Митровић Божидар Божа

1406
Митровић Божидар Божа
Митровић Божидар Божа

 

 

име: Божидар
презиме: Митровић
име оца:
место: Косјерић
општина: Косјерић
година рођења: 1867.
година смрти: 1943.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Црногорског среза” Деспотовић Милијан

 

МАЈСТОР БОЖИДАР

Док је посао добро ишао и људи били скромнији у својим захтевима, није било рђаво ни Божидару Митровићу. Видео је он и боље дане. Његова радионица уметничког намештаја била на далеко позната, а у богатој ваљевској чаршији, Божидар је важио као необично солидан и угледан занатлија. Ниједан мајстор није могао да се такмичи са њим. Муштерије су се отимале о његове радове, и он никада није имао довољно времена да направи све оно што се од њега тражило. Сам је правио све нацрте, а радници неуморно радили од јутра до мрака.
Али то је све прошлост, тужна прошлост. Стар и изнемогао, Божидар Митровић сада седи сам у својој радионици, из које више не одјекују ударци чекића нити се чује стругање тестере. У радионицу нико више не свраћа. Божидара више нико не тражи. По угловима радионице има још неколико почађалих дасака, још неколико комада лепог старинског намештаја, а по полицама поређан алат, који је већ почео да рђа.
Мајстор Божидар свестан је да је ново време донело нове погледе на живот, нов укус и нове људе. Овај еснаф-човек зна да је машина заменила људску снагу и тамо где се најмање очекивало а камоли у његову послу. И не боли га толико сиромаштво, колико свест да је он са својим занатом данас сувишан и непотребан. Кад говори о минулим временима његове граорасте очи губе се у сенци густих и седих обрва, на старачко чело као да се навуче читав облак туге и жалости, а сипљив кашаљ почиње да га слама и замара све теже и теже.
Мајстор Божидар нанизао је за собом седамдесет и једну годину, упамтио зле и веселе дане, упамтио време када је добро зарађивао и живот текао без трзавица и тешкоћа, доживео три рата и после рата сиротињу која је пала као најтеже бреме на његова старачка плећа.
Када је плануо велики рат, Божидар Митровић је био трећепозивац. Али није остао у својој радионици. У свом мајсторском оделу, са фишеклијама о појасу и пушком у руци отишао је и сам се јавио у команду. Додељен је Четвртом пуку трећег позива.
Почетком септембра били су на граници. Код Бајине Баште, до Пашиног Брда, водила се борба. Једнога јутра, када се дан делио од ноћи, Божидар Митровић са двојицом другова кренуо је кроз шибље да осмотри куда би био најлакши прелаз. Још је био сумрак. Али они су иза шибља јасно видели како се у даљини лепрша нешто бело. То је неки аустриски војник махао белом марамом.
– Можда хоће да се предају, – говорио му је један од другова.
– Може бити и то, а можда нам спремају замку. Чекни де, одох ја часом до командира да га известим.
И отрчао је трећепозивац Божидар да саопшти командиру шта је приметио.
– Ја не смем да шаљем људе у смрт, – одговорио му командир, – него ако хоће неко својом добром вољом да иде и извиди шта је оно?
– Ја ћу, господине капетане, – казао је Божидар. Само ми дајте неколико војника.
Са њим је кренуло још шест другова. Требало је журити. Са себе су збацили све само да би могли да се крећу што лакше. Понели су по три бомбе, пушку и по двадесет пет метака. Торбе су оставили.
– Ако нас буду преварили, нека од нас немају никакве хасне, – смешкајући се говорио је Божидар друговима.
– Е, јест, вала, много њима стало до наше муниције. Имају они барута као земље.
– Али немају јунака…
– И ја то велим. Сваки наш може ударити на тројицу њихових. Они и не знају зашто се боре, а ми бранимо своја огњишта.
Војници су тако мудровали и пробијали се кроз шибље и купине. После пола часа примакли су се аустриској касарни. Први је пришао мајстор Божидар, а њега у корак пратио Драгомир Ковачевић из Сикота. Касарна је била пуна рањеника. Био рањен и онај што је махао пешкиром. Слика рата овде се могла најбоље да види. Искрвављени људи чекали су помоћ, која ниоткуд није долазила. Поред рањеника лежали су њихови мртви другови. Нико и не примећује да су они већ покојници. Мађари стерали Босанце са постеља, па се ови превијају по патосу. О њима се мало води рачуна, јер у царској војсци Босанци су сматрани дивљацима који могу да поднесу све.
– Долазите једном, шта чекате, – говорио је онај рањени Босанац што је махао белим пешкиром када је угледао мајстор Божидара. – Нас Србе терају овде горе него волове.
– А где вам је војска?
– Отступили су тамо. Нека их ђаво све носи. Кад треба да се гине, нас гурају напред, а кад треба да се парадира и једе у магацинима, онда нама нема ни приступа. Шта траже од нас и куд нас шаљу овамо, кад добро знају да се ја против Србије нећу борити. Него, молим вас, браћо, немојте ме оставити овде. Боље да ме убијете ви, него да останем у овом јаду. Поведите ме…
– За нас овде борбе нема, – каже Ковачевић Божидару.
– Па нема, видиш ли да је све искасапљено. Хајдемо назад, па ћемо о свему обавестити командира.
Тако су и учинили. Рањеног Босанца повели су са собом и кренули у своју јединицу. Успут су срели једну младу жену, која је посртала од умора. Двоје дечице скакутало је око ње. Босоноги су и прозебли, огрезли у блато. Треће је носила у наручју. Њене очи биле су усахле од дугих невоља, а лице измучено и испијено од глади и страдања.
– Куда си пошла, невесто? – питао је Божидар.
– Не знам, јуначе. У гору, у воду, свеједно где ћу стићи. Идем у Србију.
– А како се зовеш?
– Ја сам Милева Остојићева, отуда од Рогатице. Човек ми отишао у Србију чим је пукла пушка. “Ја одох у добровољце” – рече нам једне вечери и нестаде га. Је ли жив или мртав, не умијем ти казати. Неколико их је побјегло из нашег села.
– Па куд ћеш ти сада?
– Одох и ја у Србију. Хоће зликовци да ми поубијају ђецу. Јуче стрина дошла па каже да ће нас све поклати, чији су људи отишли у добровољце. Па ја пошла за мојим Остојом, не би ли га ђегод трефила. Боље је тамо и умријети, него овђе живјети.
– Добро, жено, ‘ајде са нама, па шта ти Бог да.
И Божидар Митровић узео је дете из наручја изнемогло жене, па га понео као рођено. Успут мазио и миловао малишана, али није имао чиме да га поткрепи.
– Чекни, сине, док стигнемо до чете, па ће ти чико дати хлеба. Како ти је име, сине?
– Јова, на деду, – одговорила жена и понела другог малишана, који је већ малаксавао од умора.
Када су стигли у чету, мајстор Божидар известио јо о свему командира, и предао му нове српске добровољце. Шта је после било са женом, децом и рањеним Босанцем, он никада није сазнао, јер рат га је повео на другу страну. Они су, по свој прилици, послани негде у позадину и дочекали су ослобођење у неком селу око Крушевца. Онај рањеник понео је после српску брзометку и борио се против Аустријанаца.
Истога дана предвече Божидарова чета нашла се на Пашином Брду. Била је киша. Све се давило у води. Прокисло и брдо и камен, а са људи се само цеди. Нигде крова ни заклона.
– Митровићу, зове те командир! – довикну један редов мајстор Божидару.
– Изволте, господине капетане.
– Треба да се секу телеграфске жице, Митровићу. Ти си мајстор, па хајде покажи се.
Божидар је скинуо цокуле и, као веверица, успузао уз накривљену бандеру. Војници су га са страхом и извесним дивљењем посматрали и чекали кад ће да тресне одозго. Али он се вешто успузао до жица и још вештије пресекао их маказама.
– Ништа без тебе, тишлеру! – хвалио га командир пред војницима. – Лако је нама ратовати кад имамо такве мајсторе.
После су наши опет потиснути преко Дрине, али прелаз се често вршио. Божидар Митровић, столар из Ваљева, био је додељен телефонском одељењу, пошто се показао прави вештак у сечењу жица.
Када је оно завладао тифус и несрећни људи у масама умирали, Божидар је у Бајиној Башти неколико дана упражњавао свој стари занат. Правио је мртвачке сандуке за оне који су умирали, за официре правио пољске кревете “на расклапање” и троношце “са платном”.
Једнога дана требало је да се опет Дрина пређе и испита колико непријатеља има пред нама. Набујала река мутна као ривина. Сплавари нису хтели да иду преко воде. Кад је Дрина мутна и плаха, они не путују. Вежу сплавове за обалу и чекају боље дане. Али неко је морао да пређе. Коцка је пала на Божидара.
– Да пренесем телефонску жицу, па да је вежем са њиховом, господине капетане? – питао је Божидар. – Кад већ идем, бар да направим посао, Или ћемо нешто сазнати, или се ја нећу вратити.
– Смеш ли, Митровићу?
– Смем, господине капетане.
– Срећно ти било. Узми све што ти треба и иди.
– Ништа се не брините, господине капетане. Чувам ја своју главу, дража је она мени него вама. Знам ја где су њихова “шилбочка” места. Драгомир и ја ићи ћемо заједно.
Драгомир је везао око себе три бомбе, а Божидар ставио на леђа два котура жице, коју је лепо навезао на мосуре. О појас је везао маказе за сечење. Жицу је тако нанизао на мосур да се она сама одмотавала како је он пливао. Крај је везао за обалу.
– Ти ћеш, Драгомире, да се пустиш доле на оном узаку, а ја ћу се отиснути одавде. Чим испливаш пођи ми у сусрет.
– Е, па срећно, друже!
Драгомир је отишао до узака, а Божидар се прекрстио, упро поглед небу, поменуо име Божије и загазио у мутну реку. Ноћ је већ падала. Хладни таласи запљускивали су га и понели. Дрина је плаха вода и лако га је носила. Терет на леђима постајао све лакши, јер како је он одмицао жица се све више одмотавала. Киша је пљуштала и скривала видике. Непријатељи нису ни мислили да би се могао наћи тако луд човек на супротној страни, који би свој живот бацио на коцку и пошао по оваквом несрећном времену преко реке.
Ни сплавари нису хтели да иду, акамоли ко други, Али, ето, два српска војника, два српска домаћина, који су волели своју земљу и хтели да јој се одуже, бацили су се у хладне таласе набујале реке и ставили свој живот на коцку. Бог их је чувао, и срећа пратила. Дочепали су се друге обале и притрчали један другоме. Цвокотали су зубима од студени.
– Изнесе ли главу, друже?
– Изнесох, Драгомире, а однећемо је и на ону страну. Него да не губимо време. Ајдемо горе, до њиног “шилбока” нема више од сто метара. Изнад њега су жице, па ћемо везати и одмах хватати пут под ноге.
Киша није престајала. Пљусак им је омогућио лакше кретање. На десет метара прошли су поред непријатељског стражара. Могли су да га убију, могли да га ухвате, али они то нису хтели, јер би тако покварили сав посао. Ћутке су прошли поред њега. Аустриски стражар стојао је нем и непомичан на свом месту. Главу увукао у јаку од шињела, а пљусак га шиба и вода се слева низа њ. С времена на време муње су севале и осветљавале пут двојици војника.
Нису дуго лутали по шибљу док су пронашли њихову жицу. Божидар је био човек од заната. Знао је он многе вештине. Везао је он и позитив и негатив, ексером пробио завој, па свој вод спустио низ једну грану и кроз маховину и шибље спровео га до Дрине, где га је везао за онај други вод који је малочас пренео.
– Ех, видиш, друже, сад сам везао оба краја. Једну смо жицу пустили преко воде, а када пренесем сада и другу на нашу обалу одмах ћемо имати везу.
– Ништа ти се ја, друже, не разумем у тај посао. Знам да бацам бомбе, али да вежем позитив и негатив – не умем, брате.
Кад је Божидар био готов са везама, кад је све удесио и ставио лепак на жице, везао је један камен и вод спустио у реку. Опет се прекрстио и загазио. Са мосура се жица одмотавала, а река га носила као какво дрвце. Таласи га гушали и бацали, али за вештог пливача то није велика тегоба.
Испливали су код једне воденице. Жице су везали и на другој страни, па о свему онда обавестили командира. Све је било исправно. Један професор из Чачка знао је немачки. Њега су довели и он је хватао вести са оне стране Дрине. Убрзо су нашима били познати сви њихови положаји, кретање њихових трупа, јачина, довоз муниције и остало.
За тај свој подвиг Божидар Митровић вештачки столар из Ваљева, добио је Карађорђеву звезду са мачевима. И наставио да ратује, да би се једнога дана у ослобођену отаџбину вратио скрхан и изнемогао старац.
Данас живи од успомена и прошлости. Продаје и последње остатке старинског намештаја, а када и тога нестане мораће и алат да изнесе из напуштене радионице. И бори се са годинама и са тешком сипњом, која га из дана у дан све више стеже и слама.

Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

Митровић Божидар, зв. Вештак, уметнички столар и резервни капетан (Косјерић, 1867 – Ваљево, 3. III 1943).

Основну школу и столарски занат учио је у Косјерићу. Током 1912. године отворио је столарску радионицу у Ваљеву, где је деценијама израђивао разне врсте намештаја, превасходно уметничког. Зна се да је израдио око 70 иконостаса у црквама и манастирима (Драчић, Јовања, Дубоки Поток и др.), као и три грба Краљевине Југославије изузетне уметничке вредности (један се налазио у Краљевском двору, други у Музеју кнеза Павла, а трећи код аутора). Своје радове излагао је на великим сајмовима и изложбама у Паризу 1900, Лондону 1906 и Новом Саду 1926, где су његови радови били запажени. Био је и председник Удружења занатлија града Ваљева и срезова ваљевског и под- горског. Био је ангажован и у Фудбалском клубу Будућност Ваљево.

Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Иако трећепозивац, показао је изузетну храброст. Једног дана је препливао Дрину и спојио телефонске везе српске и аустроугарске војске, што је нашима омогућило праћење планова и намера непријатеља. Тада је позван професор немачког језика Гимназије у Чачку, који је данима слушао и преводио непријатељске разговоре, што је било од огромне користи за срп- ску војску За овај подвиг одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је још неких одликовања и других признања.

Са српском војском учествовао је више борби и других акција. Прешао је Албанију и борио се на Солунском фронту. Учествовао је и у пробоју фронта и у свим другим операцијама до коначног ослобођења и уједињења земље,

Током тих ратова претрпео је највећу материјалну штету међу ваљевским занатлијама од 205. 940 динара. Биран је у Првостепени суд за ратну штету.

 

Текст из књиге “Витезови Црногорског среза” Деспотовић Милијан:

ВИТЕЗ ПРЕПЛИВАО ДРИНУ

Митровић Божидар, Божо Вештак, столар, капетан (1867 – 1943).

Божидар Митровић (Божо Вештак – није познато како је добио надимак Вештак) рођен је у Косјерићу у засеоку Гајеви, 1867. године. Имао је браћу: Бранка, и брата по оцу Душана.

Одрастао је у варошици на Скрапежу и изучио столарски занат. Столар је био и његов брат Душан. После кратког рада као столарски помоћник, Божо се сели у Ваљево око 1890. године, где је имао столарску радионицу. Његов син Благоје, наследио је од оца столарски занат и радионицу. Божидар је живео у Ваљеву до своје смрти
3. марта 1943. године.

У његовим рукама дрво је отварало своје уметничке поруке, па се Божо са братом Душаном бавио и израдом уметнички резбарене столарије, радио је иконостасе у црквама и правио грбове. Остало је забележено да је 1900. године са својим столарским резбаријама учествовао на међународним изложбама у Паризу, у Лондону 1906. и Новом Саду 1926. године.

Један резбарен грб, на свечаности у Београду, Митровић је лично поклонио краљу Александру Карађорђевићу, свакако да би, ако је очуван тај грб имао своју особену уметничку причу.

И данас се на кући Ивка Цвркоте у Косјерићу могу видети резбарена врата која су радили Божа и Бранко Митровић, а у цркви „Свете Богородице“ у Косјерићу, браћа Митровићи су радили резбарене иконостасе. „Зна се да је Божа израдио преко 70 иконостаса у црквама и манастирима (Драчић, Јовања, Дубоки Поток и др.), као и три грба Краљевине Југославије изузетне уметничке вредности (један се налазио у Краљевском двору, други у Музеју кнеза Павла, а трећи код аутора).“
„Божидар је важио као необично солидан и угледан занатлија. Ниједан мајстор није могао да се такмичи са њим. Муштерије су се отимале о његове радове, и он никада није имао довољно времена да направи све оно што се од њега тражило. Сам је правио све нацрте, а радници неуморно радили од јутра до мрака.“

Поводом промоције „Биографског лексикона Златиборског округа“ у Косјерићу, позвани су потомци носилаца ордена „Карађорђева звезда“ из Црногорског среза. Скупу се обратио Миодраг Мића Митровић, унук Божидара Боже Митровића из Ваљева који је, између осталог казао:
„Мој деда је био човек од кога смо, мој отац, ја и моји синови, и његова браћа, научили занат уметника за рад иконостаса у црквама.
Сећам се, седео, већ непокретан, види ме да радим на његовом стругу за обраду дрвета. Позвао ме је да седнем на праг поред њега. Питао ме – да ли волим то да радим. Ја му одмах одговорим да волим.
Послушај деду – каже – чувај ту машину, никад нећеш стећи велики капитал, али нећеш бити ни гладан. Моји су рођени у Гајевима од Гагића. Отац ми је, наравно, од Митровића, а мајка од Гагића из Ражане.“

Божидар Митровић се друштвено ангажовао у раду Удружења занатлија града Ваљева, где је обављао и дужност председника. Значајан допринос дао је у раду спортског клуба „Будућност“ из Ваљева, у коме је био члан управе клуба. И данас се у помиње у њиховим летописима.

„Са српском војском, мајстор Божо је учествовао у неколико офанзива и дефанзива од 1914. до 1915. године и у поодмаклим годинама са својим млађим друговима прешао је Албанију, борио се на Солунском фронту, учествовао у пробоју фронта и свим другим операцијама до коначног ослобођења и уједињења земље.“

После рата вратио се у Ваљево и све се мање бавио својим својим послом. Један од разлога била је старост која је пристизала али и индустријализација. На тржишту се појављују јефтинији предмети кућног намештаја у односу на скуп уникатни уметнички намештај.

Дочекао је и Други светски рат, умро је у Ваљеву 1943. године од сипње која га угуши.