име: Живојин
презиме: Миловановић
име оца: М.
место: Туларе
општина: Прокупље
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ЈУРИШ НА ЕМИНОВИМ ВОДАМА
У балканске ратове ушао је као прост редов, а већ у почетку светског рата сељак Живојин Миловановић носио је на својим високим раменима официрске еполетушке и командовао четом. Био је најпре водник у Другом пуку, а када оно на Церу изгибоше многи официри прекомандован је у другу јединицу. Под Гучевом је већ вршио дужност командира чете.
Доцкан увече, 5 септембра, командант батаљона Првог прекобројног пука Војислав Глишић позвао је Живојина.
– Ти ћеш ноћас напасти и заузети Еминову Воду. Тај положај морамо имати у рукама пре зоре.
– Аустријанци су утврђени и многобројни…
– Како год знаш, потпоручниче, али положај ујутру морамо имати. Даћу ти појачање још два вода.
– Разумем.
Потпоручник Миловановић одмах је отишао у своју чету и приступио извршењу задатка. Под командом је имао четири стотине двадесет војника и шест водника. Сазвао их је да се договори са њима.
– Еминове Воде морамо ноћас заузети. Жртава ће бити много, али чврсто држите људе да не попусте. Подићи ћемо им под ровове и бомбама их истерати изнутра. Приступајте им у највећој тишини. Нико да се не накашље, нико да проговори. И нико да није опалио, док не чује две бомбе, које ће бацити мој ордонанс Мирко. Ја ћу бити уз њега и лично ћу командовати. Јесмо ли се разумели?
– Разумемо! – одговорили су водници у један глас.
Киша је лила као да се небо отворило. Помрчина је била необично густа, али за овакав напад дошла као поручена. Непријатељ се утврдио у шанчевима на малом вису, а наши ће подићи одоздо, прикрасти се и навалити.
Стрељачки строј одмах је развијен. Командир Миловановић трчао је од вода до вода, газио по води, војницима и водницима издавао упутства и наређења. Ништа се није чуло сем шума плахе кише.
– Кад чујете моје бомбе, онда сви навалите. Гађајте у гомилу, немојте узалуд ватру трошити.
– Ништа се не брини, потпоручниче, – спокојно су одговарали војници и нису се плашили борбе која их чека.
Покрет је почео. Стрељачки строј се одмицао. Војници се провлачили кроз шибље, газили по опалом лишћу, претрчавали од дрвета до дрвета. Чврсто су држали везу. Сваки је гледао свој посао, нико није добацивао, нико се освртао. А пљусак није престајао.
Било је близу три сата по поноћи кад су се примакли рововима у којима су се налазили Аустријанци. Ништа се није чуло. Заогрнути шаторским крилима, непријатељски војници су дремали. Строј се примакао сасвим близу. Делило их је једва неколико корака. Пожаревљанин Мирко и командир Живојин ишли су први. Они су држали средину, а два крила стрељачког строја наступала су неколико корака за њима.
Када су се примакли толико близу, да су се лепо могли видети дремљиви непријатељски војници, Живојин Миловановић гурнуо је свог ордонанса и тихо му казао:
– Бацај, Мирко!
Две бомбе плануле су у рову.
– Ура! Ура! – одјекнуло је са свих страна.
Шум плахе кише замениле су експлозије. Буновни људи поскакали су и нису знали шта се догађа.
– Срби! Срби!
– Пали! Бацај бомбе!
Рањеници су јаукали, а суманути људи газили по лешевима својих другова. Поскакали су из ровова. Наши наваљују. Све се измешало. Потпоручник Миловановић са исуканом сабљом трчи по насипу рова и командује. Наши сатиру све. Чује се звекет бајонета, прасак бомби, јаукање рањеника. А киша лије и људска крв измешала се са блатом и водом.
– Отступају! Удрите! – викао је неко са десног крила.
Водници су јурили пред својим војницима и гонили Аустријанце, који су бежали низ стрме падине брега. Дотерали су их до једног шумарка. Ту је настало ново клање. Непријатељи се мало прибрали па отворили ватру из пушака.
– Погибе командир! викао је из свег гласа ордонанс Мирко.
– Нисам погинуо, браћо, само напред! – викао је уместо рањеног командира један водник и грдно псовао Мирка. – Хоћеш да заплашиш људе, па да нас све разбуцају, сељачино једна!
Знајући шта значи живот једног доброг командира, водник није дозвољавао да војници сазнају за смрт потпоручника Живојина, кога су они необично волели. А потпоручник Миловановић лежао је сав огрезао у крви. Глава му је пала у блато, а из образа цури крв. Метак га је погодио испод левог ока, пробио му носну и очну кост и изашао на десни образ. Он није био мртав, али једва је давао знаке живота од себе.
Кад су његови војници протерали непријатеља и кад је зора већ забелела, вратили су се и нашли свог командира онесвешћеног у блату.
Људи су се крстили и праштали са њим. Мислили су да је мртав.
– Још дише, није погинуо, – узвикнуо је један каплар и клекнуо крај рањеног командира да му раскопча блузу и превије ране.
– Боже опрости, мал‘ не саранисмо жива човека…
– Е, друже, колико их је тако отишло на онај свет. Обесвести се човек, па не можеш да га разликујеш од мртваца.
Живојин Миловановић лежао је непомичан. Горња вилица била му разбијена, а три предња зуба куршум извалио. Заиста је личио на мртваца. Његови војници нису хтели да га оставе, него су га на шаторском крилу пренели до превијалишта, где су му лекари опрали рану и упутили га у болницу.
– Тек после три дана повратио сам душу, – прича Живојин. Једва сам осећао да сам жив. Пренели ме после у Ниш, и тамо сам ти боловао пуна три месеца. Дође покојни Савић у болницу, па ми каже:
– Где си, мој несрећниче?
– Ево ме, и нисам за умирање. Преболећу, вала…
После сам једно време био ађутант у Ауто-команди, а онда сам постао командир четврте чете Тринаестог пука у Радовишту. Обучавао сам регруте. Месеца септембра, када нас нападоше Бугари, ступио сам опет у борбу и терао све до Крфа. Једнако сам био командир чете.
Деветсто шеснаесте нашао сам се на Чеганској Коси, тамо на Солунском фронту. И тамо беше много крваво. Једно ноћи око два часа добисмо наређење да вршимо напад. Тамо смо ишли само из јуриша у јуриш. Дигнем ја људе и кажем им шта је. Нико да се успротиви. Само чујеш како понеки војник уздахне и осећаш да му је све досадило. Жао ми људи, брате, сваки ми је био као рођени брат. Али мораш се борити, па то ти је.
Непријатељи се утврдили, иза сваког камена вири њихов митраљез. Имали су силну техничку спрему, имали оружја, муниције, свега што им требало. Не могу се жалити, и ми смо тада имали муниције. И тако ја дигнем војнике, па хајде на јуриш. Настаде кркљанац, саставило се небо и земља. Сипа куршум, ватра сева, војници падају, јаук се до неба разлеже. Мене опет трефи један метак. Просече ме кроз груди. Пао сам исто онако као на Еминовим Водама. Војници ме однели у превијалиште, па хајде у Солун, опет два месеца на боловање.
Тада сам постао поручник и са две звездице вратио се у чету. Борба данас, борба сутра, хвала Богу, никад није ни престајала. Мислио сам да се више никада кућама нећемо вратити ни видети нашу Србију. Али Бог је милостив, он је друкчије хтео.
Деветсто осамнаесте био сам на Кожуху. Тамо се разболех од маларије. Тежа ми је била та грозница него све ране од куршума. Хтели да ме пошаљу у Француску, или Швајцарску, не сећам се ни ја више, где. Ја нећу, па нећу. Дође потпуковник Стајић, па ми каже:
– Иди, болан, у Воден.
– Не ја, богами, ни жив ни мртав. Са вама ћу, па шта буде од мене.
Месеца септембра деветсто осамнаесте послали су ме Врховној команди, а они ме распоредили у Дунавску дивизију као неборца. Примим ја тада бојну комору. Вуци данас, вуци сутра, док не пробисмо фронт и не полетесмо у Србију.
Једне ноћи почетком октобра деветсто осамнаесте стигао сам кући. Крај још није био окупиран. Други батаљон стигао до Коњуше. Командант ме пусти на двадесет четири сата, пошто је моје село било близу. У Прокупљу сретох једног познаника, неког трговца Стеву, па га питам:
– Знаш ли како су моји?
– Ништа нисам чуо, богами. Али веле да су Бугари чудан зулум чинили у вашем крају. Многе куће у Туларима, кажу, да су попалили.
Умеша се у разговор један сељак од Медвеђе:
– Умрла ти је жена пре недељу дана. Намучила се сирота.
Би ми тешко као да ме неко смлати. Дозовем ја мог наредника и кажем му:
– Иди и врши посао у чети, све сам ти бланко потписао. А ја онда седнем на коња, и дођем овамо у Туларе. Син ми поодрастао, захватио већ седамнаесту. Крупан, развијен, баш као ја. Познаде он мене.
– Тато, јеси ли ти то?! – и сави се око мене, па поче да ме грли.
– Ја сам, Љубомире. Ево, свратио отац да вас види. Одонуд, од куће, иде баба Перса и ништа не говори.
Три пута је дозвах, а она не сме да ми приђе.
Истрча из куће снаја, па узвикну:
– Баба, па оно је наш Жика!
Перса ми тек онда приђе. Грлимо се, љубимо, плачемо. Ја хоћу да окренем на шалу, па се осврнух мом сину:
– Оди, бре Љубо, овамо. Јеси ли се оженио?
– Ми га гонимо да се жени, а он неће док му се тата не врати из рата.
Искупише се сви. Дотрча и моја ћерка Малина, па ми се обеси око врата и бризну у плач. Мислим у себи: сирото моје дете, плаче за мајком. И ја почех да је тешим:
– Не плачи, дете, то је Божја воља. Ево ја сам се жив вратио, брат ти је жив, баба жива. Бог да прости душу твојој доброј мајци.
И мени се сузе свртиле. Али нисам још ни изговорио те речи, кад погледах: одонуд иза куће иде моја жена Рада и носи у наручју најмлађег сина Станислава. Било му седам година. Иде и смеје се на ме:
– Немој да караш дете, није те видела толико година.
– Па ти си жива, ако Бога знаш, а ја те већ оплакао.
– А ти би као волео да ме ниси затекао.
Изгрлисмо се, а за мајку не смем да питам, јер сам држао да је сигурно умрла. Кад мало прође, ево ти и ње.
– Ево и моје среће један пут! рече старица и поче да плаче.
Па онда распитује за друге синове, јер нас тројица браће отишли смо на фронт. Бог је дао па смо се сви вратили.
Код куће сам преноћио, а сутрадан одмах се вратио у команду. Кући сам поново дошао тек почетком маја деветсто двадесете године, јер нисмо имали официра, па сам био командир чете у Котору. Разуме се, код куће све забатаљено. Мени нудили да будем командир граничне чете, али нисам хтео да примим. Деца ми стигла за школу, требало је њих подизати. И продужио сам рад на селу. Хвала Богу, није лоше. Дотерало се мало, подигло мало. Имам пет хектара земље, шест волова, петнаест оваца, а деца су ми вредна и добро ме слушају. Примам дванаест банки инвалиде и триста динара за Карађорђеву звезду.
– А где си добио Карађорђеву звезду, Живојине?
– Тамо на Еминовим Водама, у оној крви и несрећи…