Миловановић Драгољуб

549
Драгољуб Миловановић
Драгољуб Миловановић

 

 

име: Драгољуб
презиме: Миловановић
име оца:
место: Велики Борак
општина: Барајево, Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

ЧЕТИРИ ДАНА ПРСА У ПРСА

… Запутили смо се према Такову, али смо се задржали на Рајцу. Аустријанци надиру. Води се жестока борба на Грађенику. Наши се повлаче. Иду према Славковици. Стиже наредба да по један вод Дунавске дивизије иде у напад не би ли збунили непријатеља и омогућили да се наша артиљерија повуче. Крене мој вод. Улетели смо у борбу. Командир вода, резервни потпоручник Павле Алексић је рањен у уста… Наредише ми да ја, поднаредник Драгољуб Миловановић, преузмем команду вода…
… Цео дан се потискујемо: они нас, ми њих. Сва оруђа су у борби. Грме топови. Жестоко бранимо Рајац. Заобиђем с водом с леве стране, косом, па распалим по Аустријанцима. Заробисмо читав вод. Наши испитују колико их је, али ниједна вест није добра – много их је, све их је више, као да извиру однекуд…
… У то време је Живојин Мишић преузео команду Прве армије. Назад више нико није могао, војска се прегруписала и морали смо само напред. Отуда и овако жилава борба на Рајцу. Пођосмо у офанзиву, потискујемо Швабе према Мионици. Мој вод им, крећући се косом, препречио пут. Падали су као снопље…
… Био сам у првој чети Дунавског пионирског полубатаљона. Наша је дужност да градимо и рушимо мостове, градимо и рушимо путеве, да подижемо ровове и утврђења. Али и да се боримо у рату, као пешаци…
… Све је зависило од прилика. Негде смо правили понтоне да би војска могла да пређе, а понегде смо рушили гвоздене мостове да непријатељ не би могао преко њих да пређе. Такав мост сам својом руком срушио на Морави, идући према Сталаћу. Али, требало је да сачекам да прође батаљон Четвртог прекобројног пешадијског пука Дунавске дивизије. Поставим на мост електрично и штапинско паљење и чекам наређење за минирање. Чека се последњи тренутак, онда кад се види да нема наде за контранапад… То се догодило: непријатељ је надирао према мосту, кад сам га дигао у ваздух. То је било 1915. године, кад смо се повлачили према Косову…
… Тај пут страдања никад нећу моћи да заборавим… Близу смо Љеша. Колико дана нисмо ништа јели!? Једног дана дадоше нам једну конзерву брашна на четворицу војника. У шаторском крилу замесисмо брашно па га затрпамо у пепео. Легнемо по шест у шатор, а ујутру – четворица су мртва…
… На једном путу, не сећам се више где, сретнем свог комшију Милића Крстића. Несрећан, сломљен, исприча ми како је успут оставио свог оца Јована под једном буквом у шуми … Покрио га је шаторским крилом и ту оставио …
… На другом делу пута, гледам војника који држи хлеб у руци и виче: „Хлеба, хлеба… Јадник, скренуо с ума… Одржао сам се на ногама, чинило ми се ла ће ме сваког часа нешто сломити, али се нисам дао. Нисам био ни болестан, тако да сам после краћег опоравка био на положају. А ми инжењерци смо тада имали пуне руке посла…
… Утврћивали смо положаје на Жутом ћувику, градили путеве према Кајмакчалану, мостове мреко Црне реке … То је било веома важно, јер је гребало снабдевати војску храном и муницијом…

Драгољуб Миловановић има 90 година. Живи у Великом Борку код Барајева. За изванредно командовање водом у четвородневној бици на Рајцу и за изузетну личну храброст у борби прса у прса и сналажљивост приликом пресецања пута п опкољавања непријатеља на путу према Мионици, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. Одликовање чува на копорану који облачи само о празницима и великим датумима наше историје…