Марковић Радосав

588

име: Радосав
презиме: Марковић
име оца:
место: Ратари
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ДОНЕО ЖИВОГ БУГАРИНА

Радосав Марковић, зову ме Раца, рођен сам у селу Ратару, 1894. године. Завршио сам основну школу, четири разреда. Имао сам два старија брата, и они су били у рату, а трећи, најмлађи, није.
Отишао сам у војску 1914. године. Прво у Крагујевац, из Крагујевца у Крушевац – на обуку месец дана, у једанаести пук Шумадијске дивизије, али смо пребацивани у неколико пукова као допуна. Ми нисмо били ни регрутовани, него смо евакуисани да нас не повата непријатељ, да се обучимо и помогнемо резерви.

ПОВЛАЧИМО СЕ КАО ВОЈСКА

У рат смо пошли у сељачком оделу, шињел и војничко добили смо касније, кад смо као резерва стигли у борбу. На Церу је заробљено много пушака, и нама је послато одмах оружје за обуку.
Из Крушевца отишли смо у Призрен, на даљу обуку. Из Призрена враћамо се, идемо у борбу на Рудник и Космај, као резерва. Дођемо у Рогачу. Из Рогаче послати смо у Зајечар, на бугарску границу. Тамо смо се били неко време с Бугарима, али морали смо да одступамо.
Октобар месец, повлачимо се за Алексинац.
На ногама смо имали обућу просту – румунски сашивени опанци. У Алексинцу смо се снабдели обућом: разбијени магацини. Рече ми један, донесе ми неке опанке, каже: Има пуно тамо, идите па узимајте. И ја отидем те узмем нове цокуле. И таман ми узимамо ту обућу, кад дотрча један мајор да нас отера, па кад узе да бије једнога војника из десетог пука што узео цокуле! А други војник, што био на коњу, кад удари мајора цокулом у чело – биле оне потковице у ђоновима – он се претури само.
“Зар не видите,” каже тај војник, “да ће све да покупе Бугари и Швабе? А ти не даш нама да се обујемо!”
И тако се згомиљамо после. У тим цокулама прешао сам Албанију.
Из Алексинца идемо према Косову, према Приштини. Једни одступају, а други задржавају непријатеља, воде борбу. Тако смо се повлачили плански. Дошли смо на Косово, до Качаника, ту смо водили борбу с Бугарима. Требало је да идемо возом за Солун, али Бугари нам пресекли пругу у Качанику, те смо морали да се повлачимо ка Призрену, Љум-кули, преко река: Дрима – Белог, Црног, Војуше, Семена.
Повлачимо се кроз Албанију плански, као војска, али било је и бежаније. Иду за нама. И ми једнако: Где ћете? Вратите се! Кад ми морамо… Али не вреди, мало ко се враћа, сви иду: неко умире, неко цркава, али иду даље.

ИДИ САМО КУД ЈЕ ПАО ВОЈНИК

Кроз Албанију официри су били бездушни према нама: ко дирне резервну храну – од пет до двадесет пет батина добије. Да смо се џарали са Шиптарима – горе би било. Него наша влада се споразумела са Есад-пашом. Али догађало се: само падне војник, погођен из планине. Не знаш одакле бије из оног камена. Ми нисмо имали друге топове него брдске, оне мале на коњима, и опалимо неколико граната у онај камењар…
У повлачењу припадамо шестом прекобројном пуку Вардарске дивизије; младићи, резерва – звали су нас “Свилени пук”.
Идемо преко Албаније. Спавамо где стигнемо, ко намести мало грања и пушку одоздо – остане жив, а ко легне на влажну земљу, он и не устане. Наложимо ватре, свака десетина има своју ватру. Децембар месец. У некој шуми откратим једно стабло и натоварим на раме. Кад ја да прескочим један шанац па се омакнем, оно ме дрво притисне и нешто ми пукне у леђима. Ни да мрднем! Позваше доктора. Дотрча доктор, каже:
“Ваљај се! Ако останеш, Шиптари ће да те убију, него ваљај се.”
Ја се ваљај, и нешто крцну – намести се.
Сушимо поред ватре обојке и чарапе, кад легнемо ставимо испод себе да се провену. Само, мени је било добро, зато што ме цокуле чувају.
Ујутру кад устанемо, увек остане мртвих: гладни, болесни поумирали… Наш командант био мајор, родом из Жабара. Каже ми: “Натопи крпе лојем, нек ти даду кувари, па мажи ноге у цокулама.” То ме сачувало. Много се трпело.
Кроз Албанију: ако не знаш где је пут, само гледај где је пао војник мртав. Иди туда, изићи ћеш тамо на море.
Био сам у извидници, пратили ме да извидим где ће да буде логор и куда да иде јединица за Грчку, да се укрцава. Видео сам: на сваких десет метара остаје војник, не може даље, није јео ништа, скомлао. А мраз стегао, смрзле се ноге – газили су воду па се замрзле ноге. Само се умире, не може нико никога да спаси.
Надлетали нас швапски авиони, и балон у небесима једнако пратио нас.

ЈЕСИ ТИ РАТАРАЦ?

Било је одређено да идемо у Кавају, да се ту укрцамо. И ту смо били неколико дана. А Шваба наилази.
Кад се видело да не можемо да се укрцамо у Каваји, продужимо у Валону. Стигао непријатељ у Кавају и заузео је.
Ја сам био пао. Али Алекса неки, посланик, он имао везе са командантом. Био коњаник. Ишао иза нас, па прешао напред и све питао редом: “Има ли ту Радосав Марковић? Нека стане, нека сачека.” И они ми кажу: Пита неко да ли си жив и здрав. Пита