ИЗЛОЖБА РАТНИХ СЛИКАРА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ
У договору са великим поштоваоцем и љубитељем ликовне уметности Стеваном Бошковићем, који је те јесени унапређен у чин генерала, организована је прва послератна изложба у Београду, центру српске ликовне уметности. Била је то Изложба ратних сликара Врховне команде, која је организована у згради Основне школе код Саборне цркве, у времену од 26. октобра до 25. новембра 1919. године.
Са одабраним радовима на овој изложби, коју је отворио начелник штаба Врховне команде, представили су се најистакнутији ратни сликари: Михаило Миловановић, Коста Миличевић, Милош Голубовић, Живорад Настасијевић и Стеван Милосављевић. Укупно је било изложено 191 рад, од чега је Милош Голубовић изложио највише – 56 слика и акварела, затим Михаило Миловановић 48 слика, Коста Миличевић 38 слика и цртежа, Живорад Настасијевић 25 слика и Стеван Милосављевић 24 слике.
Из сачуваног каталога ове прве изложбе у Београду после Првог светског рата, у коме је прво представљен Михаило Миловановић, сазнајемо којим се сликама представио београдској публици. То су биле следеће слике:
Престолонаследник, вођа командант, на врху Кајмакчалана. Престолонаследник вођа командант, на Орловим Вировима, Војвода Мишић на положају, После пробоја на Кајмакчалану, Артиљерци, Мртвачки мир, Ћенерал Рашић, Ћенерал Васић, Пешачка патрола, У ноћној борби, Командант Дринске дивизије К. Смиљанић на Орловим Вировима, Коњичка патрола, Фицпатрик, Операција, Мати и дете, У резерви. Песма вечерње чежње, Госпођа Д-р Хиршфелд, Ваљевац, Благодет мира, Под гранатама, Војничко гробље, Турци на Куманову, Непобедиви, Харлеј, Пуковник Ст. Бошковић, Командиров гроб, Без игде икога, Пук. Смиљанић на осматрачници, „Мој дилбере“, Мотив са Јелака, Македонац са магаретом, Међу својима, Под снегом, Из мог родног места, Крај ватре, Сеоски сватови, Маринко са Бобије, Сестра Францускиња, Женска глава, Ауто-портрет, Женски акт, Хетера, Везиља, Ауто-портрет са моделом, Сељанка и Пејзаж.
У својим сећањима сликар Живорад Настасијевић је забележио:
,,Успех изложбе био је велики, Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе пречана долазиле су са заставама. Тада је образована Комисија Министарства војног да одабере слике за Министарство. У тој Комисији је од уметника био Паја Јовановић. Скоро све слике узело је Мин. војно, а мањи број радова продат је приватно. Неке слике узеле су друге државне установе. Ова изложба се још дуго памтила у Београду, а мислим да је то била и прва уметничка изложба у Србији после Првог светског рата.“
За разлику од већине грађана који су скоро месец дана, свакодневно, долазили на изложбу, а међу њима и грађани из Војводине и других места ближих Београду, и одушевљавали се изложеним радовима петорице најистакнутијих ратних сликара, дотле је уметничка критика различито реаговала.
Иако јој је прилазила са извесним пијететом, није избегавала да укаже и на мањкавости изражене углавном у илустративности, фолклоризму и сентименталности. Посебно се на ову изложбу окомио Милош Црњански који је, између осталог, написао:
„Већина ових ратних сликара стоји на нивоу „Ослободиоца‘‘ у књижевности или Биничкових „Три јунака“ у музици. Неке слике (технички сасвим на ступњу изложба левантских и балканских) које су новинарски чланци о Верешчагину и већином портрети генерала и пуковника са орденима. То је дакле био рат за доживљаје сликара? Дакле о некој сликарској апотеози рата ни говора“.
На ову изложбу осврнуо се и Бранко Поповић, сликар и ликовни критичар, један од најкултурнијих и најобавештенијих ликовних критичара које је Србија тога времена имала. Наиме, Поповић је већ био покренуо питање односа државе према нашем ликовном стваралаштву, положај наше уметности у друштву, у новој држави, па је то, на неки начин, учинио и приликом приказа изложбе Ратних сликара. Наведену изложбу Бранко Поповић је приказао на информативни начин, без ликовно-естетских вредновања. Штавише, како пише његов биограф Владимир Розић, изричито је нагласио да се неће упуштати у подробније разматрање изложених слика, које су иначе биле углавном традиционалистичког израза и са темама из рата. Иако по уметничким дометима није представљала изузетан догађај, Поповић је ипак сматрао да ова изложба заслужује одређену пажњу, поготово одговарајућих државних органа, утолико пре што је то била прва ликовна изложба приређена у послератном Београду. Стога је у овом приказу и поставио питање, и то с извесном горчином, зашто на отварању изложбе међу посетиоцима није било културних радника, интелигенције, а посебно је нагласио, зашто није био министар просвете, зашто нису били они који су по својој дужности требало да буду присутни.
Велики део слика Михаила Миловановића, које су биле изложене на овој првој поратној изложби у Београду, а које је откупило Министарство војно, страдале су у бомбардовању Београда априла 1941. године. Међутим, значајан део оних које су сачуване показују да је жестина Црњанског морала проистећи више из ватрене наклоности модернијој уметности, него из правог разумевања сликарства 1912-1918. Неразумљива револтираност критичара вероватно је утицала да он потпуно превиди и нека дела која би му се, можда, допала. На пример, Миловановићев импресионистички акт из минхенског периода, који је донет из Прага 1919. године, или силовити, експресионистички“сеоски сватови“.
МЕЂУ ОСНИВАЧИМА УДРУЖЕЊА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА У БЕОГРАДУ
Почетак професионалног удруживања ликовних уметника у Србији досеже у 1898. годину, односно у 1904, када је основано Друштво српских уметника „Лада”. Међутим, његова активност је ускоро замрла тако да практично све до краја Првог светског рата у Србији није ни постојала никаква сталешка организација ликовних уметника.
Крајем 1919. године Михаило Миловановнћ је учествовао у оснивању Удружења ликовних уметника у Београду. Према сачуваном записнику, први послератни састанак ликовних уметника – сликара и вајара, одржан је у Београду 15. новембра 1919. годиие, у сали Друге београдске гимназије.
Ова оснивачка седница одржана је по претходном договору следећих уметника: Уроша Предића, Ћоке Јовановића, Симеона Роксандића, Милана А. Миловановића, Бранка Поповића, Пашка Вучетића, Љубомира Ивановића, Бете Р. Вукановић, Ане В. Маринковић, Стевана Милосављевића, Косте Миличевића, Милоша Голубовића, Драгољуба Павловића, Боривоја Стефановића, Момчила Живановића. Вељка Станојевића, Живорада Настасијевића, Илије Шобајића, Михаила Миловановића, Арама Башића, Лазаревићеве, Цветковићеве, Чађевићеве и Влад. Бецић.
На истој седници, у чијем раду је учествовао и Михаило Миловановић, изабрана је прва управа УЛУ. За председника је изабран сликар Урош Предић, за потпредседника сликар и ликовни критичар Бранко Поповић, за секретара сликар Милан А. Миловановић, а за благајника вајар Симеон Роксандић.
У Управни одбор Удружења ликовних уметника у Београду изабрани су сликари Бета Р. Вукановић, Владимир Бецић, Момчило Живановић, Љубомир Ивановић и Михаило Миловановић. На крају рада оснивачке седнице донета је одлука да се упути позив свим југословенским уметницима у земљи, како би се створила општа организација. Тек после оснивања Удружења, Управни одбор, заједно са председником и потпредседником Удружења Предићем и Поповићем, приступио је израдњи програма рада, правила и статута Удружења, чему је свој пуни допринос дао и сликар Михаило Миловановић, тада члан Управног одбора. После два месеца од оснивања Удружења и разматрања на осам седница управе, усвојена су сва акта Удружења. Приликом усвајања ових докумената, Удружење је имало тридесет чланова, јер је у међувремену Удружењу приступило још шест уметника – сликар Моша Пијаде, Јованка Марковић, Драгомир Глишић, Милица Миливојевић, Марко Мурат и Јосип Сибе Мичић.
У Србији после Првог светског рата долази до веома брзих промена, али и до поларизације у нашој уметности. С једне стране имамо традиционалисте или како су их неки звали „националисте” и „европејце“. И поред професионалног удружења – УЛУ, долази до оснивања нових удружења и група, међу којима су и поједини чланови УЛУ. Појединци се удружују према наклоностима, долази до сукобљавања по појединим питањима у којима се не слажу, а уметничка критика обавештава јавност о различитим уметничким тенденцијама код нас и даје подршку уметницима.
Академски сликар и вајар Михаило Миловановић. који ће највећи део свог уметничког живота провести ван српске престонице, изузев чланства у Удружењу ликовних уметника у Београду, није припадао ни једном од бројних удружења, формираних између два светска рата у Београду, па чак није био члан ни Удружења ратника – сликара и вајара из ратова 1912- 1918. Био је противник кланова сваке врсте. За разлику од појединаца, Миловановић „није вукао за рукаве“ никога од познатих ликовних критичара, јер је сматрао да је његово да ради, да ствара, а суд о вредности свог дела препуштао је уметничкој критици. Најдражи му је био суд бројних љубитеља уметности, његових пријатеља и суд историје, на који је рачунао.
„ДА ДРЖАВА БУДЕ ПРИМЕР У КУПОВИНИ СЛИКА“
У првим поратним годинама Београд није имао ниједну галерију за изложбе. Услови су створени тек крајем 1928. године изградњом Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану. До тада, изложбе су организоване по школама, појединим клубовима или чак и у приватним кућама. Уметничких атељеа је у том периоду имало само неколико уметника старије генерације.
Нерешени основни проблеми везани за живот и рад, и немаран однос државе према стваралаштву, посебно је погађао млађе ликовне уметнике, мада ни старији нису били у много бољем положају. То се донекле може сагледати из појединих докумената, које смо пронашли у архиви Министарства просвете Краљевине Југославије, која се чува у Архиву Југославије.
У једном писму, откуцаном на писаћој машини, без датума, али види се да је највероватније настало после Изложбе ратних сликара у Београду, 1919. године, „бивши ратници и ратни сликари” Михаило Миловановић, Драгомир Глишић, Миодраг Петровић, Живорад Настасијевић и Милош Голубовић, пишу министру војске и морнарице следеће:
„Дознали смо са приватне стране да Министарство војске намерава да даде у израду портрете свих бивших војних министара од оснивања наше државе до данас и тако оснује у свом надлештву једну галерију тих за војску и народ заслужних људи.
Тога ради част нам је умолити г. Министра војске и морнарице, да тај посао повери доле потписаним сликарима – ратницима.
Ми бисмо те портрете израдили у природној величини, до појаса од најбољег материјала, масним бојама на платну, по цени од Дин. 3.000. – по комаду.
Одлука да се тај посао повери нама била би двојако правична: дошло би се до првокласних радова – јер ми сами захтевамо да се исти, ако нам се повере, подвргну једном строгом оцењивачком суду и све што не би било првокласно како у уметничкој обради тако и у материјалу без икаквих обзира одбацити на нашу штету , а у исто време потпомогли би се морално и материјално они, који су се као војни обвезници и ратници кроз све време од 1912. до 1918. најпожртвованије залагали у свима великим напорима и остварењима наше витешке војске.
Из тих разлога, ми се с правом надамо, да ће тај рад бити поверен само нама.“
Нема података шта је на ово писмо петорице ратних сликара одговорило Министарство војске и морнарице, коме су поверени и да ли су уопште рађени портрети свих војних министара од оснивања српске државе до тада,
Почетком 1920. године, или тачније 29. јануара, Михаило Миловановић се посебним писмом обраћа министру војске и морнарице. Имајући у виду тадашњи положај уметника и однос државе према њима, цитирамо у целости ово Миловановићево писмо:
„Господине Министре,
Част ми је, подносећи ову молбу, представити Господину Министру свој рад и образложити оно што молим.
Као ратни сликар Врховне команде и као војни обвезник од почетка балканског рата 1912. године до закључења европског мира прошао сам скоро све области Србије, Црне Горе, Албаније и Македоније и израдио опсежну колекцију ратних и других слика на којима су етнографске и психолошке одлике. Сем њих у мојој је колекцији и већи број портрета Њ. В. Престолонаследника, Војводе Мишића итд.
На изложби ратних сликара ја сам имао највећи број слика. Не упуштајући се колики ранг уметничке вредности оне имају, слободан сам констатовати да су моје слике документи рата (људи, момената, области поднебља) рађени на лицу места.
У овај посао уложио сам, сем жртава, и најбоље доба стварања.
У нашој културно скромно развијеној средини која је исто тако сиромашна материјално, има ипак купаца за књигу али се уметничке слике врло тешко продају. За то је још увек најмогућнија држава, односно државна надлештва да даду пример куповини слика. Државна надлештва могу своје канцеларије укусно намештене украсити и по којом уметничком сликом. Иначе, без таквих купаца ми бисмо имали посетиоца изложби али не купаца.
Из тих разлога част ми је замолити Господина Министра да откупи који мој рад за украс свог Кабинета.
Потребно је да напоменем да Господину Министру ради реферисања о уметничкој вредности изабране слике може увек послужити стручна комисија Уметничког оделења Министарства Просвете.
У нади да ће Господин Министар најлепше прихватити ову молбу, част ми је уверити га о свом поштовању.
29. јануар 1920. Београд
Михаило Миловановић, академ.сликар
Макензијева ул. бр. 59“
Да је Михаило Миловановић своје слике понудио за откуп и другим надлештвима дознајемо из листа „Демократија“, од 29. јануара 1921. године. У тексту „Уметнички преглед (поводом слике пок. војводе Живојина Мишића од Мих. Миловановића)“, професор Београдског универзитета, др Радован Казимировић, између осталог, пише:
„Ми смо до сада, на жалост, врло мало неговали ратно сликарство и ретко је који од нас појмио важност наших историјских слика у погледу ширења нашег имена у свету…
Међутим, страшно би одиста било кад би наши колосални напори из минулог рата остали без икаквог трага у уметности. Ако би ту уметност занемарили – ми би се одрекли највећих догађаја из наше историје. Ратна уметност, то је пластично написана исгорија. Наше ратне слике и рељефни споменици говоре сваком посматрачу некаквим немуштим језиком оно што ни најслаткоречији историчари не би могли преставити.
У том погледу од велике су вредности и важности радови нашег даровитог уметника г. Михаила Миловановића. Његове се заслуге на овом пољу морају истаћи и оценити”.
Деветнаестог априла 1921. године Уставотворна скупштина, под бројем 5260, шаље Министарству просвете – Уметничком одељењу, чији је начелник тада био познати писац Бранислав Нушић, акт следеће садржине:
„Г. М. Миловановић сликар понудио је Скупштини на откуп свој оригинал слике пок. Војводе Мишића. Да би се њена уметничка вредност могла оценити, моли се Одељење да изволи одредити стручна лица и упутити их Секретаријату Уставотворне скупштине да ту прегледају ову слику“.
Министарство просвете (У. бр. 861), већ сутрадан, 20. априла, доноси одлуку којом се у Комисију за оцену слике пок. војводе Мишића, рад академског сликара Михаила Миловановића, одређују сликари Пашко Вучетић, Милан Миловановић и Бора Стевановић.
Какво је било мишљење члаиова Комнсије и да ли је Уставотворна скупштина откупила портрет војводе Мишића, рад академског сликара Михаила Миловановића, нема трагова у расположивој архиви. Познато је да је Михаило Миловановић радио више портрета војводе Мишића, а сачуван је само један, који је данас у власништву Војног музеја у Београду. Да ли је то онај портрет што је 1921. године нудио Уставотворној скупштини или други, не може се поуздано тврдити.
ИЗМЕЂУ БЕОГРАДА И УЖИЦА
Као престоница Србије и центар привредног, политичког и културног живота, Београд је после Првог свеског рата привлачио многе, поготово млађе људе из унутрашњости, жељне школовања и афирмације у главном граду. За разлику од њих, Михаило Миловановић, који се већ афирмисао као истакнути ратни сликар и пред њим се отварала велика перспектива у Београду, чезнуо је за својим завичајем.
Иако је у току 1919. године неколико пута боравио у завичају, када су настале његове слике Сватови и Мис Хаверфилд, Миловановић је почетком наредне године нашао стан и атеље на тадашњој житној пијаци (данас Трг партизана) у Ужицу, а у Београду је и даље задржао постојећи стан и атеље. Наредне четири године су значајан Миловановићев период, везан и за Београд и за Ужице јер је практично наизменично, по неколико месеци, живео и у Београду, односно у Ужицу. Михаило је са супругом Валом чешће посећивао мајку Колу, која се после смрти његовог оца Тана преудала, као и сестру Мару Ковачевић у Заглавку, коју је веома волео и материјално је помагао како би лакше исхранила своје шесторо деце ратне сирочади.
Као што је још после првог сусрета у Прагу 1913. године, брзо заволела Србина Михаила, тако је Вала по доласку у Србију брзо заволела своју другу отаџбину. Они, који су је у том периоду познавали, говорили су да је била велики романтичар, да је са заносом говорила о свом Михаилу, о његовом стваралаштву, о његовим пријатељима, о Србији и њеним људима. Тако је Вала заволела и ужички крај, одушевљавала се селом и о томе писала својим сестрама, родитељима и пријатељима у Прагу.
Из прве половине 1920. године сачувана су њена писма, које је слала у Праг и једна фотографија – разгледница на којој је Вала са својом свекрвом баба-Колом. На полеђини фотографије Вала, 1. маја 1920. године, пише: „Јављам се из дивних ужичких планина где већ три недеље крстаримо међу вуковима и медведима, на коњу или пешке, по сунцу и киши, у очекивању са нестрпљењем дозревање трешања”. Једанаестог јуна 1920. из Заглавка пише зету: „Шаљем Ти сличицу нашег садашњег друшгва с печеним јагњетом на ражњу, да би нам завидели како нам је овде и како уживамо. И зато брзо покупи своју фамилију и пожури к нама у планине”.
Код сестре Маре у Заглавку Михаило и Вала су понекад остајали у гостима по десетак дана и више. Тако се и догодило да се Вала породила у Заглавку, августа 1920. године. При порађају помагале су јој две енглеске болничарке Весх Пристелина и Вера Хан, које су после смрти Евелине Хаверфилд и даље остале у Бајиној Башти. Прво што су Енглескиње рекле било је: „Very nice girl“ што је у први мах разочарало Валу, јер по њеном и Михаиловом, то је морао бити син Србин, са црним очима, а родила се кђерка са плавим очима, којој дадоше теткино име Мара. Истога дана, Михаило је из ужичке поште послао телеграм Валиним родитељима у Праг: „Вала и дете добро”.
У току 1920. године умрла је Михаилова мајка Николија-Кола. Неколико месеци пре Колине смрти, Михаило је урадио њен портрет. У том периоду урадио је и портрет супруге Вале, веома занимљив, јер је рађен у духу симболизма, затим две слике куће Маре Ковачевић у Заглавку… Међу сликама које су те, или наредне годину-две настале у Ужицу и околини, истичу се и портрети председника ужичке општине Малише Атанацковића (са изгледом ужичке електричне централе у позадини) и чувеног проте ужичког краја, дугогодишњег народног посланика и народног трибуна Милана Ђурића. Портрет проте Ђурића рађен је према фотографији коју је Михаило добио од протиног сина проф. др. Драгише Ђурића. У овом перподу Михаило ради и портрет брата Здравка (са шубаром), ратног инвалида, солунца, који је на Кајмакчалану од бугарске гранате изгубио десну ногу.
После сваког доласка из Ужица, у београдском стану и атељеу Михаила Миловановића, у Макензијевој 59, окупљали би се његови пријатељи – сликари, писци. глумци… Уз ужичку клековачу и пршуту остајали би до дуго у ноћ, водили разговоре о уметности, књижевности, вајарству… Ратни сликари би се обавезно подсећали и на своје ратне дане, а обично би се дружење завршавало неком песмом коју би Михаило отпевао уз тамбуру или гусле.
Тих првих поратних година, када је по неколико месеци боравио у Београду, Михаило се са својим пријатељима често састајао у Хотелу „Москва“. Најчешће друштво били су сликари, књижевници. композитори, музичари и глумци: Јован Бијелић (један од најзначајнијих српских сликара коме је Михаило 1921. године крстио сина Северина, касније познатог глумца), Иво Ћипико, Хамза Хумо, Јосип Сибс Миличић, Тодор Манојловић, Милоје Милојевић, Драгољуб Гошић и друти. Најрадије се дружио са ратним сликарима Драгомиром Глишићем, Живорадом Настасијевићем и Миодрагом Петровићем. У овом друштву понекад би се нашао и Михаилов земљак, сликар и ликовни критичар Бранко Поповић, који је тада, као ванредни професор предавао историју уметности и архитектуру на Техничком факултету у Београду.
У расправи би их некада прекинуо својим уласком Михаилов велики пријатељ и венчани кум генерал Стеван Бошковић, проверени пријатељ уметности и уметника, који је посебно био болећив према ратним сликарима, знајући добро шта су све преживели у ратовима 1912-1918. године.
Познанство са Солунског фронта са др Арчибалдом Рајсом настављено је и после рата, јер овај Швајцарац, који је много задужио нашу земљу, није се вратио у своју отацбину, већ је остао да живи у Србији, у Београду. У прве две године после Првог светског рата, међу пријатељима који су у београдском стану посећивали Михаила и Валу био је и угледни Пољак, такође познаник са Солунског фронта, др Лудвик Хиршфелд и његова супрута др Ханка. Враћајући се у своју отацбину Пољску 1920. године, др Хиршфелд је понео и неколико лепих слика „нама драге као успомене на овај рат”, које је купио од сликара Миловановића.
У „Службеном војном листу“, број 23, од 5. јуна 1920. године, објављено је да је „за заслуге стечене у овом рату” одликован Орденом Светог Саве петог реда „обвезник чиновничког реда – сликар Врховне команде Михаило Миловановић”. Поред Миловановића. истим орденом су тада одликоване и његове колеге – ратни сликари Коста Миличевић, Стеван Милосављевић, Милош Голубовић и Живорад Настасијевић.
ВЕЛИКИ УСПЕХ НА ИЗЛОЖБИ ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА У СОМБОРУ 1921. ГОДИНЕ
Да је Михаило Миловановић био веома плодан сликар, који је скоро свакодневно друговао са палетом, бојама и платнима у такозваном београдско-ужичком периоду, најбоље потврђује једно његово писмо из новембра 1920. године. Наиме, 12. новембра 1920. године, Михаило Миловановић је упутио писмо Министарству просвете, односно његовом Уметничком одељењу, чији је начелник био познати књижевник Бранислав Нушић. У писму Миловановић пише:
„У Ужицу се налази већи део мојих сликарских радова које сам завршио за последњих седам месеци. Како ми је потребно да их пренесем у Београд ради изложбе коју намеравам приредити у месецу јануару идуће године и како немам довољно материјалних могућности за пренос ових радова, част ми је умолити Министарство да ми за горњу сврху изволи доделити помоћ која би ми омогућила да радове пренесем и изложбу приредим.“
Истога дана министар просвете доноси одлуку „да се молиоцу Михаилу Миловановићу, сликару, изда на име помоћи за пренос ових радова, ради приређивања изложбе, 1500 динара, из партије 236, поз. 18. овогодишњег буџета“.
Из ове сачуване преписке види се да је Михаило Миловановић током седмомесечног боравка у Ужицу, у 1920. години, урадио већи број слика, међу којима су и мотиви из сеоског живота, из ужичког краја. Од организовања самосталне изложбе у јануару наредне године, како је наговештавао у свом писму упућеном Министарству просвете, Миловановић је због неког разлога одустао, али је учестововао на великој изложби ликовних уметника у Сомбору, која је одржана у времену од 27. марта до 4. априла 1921. године.
Изложба у Сомбору, граду западне Бачке, који је до пре неку годину, док Војводина није припојена Србији, био средиште српске националне мисли и отпора против денационализације под Аустро-Угарском, изазвала је велико интересовање грађана, не само Сомбора већ и многих места Војводине. Присутне сликаре и вајаре и бројне посетиоце поздравио је председник Приређивачког одбора др Јоца Лалошевић, а изложбу је, у име Министарства просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, отворио начелник Уметничког одељења књижевник Бранислав Нушић.
На овој изложби, која је окупила велики број уметника из разних места Југославије, излагали су, између осталих, Бета Вукановић, Драгомир Глишић, Милош Голубовић, Васа Ешкичевић, Живорад Настасијевић, Стеван Милосављевић, Миодраг Петровић, Вељко Станојевић, Милан Миловановић, Марко Мурат, Бранко Поповић, Моша Пијаде… Била су потсхумно изложена дела Надежде Петровић и Косте Миличевића.
Од укупно 306 дела, колико је било изложено на Ликовној изложби у Сомбору (појединци су имали од две до десет слика) сам Михаило Миловановић био је заступљен са 41 сликом. Од овог броја само тринаест слика је било излагано на првој изложби ратних сликара у Београду 1919.године.
Највећи део преосталих слика настао је у времену од 1919. до 1921. године, у београдском и ужичком атељеу, мада неке од њих су завршене на Солунском фронту. То су слике: Из борбе у борбу, На Црној реци, У пуној борби, У рову, Хирург др Ђурђевић ,Под снежним покровом, Борба на Крстацу (ђенерал Ив. Павловић), Македонски сирочићи, Патрола на Руднику, Војвода Бојовић из Церске битке.
Најновије слике су биле: Мис Хаверфилд, Две другарице, Мотив са Кадињаче, Орачи, Сејачи, Копачи, Жетва, С песмом у коло, Ужичке јабуке, Чобанче, Кућа моје сестре, Моја мајка, Из мога краја, Гуслар, У кукурузу и Девојче.
Највеће интересовање сомборске публике изазвале су слике Михаила Миловановића не само са мотивима из рата, већ и оне са мотивима из народног живота. На сомборској изложби Михаило Миловановић је продао слике за суму од 500.000 круна, колико су скоро сви остали сликари успели да продају. На једној од шест фотографија сомборског фотографа Петра Мандића, објављених на целој другој страни „Илутрованог листа“ (четири приказују мањи део изложених радова, а две свечано отварање изложбе када говоре др Јоца Лалошевић и Бранислав Нушић), јасно се види неколико изложених слика Михаила Миловановића,
УЧЕСНИК ПЕТЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИЗЛОЖБЕ У БЕОГРАДУ 1922. ГОДИНЕ
У оквиру свечаности приређених поводом венчања краља Александра Карађорђевића и румунске принцезе Марије, Удружење ликовних уметника у Београду организовало је Пету југословенску уметничку изложбу. Изложба је приређена у Другој београдској гимназији у времену од 7. јуна до I. јула 1922. године.
У Изложбеном одбору, чији је председник био сликар Јован Бијелић, делегат Групе слободних, били су делегати појединих уметничких удружења и друштава из Загреба, Љубљане, Марибора, Сарајева и Београда. На сличном принципу био је састављен и Оцењивачки одбор.
Пета јутословенска уметничка изложба окупила је 154 сликара из: Београда, Марибора, Љубљане, Загреба, Новог Сада, Панчева. Ковиља (Бачка), Доброг Поља, Моравча, Новог Места, Светиње код Цеља, Свети Јури код Цеља, Великог Бечкерека (данас Зрењанин), Митровице (Сремске), Приштине, Земуна, Дубровника, Бања Луке, Менгеша, Црвенке, Сарајева, Крања, Винковаца, Вуковара, Блажуја код Сарајева, Ниша и Сомбора. Била су и тројица сликара који су у то време радила у Бечу (Марин Тартаља) и у Паризу (Марин Студин и Вељко Станојевић).
На два спрата Друге београдске гимназије било је изложено укупно 746 радова. На првом спрату биле су изложене слике чланова групе „Лада” (Београд), „Грохар“ (Марибор), Удружења ликовних уметника (Љубљана), Клуба младих (Љубљана) и Уметници ван група, а на другом спрату били су заступљени сликари – чланови групе „Лада” (Загреб), Удружења уметника (Сарајево), Колегија југословенских графичара, Прољетног салона (Загреб) и Групе слободних уметника (Београд).
Михаило Миловановић био је у најбронијој скупини, названој Уметници ван група, која је излагала у сали VII-VIII. Поред њега, у овој групи су били и Марко Мурат из Дубровника, Отон Ивековић из Загреба, Божидар Јакац из Новог Места, Душан Кокотовић из Загреба, Зое Борели из Загреба, Н. Крајнер из Љубљане, Илија Шобајић из Београда, Зорка Петровић из Београда, Кратина Јарослав из Приштине и друти.
На Петој југословенској уметничкој изложби у Београду Михаило Миловановић је био заступљен са четири слике, које су у каталогу под редним бројем 304, 305, 306 и 307: Краљ Александар, Из рата, Војници се облаче и Девојчица.
Из других група од значајнијих сликара и вајара поменућемо само неке који су учествовали на овој изложби: Владимир Бецић, Стојан Аралица, Фрањо Кршињић, Томо Росандић, Иван Мештровић, Љуба Бабић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Јосип Сибе Миличић, Живорад Настасијевић, Сава Шумановић, Бета Вукановић, Драгомир Глишић, Васа Ешкићевић, Симеон Роксандић, Лојзе Долинар и многи други.
Ликовни критичар Б. Токин је о изложеним делима Уметници ван група, у којој је излагао и Михаило Миловановић, написао:
„Дубоко привржени усвојеном уметничком ставу, при том савршено одговорни и поштени у раду, они су израз и искуство свога времена неговали са стрпљењем филателиста и колекционара… Једном историјском композицијом Отон Ивековић је оживљавао блиску прошлост светског рата. Иста тема је надахнула и Михаила Миловановића. Његова композиција из рата, која представља наступање војника. иначе декоративан и монументалан призор, садржала је и протестну ноту, суморног, оловног птимунга…“
О овој нзложби сликар и ликовни критичар Бранко Поповић је, између осталог написао:
„Већ према броју уметника и уметничких група ова изложба представља једну велику уметничку манифестацију и даје преглед једног великог дела наше савремене уметности. И стога с пуним правом излагачи су могли очекивати да ће јој Одбор и Свечаности обезбедити у низу манифестација приликом краљевског венчања место и углед који јој у ствари и припада. Али то се није десило. Са званичне стране, изузев неизбежног отварања изложбе од стране Г. Министра Просвете истој није поклоњено довољно потребне и заслужене пажње. Београђани су следовали примеру представника државе. И тако ова културна манифестација није имала оног материјалног и друштвеног успеха који би једино могао оправдати њену појаву. Посетилаца је, с обзиром на досадашње изложбе ове врсте било мало, откупа скоро нимало.
Ова немила појава, ако бисмо је узели као карактеристичну, одузела би право Београду на првенство у погледу неговања уметности. Она још прети да уништи традицију Југословенских уметничких изложби.
Према оцени Бранка Поповића, број добрих уметника на овој изложби знатно је већи него на претходним изложбама, „добрих радова знатно је више“ и да је испољена „сва обилност и сва разноврсност тежњи савременог уметничког покрета у нас“.
После великог материјалног успеха на изложби у Сомбору у пролеће 1921. годнне, Михаило је у то време био међу богатијим сликарима у Београду. Са тим новцем мога је да обезбеди себи и својој Вали удобан живот у Београду. Али сјај друштвених салона престонице није га много привлачио, већ га је неодољиво вукао неки необјашњиви зов родног завичаја. Повремени вишемесечнн боравак у Ужицу од 1920. године, где је већ имао обезбеђен стан, утицао је на Михаила да се определи за варош на Ћетнњи у којој је, у односу и на веће српске вароши, друштвени живот био развијенији и динамичнији, што је њему одговарало.
Коначно, 24. октобра 1924. године, Михаило се пресељава из Београда у Ужице. Део ствари продао је у Београду, друге, спаковане у неколико кофера и сандука, уз обавезно велико зидно огледало донето из Прага, клавир и књиге на чешком језику, пренете су у стан у Ужицу.
Месец дана касније, односно 7. децембра 1924. године, породица Миловановић добила је и свог четвртог члана. Поред кћерке Маре, рођене у селу Заглавку, четири године раније, сада су добили и сина. Валу је породила Борка Рајевац, позната ужичка бабица, која је потом постала Михаилова и Валина кума и њиховом сину на крштењу у ужичкој цркви Свстог Ћорђа дала име Момчило. Као дар, бабица и кума Борка Рајевац добила је од Михаила његову уметничку слику Мотив са Јелака, пејзаж са Кајмакчалана, сликан на шаторском крилу, у време када се на Јелаку налазио штаб Врховне команде српске војске.
ДУГ ПРЕМА ПАЛИМ РАТНИЦИМА
Осим већег броја слика које су настале у такозваном београдско-ужичком периоду (1920-1924) и током сталног боравка у Ужицу (1924-1926), када ће напустити овај град и привремено се настанити у Младеновцу, овај период у стваралаштву Михаила Миловановића посебно је карактеристичан и по томе што се тада враћа свом првом позиву – вајарству.
На иницијативу проте Милана Смиљанића, пароха цркве Светог Петра и Павла у Сирогојну, који је иначе као богослов био учесник оба балканска рата, ово златиборско село се прво у Србији (1922. године) одужило својим палим ратницима у ослободилачким ратовима 1912-1918. За израду спомен-плоче, која ће бити освећена и откривена у овој цркви, прота Смиљанић је ангажовао академског сликара и вајара Михаила Миловановића.
Протину понуду Миловановић је радо прихватио, јер се на тај начин и он, као ратник, одуживао својим палим саборцима који су своје кости уградили у темеље нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
На средини горњег дела велике беле мермерне плоче уметник је дао лик Исуса Христа, слеве и десне стране његовог лика су године 1912-1918, а са једне и друге стране уклесан је фриз који представља по двојицу српских ратника. Испод тога, целом ширином плоче уклесан је текст:
ОСВЕТНИЦИ КОСОВА, ОСЛОБОДИОЦИ И ТВОРЦИ ВЕЛИКОГ ЦАРСТВА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА, а потом су на спомен-плочи, у четири реда, уклесана имена палих ратника из села Сирогојна и један број палих ратника из Трнаве.
Освећење и откривање спомен-плоче предвиђено је за велики српски празник Видовдан. Тог дана. 28.јуна 1922. године, на првој страни листа „Политика објављен је дужи чланак, којим се најављује свечаност и на три ступца објављена је фотографија спомен-плоче у Сирогојну. У уводу чланка каже се да тог дана „у малој сеоској цркви у Сирогојну – округ ужички, срез златиборски – сељаци са својим сеоским парохом М. Д. Смиљанићем држе помен и откривају спомен- плочу својим ратницима палим од 1912. до 1918. године“.
Аутор непотписаног чланка одаје признање сељанима Сирогојна и њиховом проти Милану Смиљанићу, али у исто време упућује и прекор Београду, „престоници велике и слободне државе за коју су знани и незнани јунаци полагали највеће жртве“, који је, као и многи градови и вароши у целој земљи, „опијени собом и слободом“ брзо заборавили своје пале ратнике.
Свечаности у селу Сирогојну присуствовао је велики број грађана не само из Сирогојна и Трнаве, већ и осталих села златиборског среза, као и бројни гости из Ужица и Београда, међу којима је био и велики пријатељ српског народа Швајцарац др Арчибалд Рајс, иначе стари познаник сликара Михаила Миловановића. Он је тог преподнева дошао на коњу из Ужица до Сирогојна. На захтев домаћина и преживелих ратника Златибораца, др Рајс се обратио окупљенима и том приликом, одушевљен оним што је доживео и видео у овом селу, између осталог, рекао:
– Драга Србијо, можеш бити спокојна. Сељачка Србија памти своје пале ратнике… Читава мала братства, читаве породице затрте су ратом: десет Стаматовића на спомен-плочи, десет Бјеличића, десет Ћалдовића, четири Ђоковића, четири Павловића, шест Зечевића, пет Јовановића… Сви они из једног села. Каква трагедија. Јањушевићи, Лазаревићи, Дабовићи, Јанковићи, Спасенићи, Мијаиловићи, Јевтовићи, Тошићи, Милосављевићи. Видовдан је постао дан сећања…
По повратку у Београд, др Рајс је у „Политици објавио“ чланак, у коме пише:
„..Четири сата изјутра. У малој групи коњаника према Сирогојну бивши министар Трифуновић, школски надзорник Смиљанић, г. Јефремовић из Ужица, г. Поповић, судија Лакић, Сава Микић, посланик Живковић. Боже мој како су лепе ове шумовите ужичке планине. Варвари нису посекли дрво векова, нису се усудили да уђу у шуму јер су знали за необуздани патриотизам Ужичана, не би им допустили то понижење. Одједном један познати глас, као дуги крик, мелодичан и меланхоличан. Први пут сам га чуо у Ваљеву 1914. То је дирљива песма којом чобани један другом одговарају сједног брда на друго. Стижемо групу сељака. Њихово одело је симфонија тамних и белих боја – као тамне сенке шуме и зрачеће беле светлости сунца. Стижемо до задруте Смиљанића која већ 200 година даје селу свештенике. Сада су двојица – отац и син – Драгомир и Милан за совром, у порти цркве служе нас кајмаком, киселим млеком, клековачом.
Код цркве маса народа из околних села, ђаци ужички, војници, црквени хор, одред пешадије из Ужица под шлемовима као на Солунском фронту. Служба почиње, свеће горе, хиљаде гологлавих учесника погиње главе. Попови, један за другим, читају имена оних који су дали животе за Отацбину. А онда – мртви одговарају на позив живих – прангије и плотуни, а звоно на цркви јауче. Све то диже главу младежи – у очима сам им видео оно што сам гледао и у очима оних што су ишли у смрт на Кајмакчалану и коти 1212. Затим почињу поздравни говори и сећања на ратнике, ретке су биле очи које су остале без суза.
Творац споменика – пише даље др Арчибалд Рајс – г. М. Миловановић – скулптор, сликар и песник кад дрхтаво говори о својим друговима који спавају последњим сном. Вежбе сокола – војника, па затим затрубе збор. Сви стари Солунци, који су прешли Албанију, поређаше се у дуг ланац, капетан – директор Вујић свима им прикачи Албанску споменицу на њихова сељачка одела. За то време, жене су нарицале за погинулима… Враћам се. Јашући на коњићу мислио сам о последњем Видовдану који сам преживео на Солунском фронту…“
У архивском фонду проте Милана Д. Смиљанића, који се чува у Историјском архиву у Ужицу, налази се „Препис песме десетерца коју је саставио и певао уз гусле поч. Михаило Миловановић, академски сликар, на Видовдан 1922. год. у Сирогојну пред црквом приликом велике свечаности освећења и откривања двеју спомен-плоча изгинулих и помрлих ратника општине Сирогојнске“. Ову је забелешку написао прота Милан Д. Смиљанић.
Из ове подуже песме коју је сликар, вајар и песник Михаило Миловановић посветио палим ратницима Сирогојна и Трнаве, наводимо уводни део песме:
„Звонте звона преко брда плави,
весели се Сирогојнска цркво,
јер од кад си здана у камену,
да донесеш кубе на рамену,
и крст свети у ове врлети,
ниси лепшег дана дочекала,
нит си могла лепшeг дочекати
од овога што се данас слави
– звонте звона преко брда плави.
Звонте звона преко брда плави,
нек сва гора кршног Златибора
затрепери листом и мирисом,
нек се дигне мало и велико,
све што носи срце у њедрима
и јуначке крви у бедрима,
нек остави рало и мотику,
и бијела свилоруна стада,
нек умије руке жуљевите,
и обуче свечано одјело,
нек се сплете кита од свијета,
од цвијета горскога цвијета,
крви вреле око цркве бјеле,
по камењу и зеленој трави,
звонте звона преко брда плави.
Наредних година,захваљујући проти Милану Смиљанићу, откривене су и спомен-плоче ратницима изгинулим у ратовима 1912-1918 у Равнима, протином родном селу (раније је спомен-плоча била на згради старе Основне школе, а касније премештена на зграду Друштвеног дома) и у селу Рожанству (налази се данас на управној згради Земљорадничке задруте ,,Златибор“). Обе спомен-плоче радио је Михаило Миловановић.
У јесен 1922. године и Ужичани су одлучили да се одуже својим палим ратницима, па је формиран Одбор за подизање спомен-плоче, који је ангажовао Михаила Миловановића. То се види из једне информације коју је Одбор објавио у локалном ужичком листу „Реформа“, 5. октобра 1922. године. Ова информација, са насловом „Спомен плоче“ гласи:
„Одбор за подизање спомен плоче изгинулим и помрлим за време прошлих ратова набавио је плоче и дао их у рад нашем земљаку академском сликару г.Михаилу Миловановићу.
Пошто је ограничено време за уписивање изгинулих и помрлих војних обвезника, то Одбор позива све њихове породице да похитају са уплатом, коју треба послати благајнику Одбора г. Јоци Митровићу, књиговођи.“
Академски сликар и вајар Михаило Миловановић израдио је две велике плоче, од белог венчачког мермера, које су уграђене у зид цркве Светог Ђорђа у Ужицу, десно и лево од улазних врата. На овим двема спомен-плочама уписана су имена палих и помрлих ратника у време ослободилачких ратова из Ужица, Буара, Дубоког, Крчагова, Гајева, Љубања и Збојштице. У горњем делу плоча, са посветом ратницима, Миловановић је веома успешно на једној плочи уклесао лик Исуса Христа, а на другој лик Милоша Обилића. Испод имена изгинулих, у дну плоча, уклесани су и фризови који представљају колону српских ратника.
Једна сачувана фотографија из 1923. године, показује да је свечаном откривању и освећењу спомен-плоча присуствовао већи број грађана Ужица, као и почасни вод војника из касарне Четвртог пука „Стеван Немања“. Не зна се тачно ког је дана одржана свечаност, али се предпоставља да је то било на Видовдан, 28. јуна 1923. године. У летопису ужичке цркве, на жалост, нема ни помена о овом догађају коме је највероватније присуствовао и његово преосвештенство владика Жички господин Јефрем, нити пак помена академског сликара Михаила Миловановића. Боље упућени кажу да је то и разумљиво, јер је летопис писан тек после Другог светског рата. Исти је случај и са летописима осталих цркава у ужичком крају, а летопис цркве у Сирогојну, који је између два рата водио прота Милан Смиљанић, једноставно је нестао, загубио се или је у нечијем приватном власништву.
Наредне године, на новој цркви у Севојну, са западне стране, поред самих улазних врата, узидане су две спомен-плоче изгинулим ратницима од 1912-1918. године. У летопису севојничке цркве, на странама 12-13, записано је следеће:
„Освећење ових спомен-плоча извршено је на дан славе цркве севојничке 26. јула 1924. године…
Спомен-плоче је израдио наш познати уметник – вајар господин Михаило Миловановић, осведочени национални радник и гуслар.
После свршених обреда, говорили су: прота г. Лазар Лапчевић, г. Алексић, судија жичког Духовног суда, месни учитељ (управитељ школе Драгомир Ђоковић, солунац – примедба Ђ. П.) и вајар г. Михаило Миловановић, родом из Рибашевине“.
У холу Ужичке гимназије свечано је откривена велика спомен- плоча, на којој су уклесана имена професора и ученика палих у балканским ратовима и у Првом светском рату. И ова спомен-плоча дело је сликара и вајара Михаила Миловановића. Међутим, у обимној монографији „Ужичка гиманзија 1839-1989“ , објављена је фотографија ове спомен-плоче, али не и податак – када је откривена, нити пак да ју је урадио Михаило Миловановић.
Као година откривања спомен-плоче, првобитно је у рукопису ове монографије наведена 1923., када су откривене и освећене спомен-плоче на ужичкој цркви Светог Ђорђа. Међутим, непосредно пред штампање монографије, познати ужички истраживач и публициста др Раде Познановић, прегледајући архиву Начелства среза златиборског за 1921. годину, у Историјском архиву у Ужицу, пронашао је један докуменат на основу кога се може утврдити да је ова спомен-плоча урађена и откривена у школској 1921/22. години. Наиме, 14. августа 1921. године, у штампарији Романовића, штампан је плакат, односно обавештење („Објава“) у коме, између осталог, пише:
„Професорски Савет Ужичке Гимназије решио је, да у Гимназији подигне спомен-плочу својим друговима и ђацима ове гимназије, који су положили своје животе за отаџбину у ратовима 1912-18 год.
Израду плоче узео је на себе наш познати уметник г. Миловановић.
Како је плоча готова, потребно је Професорском савету да зна имена свих ученика, који су помрли или изгинули на војним дужностима у минулим ратовима…
Моле се родитељи и пријатељи изгинулих и помрлих ђака у ратовима, да доставе Управи Ужич. Гимназије имена погинулих и помрлих како се не би десило да неко не буде уписат.“
На крају „Објаве“ написано је: „Из канцеларије Директора Уж. Гимназије Бр. 946, 14. августа 1921. год. у Ужицу. Директор П. И. Вујић.“
Иако у архиви Гимназије није сачуван годишњи извештај за школску 1921/22. годину, наведена „Објава“ директора Павла Вујића доказује да је спомен-плоча у холу Гимназије откривена до краја 1921. или у 1922. години. Без бојазни да ће се погрешити, ово је било прво спомен-обележје палим ратницима 1912-1918. године, које је урадио Михаило Миловановић и да је спомен-плоча у холу Гимназије у Ужицу откривена пре него спомен-плоче на цркви Светог Петра и Павла у Сирогојну (на Видовдан 1922. године).