Милошевић Иван

658
Милошевић Иван
Милошевић Иван

 

 

име: Иван
презиме: Милошевић
име оца: П.
место: Прњавор
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

ТРИ РЕДА РОВОВА

Снажне руке везале су снопове, а пољем је одјекивала песма жетве. Клас је био пун и једар, година берићетна. Многобројна чељад у Милошевићевој задрузи спремала су амбаре, јер Прњавор одавна није био запамтио такву жетву. Празник зрелог жита задовољством је озарио сва лица. У пољу је било врло живо. Под звонким резом косе падало је златно класје, а изнад глава жетелаца с цвркутом је пролепршала покоја шева.
Сунце се ближило смирају, кад је пољем дотрчала једна девојчица и из свег гласа почела да виче Ивану Милошевићу:
– Казао вам деда да одмах идете кући. Почео је рат.
– Још ономад досетио сам се јаду, – казао је Иван жетеоцима око себе, који су га збуњено и зачуђено гледали. – Знао сам да нас неће мимоићи ова чаша…
– А с киме ћемо сада ратовати?
– Са Швабама. Брине ме, јер имају силну војску, а у рату се не бацају крушке и јабуке, него бомбе и гранате.
– Свеједно, вала, ништа нам не могу…
– Е, мој синко, ниси ти још пушку омрчио, па не знаш каква је то ђавоља игра. Него, да не дангубимо.
Посао је у пољу одмах забатаљен. Снопови су остали, а жетеоци, збуњени и преплашени, кренули кућама. У Прњавору је све већ врило. Момци су се праштали са својима, одлазили, довикивали.
Из Милошевићеве задруге, која је бројала тридесет и седморо чељади, кренуле су одмах све мушке главе које су биле дорасле да понесу пушку. Иван је отишао са својим другом Пантелијом, са којим је заједно служио војску и крвавио се у балканском рату.
– Да остадосмо макар још неколико дана због послова, – говорио је Пантелија успут Ивану.
– Да смо бар оврли. Овако, све ће ђаво да однесе. Код нас нико није остао. Сад ће за нама и оба Михајлова сина, и Стеван, и ја, сви одосмо. Чича сам неће моћи ништа да учини.
Иван и Пантелија отишли су у Коцељево, где је била њихова команда. Није се дуго чекало. Кроз неколико дана командант батаљона Милан Прибићевић повео их је у Богатић. Јављено је да су Аустријанци тамо, око Шапца, већ почели да се пребацују. Наши су одмах ископали ровове и спремили се да их дочекају. Први сусрет са непријатељем Иван је имао тога дана око једанаест сати пре подне. Три војника у плавим униформама на велосипедима су ишли у патролу.
– Да их убијемо, господине поручниче?
– Пусти их док прођу. Овако нам могу умаћи.
Аустриски војници промакли су друмом, и не осврћући се око себе. Плануло је неколико пушака и они су се срушили. Претурени точкови остали су им насред друма, а двојица су се превијали у јендеку. Трећи је лежао непомичан.
За овим несрећницима брзо се појавио читав непријатељски вод, па онда још један вод, па цела чета. Борбе су већ почеле, рат је већ беснео. Крваво коло заиграло је на свим странама. Снажни непријатељски редови ударили су на други батаљон и на Седамнаести пук. То је било на Думачи. Неравна борба трајала је све до мрака. Предвече су већ били пред Шапцом. А ујутру, чим је забелео дан, наши су полетели на јуриш. Крв се просипала целог дана, немилосрдно, нештедимице. Тај дан био је тежак, и по напору који су људи издржали, и по губицима које су претрпели.
Сутон се лагано спуштао кад је до Ивана дотрчао један војник:
– Господине наредниче, зове вас командир.
Иван је одјурио тамо.
– Шта радиш, наредниче? питао га је командир.
– Копам ровове.
– Зађи, наредниче, од војника до војника и кажи им полако да се спреме за отступање. И то одмах, јер непријатељи су прешли на Белиној Ади и хоће да нам отсеку отступницу преко Цера и Иверка.
Отступање је одмах почело. Све у највећој тишини. Трупе су се пребациле до Криваје и ту преноћиле. А сутрадан командант пука позвао је воднике.
– Одмах наредите да се војницима подели ручак! Чим људи ручају наставићемо кретање.
Тако је и било. Заморене трупе кретале су се целог дана. Била је недеља.
– Сећам се, – прича Иван Милошевић, – Седамнаести пук био је већ отишао са Думаче, а наши то нису знали. И да нисмо наишли на једну патролу, отишли би право Швабама у руке. Онда смо кренули натраг, а Аустријанци почели да пуцају на нас. Богами, ту је пало и наших неколико глава. Ми нисмо ни пуцали. Преноћили смо у потоку, а сутрадан када је свануло дошао је међу нас лично војвода Степа. Позвао је нашег команданта Прибићевића, који је заступао команданта пука. Ми нисмо знали шта су се они договарали и шта су утврдили. Само после покојни Прибићевић позва командире чета и нас воднике. Ми се почели да намештамо као да ће прича дуго трајати. Али, јок. Код Прибићевића је било све кратко, по војнички. Силан је то официр био, покој му његовој племенитој души. И ватрен Србин, и велики јунак.
– Непријатељ се ухватио брда Висовца, Цера и Иверка, – казао нам је тада командант Прибићевић, – и пребацио се Белој Цркви у Рађевини. Пресрео га је наш Пети пук и враћа га натраг. Војници су неиспавани и измучени, па је зато наш пук одређен да их смени. Господо, хоћу да видим свакога на своме месту. Кога нађем тамо где му није место, знајте, убићу га одмах. А ја, као командант батаљона и заступник команданта пука, бићу на свом месту. Ако ме видите да се склањам – убите ме. А сад, господо, на извршење.
– Разумем! – Сви смо одговорили у исти мах и, без разговора, пошли својим јединицама.
Шињеле смо побацали на гомилу. Ја сам био водник другог вода, а поручник Божа Милановић првог вода. Прво побацаше шињеле његови, па онда моји војници. Трећи и четврти вод отишао је у десно. Ми смо се развили: Божа лево, а ја десно.
У то се навуче на небо црн облак, сив и црн као олово. Чинило ми се да је притиснуо земљу и навалио се на наше главе. Мало затим поче киша, па онда град, крупан као орах. Ишао сам напред, кад наједном се преда мном створи командант.
– Припреми војнике, – довикну ми он, – и крећи напред!
Знате како је било: људи без шињела, град бије, муње севају, брисан простор пред нама. Уздиже се ту једно брдашце, и да није било оне кише и града, не знам да ли би се и један војник вратио својој кући. На средини, пред нама неки поток и јаруге. Пришли смо непријатељским рововима на педесет корака. Командант Прибићевић трчи тамо и овамо. А онда, са левог крила одјекну:
– Ура! Ура! Напред!
Војници су потрча