Маричић Андрија

800
Маричић Андрија
Маричић Андрија

 

 

име: Андрија
презиме: Маричић
име оца:
место: Мајур
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

УВЕК ПРВИ

Зри кукуруз на њиви, а жуне кљуцају по рачвама старог ораха. Пред својом кућицом седи старац безазленог изгледа, руменог лица и седих бркова. То је Андрија Маричић, коме је општина поклонила парче земље и кров над главом када се вратио из рата. И док се под последњим зрацима сунца које залази злате врхови брежуљака, Андрија се сећа дана кад је један народ бранио своју слободу, вукао својом снагом тешке гопове, прелазио снежне и пусте кланце несрећне Албаније, остављао поробљену земљу, коју је непријатељ пљачкао и пустошио. А после, када су се вратили, нашли су црна згаришта, гробове својих најближих, пусте амбаре, голотињу и сиротињу, и вратили се са ожиљцима тешких рана…
У балканским ратовима Андрија Маричић је узео учешћа у свим борбама. Био је пешак. Мобилизација за нови рат затекла га је у селу, и он је одмах отишао у своју стару јединицу. Сада је био наредник.
Војска је ишла ка Шапцу, кроз родна и широка мачванска поља, кроз богату Мачву, која је доцније пропиштала под кундацима непријатеља.
Војска је ишла ка Церу. Тамо је требало да се дочекају Аустријанци, чије су се плаве униформе виделе на обалама Дрине. Они су наваљивали, а заморени српски ратници чекали на бреговима, копали шанчеве, спремали се и били одлучни да ниједну стопу српске земље не напусте без ватре и крви.
Андријина чета борила се на положајима око Шапца, па се после вратила на Кривају ка Церу. На Преображење заметнула се љута борба. Андрија је гледао својим очима како умиру његови рођаци, суседи и сељаци, његови најбољи другови. Остајали су непомични на голој ледини, без даха, без гласа. Падали су млади војници. Из сагореле траве чуло се зрикање зрикаваца, па је онда ударила киша и град, а црни тмасти облаци пали по врховима брда. Официри су трчали тамо и овамо, издавали наређења, храбрили војнике. Командир Андријине чете тихо је говорио:
– Јунаци, када чујете моју пиштаљку, сви на јуриш. Не плашите се и само гурајте напред!
Андрија је видео како паде каплар Павле. Био је свега десетак метара од њега и спремао се да запали последњи пикавац, који му остао за шајкачом. Куршум однекуд залута па га погоди у слепоочницу. Није имао кад ни да јекне, него се срушио под младу букву, а танак млаз крви спусти му се низ поцрнело лице.
Није имао кад да га сахрани, јер после неколико часака одјекнула је командирова пиштаљка. Војници су заурлали и потрчали на јуриш. Митраљез је сиктао. Непријатељи су гинули, а гинули и наши, падали једни преко других. Наш један Подринац, неки Остоја, ухватио се у коштац са непријатељским војником. Сноп из митраљеза обојицу их захватио, па су тако и остали.
Непријатељ је отступио. Плаве униформе наши су протерали далеко, и када је војска у замаху стигла на њихове положаје, питао је командант батаљона:
– Ко зна да рукује митраљезима? Ево, остала су им четири…
Војници су за жалошћу гледали сјајне митраљезе, око којих су лежали сандуци са муницијом. Али, за невољу, нико није умео да рукује овим справама.
Онда су дозвали оне из митраљеског одељења, који су утврдили да су митраљези потпуно исправни. Нека топла радост огрејала је срца мрких сељака, а командант је казао озбиљно:
– Ево, митраљесци, сада имате довољно оружја и муниције. Четири наша и четири њихова митраљеза. Држите се! Они ће ноћас покушати да се пробију, а ви их морате вратити. Пешаци су и сувише заморени.
Уморна војска легла је по шумарку и ледини, али тај одмор није дуго трајао. Већ око поноћи почели су да грокћу митраљези и куршуми су зафијукали низ падину брега, одакле је непријатељ надирао. Митраљесци су сачекали, а убрзо је почела борба на целом фронту,
Свитао је дан. Рађало се сунце и у даљини се видела Дрина као нека златна трака. Наша артиљерија почела је све чешће да се јавља, а пешаци су неуморно ишли напред, газили преко њива и ледина, прелазили брежуљке и долине. Пушке су праштале, митраљези циктали, а топови одјекивали. Војска је ишла напред.
Војници су промицали кроз бујну траву, у баруштинама, провлачили се кроз шибље, у грмљу тражили заклона. Тога дана наши су заробили много непријатеља.
На Главици све се било измешало. Рањеници са мртвацима, наши са непријатељима. Командант батаљона наредио је командиру чете да одреди један вод војника, који ће извидети шуму. Али, непријатељ се није смео изазивати пуцањем, него је све требало обавити у највећој тишини.
– Хоћеш ли ти, наредниче?
– Хоћу, зашто не би…
Војници су се зачас спремили и Андрија је повео свој вод кроз шуму. Нису наишли на непријатеља, и он је о томе обавестио свог командира. После је напред послао једног каплара да извиди шта се налази пред њима. Није дуго трајало, а каплар је, сав унезверен и задихан, дотрчао и викао:
– Ено их, наредниче! Она бела лоза, тамо… Ту су се скрили. Шта ћемо сад?
– Ништа. Бићемо се, па шта нам Бог да.
И наредник Андрија пошао је сам према белој лози. Војници су ишли за њим неколико корака позади. Примицали су се све ближе. Наредник је видео плаве униформе и лело их избројао: била свега петорица. Он се присетио како је, некад, у балканском рату, један његов командир, у таквој ситуацији, командовао читавим четама и батаљонима, иако је са њим било свега неколико војника. И кад се тога сетио, заборавио је на опасност и чинило му се као да му је заиста у помоћ стигла цела једна чета.
– Напред, ништа се не брините. Друга чета је на десном крилу, а прва нека држи средину.
Војници су разумели свога наредника и подигли велику ларму.
Као од шале, заробили су петорицу непријатељских војника, међу којима су била двојица што су се радовали овом неочекиваном ропству.
– Ви сте Чеси? – питао је Андрија.
Чеси су одговорили својим језиком. Андрија је понешто разумевао и било му је драго што и њих спасава од мука. Чуо је он раније за Чехе и знао је да и они мрзе Аустрију.
– Даћемо ми вама наше брзометке, па ћемо заједно да тучемо Швабе, – смешкајући се говорио је он двојици заробљеника.
Па их је онда све одвео и предао командиру.
Жуна је престала да кљуца у старом ораху, и мрак је већ пао по ораницама и кукурузима око Андријине куће. Он још седи на ниском троношцу и сећа се минулих дана…
Његов пук протеривао је непријатеља из Београда. Сећа се, артиљерија је тукла, а војници нису смели да крену напред. Трубе су одјекивале и Андрија је ишао. Пред собом је видео војника како сипа ватру из митраљеза са једног чистог места.
– Шта радиш ту, друже? – обратио му се Андрија.
– Тучем Швабе.
– Зар не видиш да ти куршуми падају на педесет метара од тебе. Остави то, окани се ћорава посла.
– Ама, оца му ђаволског, нисам никада раније пуцао из митраљеза, па не умем добро.
Тек доцније Андрија је приметио да је његов шињел на осам места био пробушен непријатељским мецима, јер он се пробијао кроз праву кишу куршума. Натрапао је и на непријатељски ров. Крв му је узаврела и он је, као суманут, налетео на збуњене непријатељске војнике. Они су били толико збуњени, да никоме није ни на памет пало да га ухвате или убију. А могли су то лако да учине. Него, несрећници, изгубили свако присутство духа.
Заробио је осамдесет људи и спровео их свом командиру. Био је уморан и хватала га је несвестица.
– Одведи их у дивизију, – наредио је командир чете.
Андрија није могао да изврши наређење. Био је уморан, спустио се на земљу и осетио како га савладао сан.
Тешке невоље наишле су на Андрију Маричића. Дохватио га тифус и он се разболео. Није био сам, јер болест је захватила целу чету. После је дошла глад и друге тегобе, па су онда морали да напусте Србију и отишли тамо на Крф, у даљину, у туђину.
На Солунском фронту он је контузован неколико пута. Једнога дана, док је нишанио и гледао шта раде његови војници, један метак из непријатељског топа ударио је близу њега, а дигла се цела гомила земље и затрпала наредника Андрију. Мислио је да је дошао крај тегобном и несрећном животу.Земља му је притискивала груди, и он је осећао да за који часак неће моћи више да дише.
Његови другови, његови војници, притрчали су и откопали га. Био је тешко контузован. Огласили су га после за неспособног, и у његовом плавом и благом оку заблистала је суза. Послали су га онда у Француску, и Андрија Маричић, син питомог села, упознао је после црна и језива брда Корзике, видео страхоту морских немани, осетио шибање ветрова и студен туђине.
Једнога дана искупиле су се избеглице, рањени официри и војници несрећне и поробљене Србије. Било је ту много француских војника и официра, у чијем је присутству, на свечан начин, Андрији Маричићу предата Карађорђева звезда са мачевима. То је била награда за све напоре, то му је поробљена отаџбина указала част.
Али последице оног тешког контузовања и страдања нису изостале. Језива и тешка бољка, падавица, почела је да мучи заморено и оронуло тело овог ратника. Андрија је почео премишљати о томе како ће бити најбоље ако себи одузме живот. Далеко од отаџбине, он је хтео, са оштрог крша Корзике, да се баци у таласе мора. Али, нашао се неки Шпањолац, фабрички радник, који је Андрију излечио травама.
У своје село вратио се тек деветсто двадесет друге. Нигде никога, и нигде ничега није затекао. Све је било помрло у рату од глади и болести. Само му се из Босне, тамо где је била интернирана, вратила жена. Земље нису имали. Онда му општина дала једно парче оранице, и подигла му кров над главом, тек колико да одржи го живот.
Мрак се спустио на питомо село Мајур. Тешка туга притисла је душу и срце старог ратника. Ветар шуми у гранама високих јабланова, а погурена прилика некадашњег хероја увукла се под ниски кров сиротињске кућице.

 

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Наредник Андрија Маричић је родом из Мајура. Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године. Припадао је Дринској дивизији другог позива. У рату против Турака Андрија се посебно истакао и био је међу првима одликован Сребрном медаљом за храброст. У рату против Бугара сада већ искусни ратник Андрија показује све особине искусног старешине и унапређен је у чин поднаредника. За заслуге у овом рату одликован је Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“. Није имао паузе између другог балканског рата и првог светског рата, јер је учествовао у угушивању албанске побуне 1913. године. Пошто се налазио у војсци, међу првима је са „дринцима“ дочекао Аустро-Угаре на Дрини и Сави док је главнина српских трупа маневрисала дубље у позадини и док је Врховна команда оценила где се врше демонстративни напади непријатеља а где ће бити главни удар. С Дрине се постепено одступало а онда је почела она прва офанзива према Церу када су много хваљене аустроугарске трупе до ногу потучене и пребачене преко Дрине и Саве. Ту су Срби показали да њихове победе над Турцима и Бугарима нису биле случајне. То је непријатељ скупо платио па је до нове офанзиве вођена подужа битка у рововима на Дрини. И у наредној непријатељској офанзиви Андрија Маричић са својим „дринцима“ чинио је чуда. Код Шапца је заробио четири митраљеза и петнаест непријатељских војника и два Чеха. Чеси су се једино радовали што су пали у српско ропство, јер им се није ратовало против словенске браће. То су они отворено изјављивали новопроизведеном нареднику Андрији Маричићу.

После колубарске битке, Андрија се као и много других српских војника разболео од тифуса. Огроман број погинулих српских и непријатељских војника и велики број лешина запрежне стоке све то плитко сахрањено и закопано донело је Србији и Србима још једну велику невољу – тифус. То је десетковало и српске трупе и српско становништво, па се не зна да ли је више страдало од непријатеља или од трбушног тифуса.

Када је прездравио наредник Андрија Маричић прикључио се својим „дринцима“ у одбрани земље 1915. и са њима одступао преко Албаније и борио се на солунском фронту и у његовом пробоју. У војсци је остао све до 1922. године. У рату је неколико пута контузован и лечен у савезничкој болници на Корзици. Када се 1922. године Андрија вратио у завичај, у свој Мајур није затекао нигде ништа. Земље није имао па му је општина доделила једно парче и подигла кућицу у којој је живео витез Андрија Маричић, једва састављајући крај с крајем. Нема података до када је Андрија Маричић живео.