Тужним погледом Светислав је испратио свог суседа, који је одјурио разривеним и блатњавим друмом да стигне своју чету. А он је остао међу рањеницима, који су беспомоћно јечали и чекали помоћ. Многи су у смрти нашли мира и покоја. Нико се ни на кога није освртао. Неколико болничара нису били у могућности да свима помогну. Они су се забавили око тежих рањеника, а они што су лакше рањени довијали се сами и једни другима превијали ране. Кад је Светислав затражио помоћ, болничари почели да га исмејавају.
– Па ти си здравији од нас. Нигде ниси раскрвављен. Иди, човече, не млати се. Трчи за четом, боље ти је него овде.
А он, несрећан, једва се држао на ногама. Грозница га тресла и болела свака коска, сваки мишић. У глави му бучало, а груди тешко тиштале. С времена на време загрцнуо би се од кашља, и онда из уста избацивао крваве ислљувке. Али гледајући око себе општу беду и несрећу, гледајући људе који су, са разјапљеним ранама, свакога часа издисали и умирали, он само слегнуо раменима и прошапутао:
– Право кажете, има их тежих од мене. Помозите прво њима.
И Светислав Николић, подупирући се о пушку, напустио је касарну која је била претворена у болницу, па се упути оним истим блатњавим друмом којим је малочас отишао Радосав. Кретао се споро и тешко. Сваки корак за њега је био велики напор, често је застајкивао, освртао се и као ишчекивао некога. Али више је волео да малакше поред друма и сам преда душу Богу, него да га непријатељи заробе и убију. Киша је опет лагано почела да сипи и раскопани друм чини још непроходнијим. Али Светислав је ишао, вукао се, ипак одмицао. Негде око подне нагазио је на једна воловска кола. У њима је лежао рањен наредник. Добри људи примили и њега. Онај наредник је при сваком треску јаукао. Биле му сломљене обе руке, а на рамену зјапила огромна крвава рана. И њега дохватила граната. Однела му пола левог плећа.
– Припази га мало, друже, – говорио Светиславу доброћудни коморџија који је лагано корачао поред волова, – Знам да ни теби није лако, али опет је боље него њему. Јадан наредник тек што није испустио душу.
Тек предвече стигли су до пуковског превијалишта. Када су наредника изнели из кола био је већ мртав. Да су и раније стигли, не би му могли помоћи, јер њему лека није било. Истекла му сва крв, и слама у колима црвенела се као да ју је неко обојио црвеном бојом.
Кратко време Светислав је био у превијалишту, а после је пренесен у Врњачку Бању, где је остао на лечењу петнаест дана. Онда опет у пук, у своју чету. Нашао га у Кремни. Тамо био свега неколико сати, па стигло наређење да се пук крене. Прошао је тада Светислав Николић кроз своје село, прошао поред своје куће, а није могао да сврати. У војсци је тада била велика строгост. Најтеже му што није смео да прескочи преко плота и набере мало шљива. А под зрелим плодом гране се савиле и шљива се само плавела.
– Да наберем прегршт-две, господине капетане? Ово ми је кућа. Да свратим и видим жену?
– Не може, Николићу, – строго је одговорио командир.
– Такво је наређење, И ја би’ волео да свратим до куће, али не сме се. Ово је рат.
Док је чета одмицала кроз Севојно, Светислав се једнако освртао и погледао на кров своје куће, који се све више губио и тонуо у модрини шљивака. Сузе му наврле на очи, али вешто их је отро рукавом од шињела и прикрио свој бол, јер га било стид од другова. Тако је он прошао кроз Севојно, а није узбрао ниједну своју шљиву са гране.
Пук је одступио ка Ваљеву, ту преноћили, пребацили се у Пецку, па онда на Рожањ. Чим је забелео дан, ступили су у борбу. Окрвавили се одмах, после дванаест сати беспрекидног марша. Са непријатељем се срели ујутру око шест часова. Трупе, које су раније биле ту, испропадале.
На Милетиној Коси водила се борба коју је тешко описати. Падали друг до друга, рањени војници пуцали из пушака, хватали се у коштац са плавим униформама, којима су пристизале све нов