Марковић Сима

977
Марковић Сима
Марковић Сима

 

 

име: Сима
презиме: Марковић
име оца:
место: Блазнаве
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

ЧОВЕКОВО СРЦЕ ТВРЂЕ ЈЕ ОД КАМЕНА…

Уврх села Блазнаве, чији су домови прилично раштркани и удаљени један од другога, на једној чистој и доста стрмој коси, под којом се сплели густи и модри шљиваци, својом белином и чистоћом, која пролазнику још из даљине пада у очи, издваја се усамљена кућица вредног домаћина Симе Марковића.
Она је подигнута на самој падини ове косе, са које се пружа леп видик и указује се питоми шумадиски пејзаж. Доле, мало ниже, таласају се валовита поља, засејана пшеницом, чије је класје већ почело да руди на топлом јунском сунцу. На пропланцима класје има нешто светлију, готово зеленкасту боју. Као да га сунце мање пржи него оно у долини. Овај прелив боја толико је благ да се око одмара на њему, као на најлепшем сликарском платну. Понеки забран својим упадно тамним зеленилом личи на оазе које чине жив и снажан контраст боја. А шљиваци са својом модрином одударају опет од овог тамног зеленила.
Мирис скоро покошеног сена, које још није домаћин стигао до упласти у стогове, благо делује на груди и у човека уноси лепоту оног питомог, доброг мира, који је познат само људима са села.
Око окречене куће Симе Марковића простире се пространо и неравно двориште, ограђено широким проштацима на којима су остали трагови секире. Мало подаље плетени кошар, око кога пасе десетак оваца.
Пред кућом смо нашли само Симиног сина Живорада, развијеног осамнаестогодишњег младића, ведрог и насмејаног.
– Отац није код куће, казао је он, али сад ћу га ја дозвати. Ономад умре један сусед, па су и он и мајка отишли на подушје.
И младић је, као срндаћ, лако отскакутао уз стрму косу да дозове оца. То време искористио сам да се мало одморим и разгледам све око ове мирне сеоске куће. Нисам дуго чекао док се појавио Сима. Смирен и одмерен, ушао је у двориште, отварајући вешто вратнице на плоту и пропуштајући своју жену Ленку напред, што ми је одмах пало у очи.
Сима је човек осредњег раста, мршав и коштуњав, али још увек лак и снажан. Плава коса и бркови чине га млађим него што је, тако да му нико не би дао педесет и две године, колико је он оставио за собом. Само опаљено лице није могло да задржи свежину младости; око усана су бразде дубоке и изразите, а чело набрано и озбиљно. Очи овог сељака необично су речите: из њих вири нека чудна добра благост и тиха сета. Оне имају плаву боју ведрог неба, и рекло би се, отворено и поштено гледају на цео свет. Сима је уопште тих и одмерен човек; у сваком његовом покрету има много одмерености, у свакој речи много изразите смирености.
Када говори, Живорад и Ленка пажљиво га посматрају, нетремице гледају у њега, диве му се и гутају сваку његову реч. А он прича тихо, тихо, погледајући час у таласасте шумадиске пропланке, час у сабеседнике. Али увек гледа отворено, одређено и право у очи.
– У задрузи су нас била шесторица браће, почео је Сима да прича свој ратни доживљај. У турски рат отишли смо четворица и, хвала Богу, вратила се сва четворица. За аустриски рат подрастао је и пети брат. Тамо смо пошли петорица, али, на жалост, вратила се само тројица. Двојица су погинула, а трећи, који се разболео, па, као неспособан, враћен кући, умро је баш пре него што ћемо се ми вратити.
У аустријски рат ја сам ушао као поднаредник. Знате, још у бугарском рату произведен сам за подофицира. Био сам нишанџија прве батерије пољског брзометног дивизиона Шумадиске дивизије другог позива. Из Крагујевца сам кренуо у Ужице. Одатле смо, после оних првих борба, наступали кроз Босну, у правцу Сарајева. Потиснули смо били непријатеља све до Хан-Пијеска и чак горе до Гласинца. После смо, богами, морали да се повучемо. Када је почела наша општа офанзива, двадесет првог новембра 1914, прешли смо Мораву и дошли до села Рошце. Ту смо добили наређење да дођемо до школе. Речено нам је да се пред нама налази слаб стрељачки строј пешадије. Затим стиже иаређење да један топ изиђе у прву борбену линију, а друга три да остану код школе.
Мој командир, артиљериски капетан прве класе Павле Витас и ја били смо одређени да пођемо с топом. Али, како је ситуација била врло лабава, хоћу рећи тешка, још у путу добисмо наређење да се одмах вратимо, јер, веле, наша је пешадија исувише слаба. Таман се ми вратили, кад кроз један сат опет наређење да изиђемо на положај и штитимо пешадију, па после пола часа опет ново наређење да се поново вратимо. То нас ја баш добро изморило и измрцварило, али ко у рату још и о томе води рачуна.
Провели смо тако један сат у саставу батерије. Била је ноћ. А у само свануће, тек што се мрак дизао и зора почела да плави, стиже нас ново наређење да изиђемо на положај, који је од школе био удаљен нека два километра. Требало је да тучемо непријатеља и подржавамо нашу пешадију. И то до последњег метка, казали су нам у наређењу. И заиста, нисмо штедели муницију. Све брзом паљбом тукли смо их пуна три сата. Горело је пред нама и небо и земља. Али, богами, ни они нису седели скрштених