Марковић Радосав

721

име: Радосав
презиме: Марковић
име оца:
место: Ратари
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ДОНЕО ЖИВОГ БУГАРИНА

Радосав Марковић, зову ме Раца, рођен сам у селу Ратару, 1894. године. Завршио сам основну школу, четири разреда. Имао сам два старија брата, и они су били у рату, а трећи, најмлађи, није.
Отишао сам у војску 1914. године. Прво у Крагујевац, из Крагујевца у Крушевац – на обуку месец дана, у једанаести пук Шумадијске дивизије, али смо пребацивани у неколико пукова као допуна. Ми нисмо били ни регрутовани, него смо евакуисани да нас не повата непријатељ, да се обучимо и помогнемо резерви.

ПОВЛАЧИМО СЕ КАО ВОЈСКА

У рат смо пошли у сељачком оделу, шињел и војничко добили смо касније, кад смо као резерва стигли у борбу. На Церу је заробљено много пушака, и нама је послато одмах оружје за обуку.
Из Крушевца отишли смо у Призрен, на даљу обуку. Из Призрена враћамо се, идемо у борбу на Рудник и Космај, као резерва. Дођемо у Рогачу. Из Рогаче послати смо у Зајечар, на бугарску границу. Тамо смо се били неко време с Бугарима, али морали смо да одступамо.
Октобар месец, повлачимо се за Алексинац.
На ногама смо имали обућу просту – румунски сашивени опанци. У Алексинцу смо се снабдели обућом: разбијени магацини. Рече ми један, донесе ми неке опанке, каже: Има пуно тамо, идите па узимајте. И ја отидем те узмем нове цокуле. И таман ми узимамо ту обућу, кад дотрча један мајор да нас отера, па кад узе да бије једнога војника из десетог пука што узео цокуле! А други војник, што био на коњу, кад удари мајора цокулом у чело – биле оне потковице у ђоновима – он се претури само.
“Зар не видите,” каже тај војник, “да ће све да покупе Бугари и Швабе? А ти не даш нама да се обујемо!”
И тако се згомиљамо после. У тим цокулама прешао сам Албанију.
Из Алексинца идемо према Косову, према Приштини. Једни одступају, а други задржавају непријатеља, воде борбу. Тако смо се повлачили плански. Дошли смо на Косово, до Качаника, ту смо водили борбу с Бугарима. Требало је да идемо возом за Солун, али Бугари нам пресекли пругу у Качанику, те смо морали да се повлачимо ка Призрену, Љум-кули, преко река: Дрима – Белог, Црног, Војуше, Семена.
Повлачимо се кроз Албанију плански, као војска, али било је и бежаније. Иду за нама. И ми једнако: Где ћете? Вратите се! Кад ми морамо… Али не вреди, мало ко се враћа, сви иду: неко умире, неко цркава, али иду даље.

ИДИ САМО КУД ЈЕ ПАО ВОЈНИК

Кроз Албанију официри су били бездушни према нама: ко дирне резервну храну – од пет до двадесет пет батина добије. Да смо се џарали са Шиптарима – горе би било. Него наша влада се споразумела са Есад-пашом. Али догађало се: само падне војник, погођен из планине. Не знаш одакле бије из оног камена. Ми нисмо имали друге топове него брдске, оне мале на коњима, и опалимо неколико граната у онај камењар…
У повлачењу припадамо шестом прекобројном пуку Вардарске дивизије; младићи, резерва – звали су нас “Свилени пук”.
Идемо преко Албаније. Спавамо где стигнемо, ко намести мало грања и пушку одоздо – остане жив, а ко легне на влажну земљу, он и не устане. Наложимо ватре, свака десетина има своју ватру. Децембар месец. У некој шуми откратим једно стабло и натоварим на раме. Кад ја да прескочим један шанац па се омакнем, оно ме дрво притисне и нешто ми пукне у леђима. Ни да мрднем! Позваше доктора. Дотрча доктор, каже:
“Ваљај се! Ако останеш, Шиптари ће да те убију, него ваљај се.”
Ја се ваљај, и нешто крцну – намести се.
Сушимо поред ватре обојке и чарапе, кад легнемо ставимо испод себе да се провену. Само, мени је било добро, зато што ме цокуле чувају.
Ујутру кад устанемо, увек остане мртвих: гладни, болесни поумирали… Наш командант био мајор, родом из Жабара. Каже ми: “Натопи крпе лојем, нек ти даду кувари, па мажи ноге у цокулама.” То ме сачувало. Много се трпело.
Кроз Албанију: ако не знаш где је пут, само гледај где је пао војник мртав. Иди туда, изићи ћеш тамо на море.
Био сам у извидници, пратили ме да извидим где ће да буде логор и куда да иде јединица за Грчку, да се укрцава. Видео сам: на сваких десет метара остаје војник, не може даље, није јео ништа, скомлао. А мраз стегао, смрзле се ноге – газили су воду па се замрзле ноге. Само се умире, не може нико никога да спаси.
Надлетали нас швапски авиони, и балон у небесима једнако пратио нас.

ЈЕСИ ТИ РАТАРАЦ?

Било је одређено да идемо у Кавају, да се ту укрцамо. И ту смо били неколико дана. А Шваба наилази.
Кад се видело да не можемо да се укрцамо у Каваји, продужимо у Валону. Стигао непријатељ у Кавају и заузео је.
Ја сам био пао. Али Алекса неки, посланик, он имао везе са командантом. Био коњаник. Ишао иза нас, па прешао напред и све питао редом: “Има ли ту Радосав Марковић? Нека стане, нека сачека.” И они ми кажу: Пита неко да ли си жив и здрав. Пита Алекса Ратарац, посланик. Каже да га сачекаш. И ја се заклоним за један камен да ме не убију Шиптари. И није прошло ни један сат, он ето га на коњу. Јавим се:
“Ја сам, деда, ево ме.”
“Можеш ли?”
“Не могу даље. Гладан сам.”
Он извади комад овчијег меса:
“Нема хлеба, ето ти. Сад ће да те пренесе неко. Има још четири-пет километара до Валоне.”
Ко да ме пренесе, чудим се. Смртвало се. Ја и тако не могу даље. Војска постављана редом: онде пет, онде десет – да нас чува од Шиптара. Дођоше двојица, два поднаредника, не познајем људе, кажу:
“Јеси ти Ратарац? Ми смо праћени да те нађемо, да те носимо.”
“Ја сам,” кажем и мислим: Ма где ће да ме носи поднаредник, не могу да поверујем. Онда ниси смео да гледаш ни у каплара, а камоли да те носи поднаредник. Опасно било, дисциплина. А један ће од њих оном другом:
“Држи ту пушку и те фишеклије, и ту торбу и шињел.”
И запрти ме, нисам био тежи од тридесет до четрдесет кила, а други понесе моју спрему.
“Наређено је сваком”, каже, “да те носи по двеста педесет метара док те не пренесемо до брода, до Валоне.”

НЕ ЗНА СЕ КОЛИКО МРТВИХ

У Валони се укрцамо у француску лађу. Одвезе нас на острво Видо. Ноћу је било, изгледа пречина и близу, али путовали смо око шест сати, није смела лађа да крене дању, због непријатеља, него крене пред зору.
На лађи мени није било добро. Дадоше ми нешто да поједем и попио сам нешто – не знам шта је. Смалаксао сам био. И одједном видим како терају колица пуна мртваца и отварају врата на броду за у море.
“Где ћете то?” питам.
“Да бацимо у воду, нема где овамо.”
Кад сам то видео, ја оздравим.
Стаде лађа ујутру према једном великом каменом брегу. Шта је, питам, што стојимо, да није непријатељ? Није, каже, него снимају Французи мртве наше војнике. Оно, како бура доносила према том каменом брегу, накупило се пуно лешева. Ко је био у шињелу – плива. Ко је био без шињела и одела – потонуо. Потонуло не зна се колико. А Французи снимају, па бројаше, бројаше до не знам колико и лађа крете.
На острво Видо стигли смо некако у белу недељу. Тифус и ваши нас били напали: путић се види од вашију.
Французи нас прихватили. Ту смо били мало у старим крпама па добили све ново. На острву Видо било је много умирања. Није имало више где да се сахрани, само се бацало у воду; натоваре у црну бродицу и тамо на пучини поизбацују лешеве у воду.

ПУН ВОЗ РАЊЕНИКА

На Васкрс смо кренули за Солун. Пребаце нас у неко поље Галатиште, и ту смо били два-три месеца. То је девесто шеснаеста година.
У Солуну смо се богато провели, добијали смо и паре, задовољили су нас да нема да кажеш да немаш нешто. Слава била. Још кад је дошла наредба да официри не смеју да бију војнике, ми смо били готово старији него они. Ко хоће поздрави, ко неће – неће.
После смо упућени према Кајмакчалану и Ветернику на фронт. Тамо у Солуну били смо у биоскопу и позоришту, а овамо кад смо пошли, видимо пун воз рањеника, из Моравске дивизије. А ми, беснаре, једва смо чекали да идемо, одморила се војска, жели да иде било где. Шта је то, питамо. Побише нас, каже, Бугари. Брже, каже, упомоћ.
Пребаце нас у Југословенску дивизију. Преко Водена одмах смо отишли према Битољу, преко Црне реке. Док смо се ми припремали, фронт су држали Грци, Французи, Енглези.
Према Бугарима и Швабама били смо две године у рововима. По петнаест дана, једни се одмарају а други иду уз Кајмакчалан, Соколац, Ветерник – на положај, те замењују.
Ми војници смо се волели. Постављани су парници, па кад један погине, онај други да запише и сахрани. Чим један остане сам, он одмах тражи парника. Пише фамилији обавезно кад сахрани друга. И зато и гробови постоје.

НА БОЖИЋ НЕ ПУЦАМО

На Божић ми и Бугари помешамо се, наређено било да не пуцамо један на другога. Ми смо били близу, утврђења на педесет метара, на сто, чак и на двадесет метара. И разговарамо људски, нема шта да се свађамо, само тучемо један другога кад је борба.
У затишју питају: “Каква је код вас храна?” “Добра,” кажемо, “богата.” “Изнесите хлеб да видимо” – они траже. Ми бајонет на пушку, хлеб на бајонет и подигнемо увис. Не смемо изван рова, кроз пушкарницу гледамо. “Сад изнесите ви” кажемо. А они изнесу тако мали и црн хлепчић, ко две песнице.
А седамнаесте године, на Васкрс 17. априла, ударио неки страшан снег, затрпао нас, па по осамнаест-двадесет метара нанос, на Соколцу и Козјаку, код Кајмакчалана. Затрпа све, ветар нанео отуд.
Бугари, један Бугарин се пребацио жив и прича: још горе код њих. Затрпани ровови, ако не погодиш у ону спроводницу него упаднеш у снег – збогом, нема те више, не можеш да се спасиш. Бугари су били према северу, њима је још црње било. Кад смо ми видели – оно Бугарима који се пребаце овамо поотпадали нос, уши, поотпадали прсти… били су страшно промрзли и изгладнели.

НИГДЕ НЕМА ОНАКВОГА ЧОВЕКА

Био неки Милосав Цокић (погинуо у партизанима 1941.године, после пада Ужичке републике) из Ратара, био наредник, то ми је брат од тетке. Био много храбар, нигде нема онаквога човека. Он је лишен чина наредника због мене. Ево како се то десило.
Био сам курир у дивизији, на коњу, разносио сам пошту. И нешто ми дође да одем тамо где се искрцава војска, да тражим браћу, другове, волим да видим некога из Ратара или из Кусатка, ма одакле, само да га познајем. Уђем међу војнике и питам који је то пук. Једанаести, каже. Распитујем се даље:
“Има ли ту Ратараца? Имам три брата, можда има неки?”
“Има,” каза ми један, “ево га овај, ево га онај…” Оно, однекуд испаде Милосав Цокић, командује! Из Каваје иде за Валону, поред мора: “Један-два, један-два, поздрав на десно!” – поздравља кога хоће, и од војске. Па виде мене и изиђе из колоне:
“Еј, брале, јеси жив?”
“Жив”, реко.
“Имаш леба?”
“Имам”, реко. Био сам у дивизији курир па остане, изгинули војници, предали се, заробљено. Остане следовање, ми изделимо то. Три леба сам имао у торби, на коњу.
“Добро, дај ми леба, каже. Ево пара, лира колико хоћеш…”

СТОЈ, ГОСПОДИНЕ ПУКОВНИЧЕ

И таман ми то разговарамо, а неки пуковник Војислав Томић наилази отуд. Он је био у преком суду, па ако војник лута – луталица је било – убије га без милости, само саслуша и убије. Јер разбегне се војска па ослаби фронт. Причало се да је много војника побио, нагађало се, неки кажу педесет, неки су говорили – двеста! Тако се причало.
“Брале, је л’ ти пун карабин?”
“Јесте,” кажем и уплашим се. “А што?”
“Хајде, каже, да убијемо ову стрвину. Убија војнике. Боље да живимо ми неки дан дуже, него, каже, он. Он ће нас да побије, ако ми њега не убијемо.”
А ја: “Ајд!” – а не знам где ми је дупе, а где глава. А пуковник Томић иде отуд, на двеста метара, и држи пиштољ уперен овако, видео нас. Поодлазила војска, само нас двојица остали. А Милосав узе моју пушку па пружи – пет метака имало и шести у лежишту.
“Стој, господине пуковниче, у име закона!”
Стаде пуковник с коњем. Каже:
“Стао сам. Тако, Цокићу?”
“Тако, господине пуковниче.”
“А што тако?”
“Последњи дани, последњи часови.”
“Па шта ћеш? Могу ли да дођем ближе?”
“Ма не може, каже. Што ћеш нам?”
“Да саслушам тог коморџију – каже за мене – по закону, што заговара и бави војнике.”
“Ма не може”, каже.
“Ја бих га саслушао.”
“Ма није он коморџија, он је курир из те и те дивизије.”
“Добро, каже, да га саслушам” и пође овамо.
“Немој ближе, по закону.”
Пуковник зна да пиштољ не може да добаци до нас, а пушка до њега може. До њега онамо.
“К нози пушку, Цокићу!”
“У кубуру пиштољ, Томићу!”
И он пиштољ у кубуру. Наиђе у том моменту један мајор, ађутант.
“Молим те,” каже му пуковник Томић, “дођи овамо да саслушам онога коморџију.”
“Хајде, саслушај га. Шта је?”
“Што ми задржава војнике, каже, није у реду, каже, по закону. Да му се изврши смртна казна кад стигне ово наређење у његову јединицу.”

НОСИМ МОЈУ СМРТНУ ПРЕСУДУ

Ађутант оде, а пуковник узе моје податке, име и презиме и све написа: где сам и с ким био. Па узе телефон да јави у моју јединицу, оно везе покидане. Каже:
“Коме ћу сад ово да дам?”
Оно нема коме да да, мора мени.
“Нај, каже. Ако не даш твом команданту кад стигнеш… Кад се постави телефон ја ћу да правим питање.”
Ставим ја ону смртну пресуду моју у џеп па хајд у јединицу. Кад тамо – нема хлеба за мене! Па они мене већ скинули са требовања, значи да је Томић већ јавио, помислим и преледим се. У том ће један из Тополе, познаје ме, бог му дао здравља:
“Нема овде хлеба нимало, ни ми нисмо јели хлеба, него меса. Шта вреди што имамо пара кад у Каваји све позатварано, поутецали. Него, Марковићу, један твој Ратарац кува воловско месо, одређено да се кува за војску. Видиш ли ону маслинку где пуши ватра? Ту је.”
Кад ја тамо, наредник Паун кува меео, мој Ратарац. Пита:
“Чији си ти?” – а ја му причам. “Сјаши да једеш меса, хлеба, каже, нема.”
“Наредниче Пауне, реко, извини, немам времена да силазим с коња. Молим те дај ми нешто, па да идем натраг, носим наређења.”
А он позва кувара:
“Дај му, каже, две канте куваног меса. Вежи узицом па пребаци преко коња, нека једе путом и нека даје војнику где год кога сретне. То је за војску скувано.”
И ја продужим, још једно десет километара далеко, до команде, у штаб моје јединице. Пуковник Милан Прибићевић био командант пука.
“Шта је, Марковићу? Ти си забележен кад си пошао, што си закаснио толико?”
“Ма, реко, страшна посла код мене испала” – хоћу поштено да му испричам.
“Шта је? Шта те мучи?”
“Командант Томић умало ме не уби” – и пружим му оно наређење да ми се изврши смртна пресуда. “Застао сам, велим, са наредником Цокићем. Хтео пуковник Томић да ме убије, и мене и наредника. Наредник пружио пушку на њега, и одмах ражалован, узео му пуковник чин, а мени написа смртну пресуду.”
Чита командант ону депешу, па ће онако за себе: “Не ваља. Ништа не ваља! Могу да те спасим – замисли се он мало – могу да те спасим само ако те одмах пошаљем у борбу, на прву линију,” – и метну ону моју смртну депешу у џеп.
Тако и беше: исте ноћи кренем са друговима из моје јединице у борбу, на прву линију фронта.

ДОНЕО ЖИВОГ БУГАРИНА

А Милосав Цокић је био храбар да му равна није било. Да чујеш само шта је даље било.
Кад се вратио тамо у јединицу, он се свађао са Томићем, пуковником, што му узео чин наредника:
“Кад ћеш, каже, да ми вратиш чин?”
“Кад ми донесеш живог Бугарина, тад ћу да ти дам чин.”
Некако се подесило, опет бат Милосављев, месечина била, неко му доказао да заспао бугарски стражар. А укрстила се жица између нас, можда има десет реди, тако да не можемо један другога. А Милосав пузао полеђушке, просецао жицу полако маказама и провукао се. И некако спрца Бугарина, онесвестио га, набио му џак на главу, везао руке, ноге – како ли је, тек донесе он живог Бугарина. Баци га пред команданта и каже:
“Ето ти га Бугарин, јебеш га у дупе.”
И командант му опет да за наредника.

ОНО МЕ УДАРИ У ПРСА

Кад смо у пробој ишли, било наређено петнаест дана да туче артиљерија, тако се међу војницима причало, али ми нисмо могли да стрпимо више од два дана и кренемо на Бугаре. Артиљерија нас спасла: она поломила – попалила што год треба.
Ја сам рањен у пробоју, на Црној реци. Како смо се сагли да вршимо јуриш, оно ме удари овде у прса, изишао код десне плећке куршум, познаје се и сад. Француски капетан ме спасао: изнео ме, а и он био рањен!
Лежали смо два-три дана заједно, француски капетан и ја. Отишла војска, а нас пуно има рањеника, остали. А оно иде француска и енглеска мисија са амбулантним колима, односе редом. Лежимо тако рањени на леђа. Капетан учи српски, па ме стално запиткује: како се каже ово, како оно, за свашта. Ја му причам.
Док сам био ту у Кавадарцима у болници, прво завојиште, видео сам и Степу Степановића: обилази рањенике.
А причало се међу војницима о Степи како се направио да је сељак, као да је Грк. Сусрео наше коморџије:
“Је ли, младићу, пошто да ми продаш ту мазгу?”
“Иди бре, каже, где имаш ти паре да купиш ту мазгу! То је државно.”
“Ма продај ми, иако је државно…” – прерушио се да види какав је код војске морал.
На том првом завојишту нас прегледају па евакуишу у француску болницу. Одатле нас пребаце у Алжир.
У Бизерту су нас пребацили тек кад смо оздравили.

ДАЈ БОМБУ ДА МУ БАЦИМ У КУЋУ

Из Бизерте врате нас у Солун, и Милосав Цокић био с нама, али рат готов: наша војска прешла Саву и Дунав.
Из Солуна, из Микре, идемо кући, Знаш како било? Идемо ми пешке, нема воза. Има нас цео батаљон. До Скопља пешке, нема воза, све поразбијано, покидано.
У Скопљу нас сачекао краљ Александар, бог да га прости, каже:
“Ко жели, момци моји, да иде кући – може, да види своју фамилију и кога има живога” – Александар каже. Толико нас је чувао он, наш врховни командант, ми смо били задовољни са њим, па макар сви изгинули. (Зафркавају сада деца мене за краља.)
У том ешалону што се упутио из Скопља био и Милосав Цокић. Начелник војни каже кад смо полазили: “Не могу људи да иду голоруки кроз Приштину, кроз Качаник. Него дајте оружје војски.”
Милосав био као командант тог нашег ешалона, и прођемо кроз Качаник пешке. Снабдевени смо све, и наоружани, али морамо да пређемо од шездесет до седамдесет километара дневно.
Дођосмо у Трнаву, ову нашу, код Крагујевца. А Милосав Цокић пита једнога сељака:
“Који је председник овде?” – они му казаше. “Идемо код председника да ноћимо.”
“Он је чипав”, каза неко.
Ми уђемо у председникову кућу – они поутецаше сви. А кућа пуна, богата: пуно сланине, пуно свега. Узеше да кукају.
“Можемо ли ми да ноћимо у овој кући, код овог домаћина?” – пита Милосав.
“Не може, каже председник. Имам деце, имам болесних…”
Изиђосмо напоље.
“Еј, брале, вели Милосав, дај ми бомбу да бацим онамо у кућу.”
“Немој”, реко, “Милосаве. Деца! Да изгину деца.”
“Па где да ноћимо?” – он ме пита. И псује страшно, све.
“Ма наћи ћемо негде на друго место.”
Идемо кроз село даље, а изиђе једна старија жена на пут. Сиротиња, сиромашна кућа, види се, брвнара покривена сламом. А ми упитасмо. Каже:
“Дођите колико вас има, да преноћите. Имамо велику собу, има сламе.”
Уђосмо у двориште. Чича нас један сачека пред кућом, одмах донесе бардак, спрема се вечера. А нама ништа не треба, имамо у торби свега, спремљено.

ПУШИ ЛИ ОЏАК

И сутрадан за Ратаре, преко Наталинаца. Октобар месец. Свратимо у школу ратарску да се избријемо. А била ту нека Алексе посланика унука, разумела се у свашта, свирала и хармонику. Каже:
“Еј, Рацо, кад си жив, да идем да јавим твојима.” “Немој да јављаш, реко. Јесу ли живи? Има ли кога? Пуши ли оџак?”
И дођем. Кад ја у авлију – нису се надали: зелено одело, шлем – они мислили да смо Немци – Швабе, утекоше у кућу. А ја лупам на прозор:
“Отворите, ја сам, ваш Раца.”
А моја сестра, што се после удала у Младеновац, познаде ме:
“Еј, каже, ово наш Раца!”
У буквици је писало да сам добио Карађорђеву звезду, ма нисам добио. Добио сам француски орден Легија части, други степен. Уништена тамо на фронту, немам. Била остала код наредника у канцеларији. Он био из Кусатка, од Ћертића. Смакао неко док сам ја био у болници на лечењу. Каже: заробили Бугари орден и однели. Ко зна, можда се и тај наредник користио.
Кад сам дошао, дао сам сеоском деловођи Николи Милићевићу у Ратару буквицу да ми овери – и нисам је ни добио. Па ето што нисам добио: што га нисам гласао.
Сањам о рату често. Сањам само да нема хлеба, да цркавамо од глади и од зиме. Ништа друго о рату не сањам. Али Алекса Ратарац, он и бог ми спасли живот. Алекса је умро 1921. године, ето му гроб код цркве. Идем на гроб онде, има споменик. Палим свећу, обавезно, и њему и Милосаву Цокићу. И од мог живота било шта је било… Имам сина и две ћерке, осам унучића и тринаест праунучића.