Матић Драгутин

1106
Матић Драгутин
Матић Драгутин

 

 

име: Драгутин
презиме: Матић
име оца:
место: Калетинац
општина: Гаџин Хан
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СЛИКА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

… Драгутин Матић, сељак из Калетинца, испод Суве планине, човек са најславније ратне фотографије, објављене у многим новинским извештајима са бојишта, касније у хроникама и албумима ратова вођених на овом тлу…
… Та слика је на насловпој страни ове књиге…
… Слика је позната. Име човека на њој погрешно је објављивано. Понекад је, уместо имена, испод фотографије стајао натпис: ,,Око соколово“, или „Српски војник-извиђач на Дрини…” Слика је обишла свет, стигла је до далеког Јапана. Отуда је допрла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа Драгутина Матића јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.
… Драгутин Матић, коњаник и пешак, није марио за науку и студије, није знао шта је то психологија, он је једино знао да се неопажен привуче непријатељу, да га преброји, види како је наоружан, да се затим неопажен врати на положај и о томе обавести своје старешине…
… Сваки његов извештај био је поуздан. И драгоцен. И није чудо што су му старешине, командир чете поручник Александар Мијалковић, командант батаљона капетан Владимир Пешић и командант пука Милић Милићевић, поверавали само оне задатке у којима се испољавају сналажљивост, мудрост, лукавство, срчаност…
… Ратна слика Драгутина Матића је обилазила свет, али до њега није допрла. Све до пре неколико година, управо до појаве грамофонске плоче „Марш на Дрину”. На омоту плоче била је чувена фотографија. Стари ратници су одмах препознали Драгутина Матића. Костадинка Савић, која живи у Нишу, познавала је Драгутина Матића. Кад је видела омот на плочи, узвикнула је: „Пази, Драгутин Матић…” Купила је плочу и послала је у Калетинце, на Матићеву адресу. Тако се Драгутин Матић поново сетио војевања, Цера и Колубаре, Мачковог камена и албанских и црногорских гудура. Присећао се да су се неки људи са фотографским апаратом кретали око њега, да су га сликали…
… Матићево војниковање трајалоје пуних девет година. У кадру се нашао 1910. године. Дванаесте је ратовао с Турцима, тринаесте са Бугарима, четрнаесте са Швабама. Био је међу онима који су на Крфу, опорављени, певушили: „Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албанију пешке…”. Одатле, са Крфа, носећи у срцу мучне успомене на своје мртве другове, које су најпре сахрањивали на малом гробљу а потом бацили у море, отишао је на Солунски фронт…
… После војниковања и ратовања Драгутин Матић је био оно што и пре тога: печалбар. Одлазио је у Семберију, Мачву, Шумадију, правио циглу, цреп, ћерамиду. Зиме је проводио са породицом у родном Калетинцу, испод Суве планине…
… Ретко је говорио о рату. Није помињао ни своја одликовања. У ствари од почетка другог светског рата није их више ни имао. Његова жена Круна, плашећи се Бугара спаковала је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у првом светском рату била сведок њихових зверстава…
… Тако су заувек нестала знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата. Понешто је, касније, и он сам желео да сачува од заборава, па је својим синовима причао по који узбудљив и драматичан догађај. Његов отац Пеша и деда Мата били су познати одгајивачи коња. Тако се Драгутин још као дечак навикао на седло. Најсигурнији је био на коњу. Кад је стасао, узели су га у коњицу. Био је рођени извиђач…
… Рат му, говорио је својим синовима, није био тежак, упркос несташици муниције, хране, упркос дугим маршевима и јахању. Најтеже му је било преко врлетних албанских стаза, по цичи зими, гладан, пун вашију. Вашке нико није могао да савлада, множиле су се. Три месеца без пресвлачења. Седам дана без иједног залогаја…
… У Валони смо добили веш, на Крфу одело, ново. Од Француза. Старо је скупљено на гомилу и спљено. Са Крфа у Солун, потом на фронт…
… Кренули смо са Кајмакчалана. Немци и Бугари су у почетку дали снажан отпор, али смо их разбили и они су се зауставили у Банату и на бугарској граници…
… У Локошници је један стари сељак још у почетку рата закопао два велика бурета вина. То нису открили ни Немци ни Бугари. Кад је наишла српска и француска војска, сељак је откопао бурад и вино поделио војницима. Плакао је од радости. Причао је како су Бугари жарили и палили по селима око Ниша…
… Из Локошнице идемо до села Гркиња и Барбеша до Нишаве. Са мном су наредник Воја Динић, Михаило Бакарелац из Сопотнице, Ранђел из села Ћелије, Милутин Стаменковић, комшија из Калетинца и командир вода потпоручник Драгићевић, из Доње Трнаве…
… Био сам само једном рањен и то на Груништу, али сам рану брзо зацелио. Свог тешко рањеног друга Љуба Миленковића носио сам рањеног са Цера неколико километара. Он ме је молио да га оставим, али нисам то могао да учиним по цену свог живота. Лечен је у нишкој болници. После смо се често виђали…

Драгутин Матић је умро 1. јануара 1970. године у родном селу. Живео је 82 године. Иза себе је оставио синове Ранђела, земљорадника, Благоја, дугогодишњег новинара „Политике”, кћер Кристину, која живи у Овсињинцу, двадесет три унука и праунука.
Био је, према Благојевим речима, човек необичне скромности. Кад год је започињао причу о ратним догађајима, прекидао је оног часа кад је требало да помене своју личност. Бојао се да не личи на хваљење. Осим тога, сматрао је да ту нема шта да се говори. То је за њега била битка за отаџбину. А отаџбини се даје све. Без роптања и без хваљења.
Кад се, крајем децембра 1969. године разболео, требало је да се пребаци до болнице. Али, како? Снег је завејао путеве испод литица Суве планине. Кад би лекар могао да се пробије до села! За невољу старог ратника сазнало се у нишком гарнизону, па је хитно упућен војни хеликоптер са лекаром. Али, кад су се спустили у Калетинцу, лекар је закључио да Драгутин Матић не би могао да поднесе тај лет. Умро је два дана касније.