Маричић Андрија

686
Маричић Андрија
Маричић Андрија

 

 

име: Андрија
презиме: Маричић
име оца:
место: Мајур
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

УВЕК ПРВИ

Зри кукуруз на њиви, а жуне кљуцају по рачвама старог ораха. Пред својом кућицом седи старац безазленог изгледа, руменог лица и седих бркова. То је Андрија Маричић, коме је општина поклонила парче земље и кров над главом када се вратио из рата. И док се под последњим зрацима сунца које залази злате врхови брежуљака, Андрија се сећа дана кад је један народ бранио своју слободу, вукао својом снагом тешке гопове, прелазио снежне и пусте кланце несрећне Албаније, остављао поробљену земљу, коју је непријатељ пљачкао и пустошио. А после, када су се вратили, нашли су црна згаришта, гробове својих најближих, пусте амбаре, голотињу и сиротињу, и вратили се са ожиљцима тешких рана…
У балканским ратовима Андрија Маричић је узео учешћа у свим борбама. Био је пешак. Мобилизација за нови рат затекла га је у селу, и он је одмах отишао у своју стару јединицу. Сада је био наредник.
Војска је ишла ка Шапцу, кроз родна и широка мачванска поља, кроз богату Мачву, која је доцније пропиштала под кундацима непријатеља.
Војска је ишла ка Церу. Тамо је требало да се дочекају Аустријанци, чије су се плаве униформе виделе на обалама Дрине. Они су наваљивали, а заморени српски ратници чекали на бреговима, копали шанчеве, спремали се и били одлучни да ниједну стопу српске земље не напусте без ватре и крви.
Андријина чета борила се на положајима око Шапца, па се после вратила на Кривају ка Церу. На Преображење заметнула се љута борба. Андрија је гледао својим очима како умиру његови рођаци, суседи и сељаци, његови најбољи другови. Остајали су непомични на голој ледини, без даха, без гласа. Падали су млади војници. Из сагореле траве чуло се зрикање зрикаваца, па је онда ударила киша и град, а црни тмасти облаци пали по врховима брда. Официри су трчали тамо и овамо, издавали наређења, храбрили војнике. Командир Андријине чете тихо је говорио:
– Јунаци, када чујете моју пиштаљку, сви на јуриш. Не плашите се и само гурајте напред!
Андрија је видео како паде каплар Павле. Био је свега десетак метара од њега и спремао се да запали последњи пикавац, који му остао за шајкачом. Куршум однекуд залута па га погоди у слепоочницу. Није имао кад ни да јекне, него се срушио под младу букву, а танак млаз крви спусти му се низ поцрнело лице.
Није имао кад да га сахрани, јер после неколико часака одјекнула је командирова пиштаљка. Војници су заурлали и потрчали на јуриш. Митраљез је сиктао. Непријатељи су гинули, а гинули и наши, падали једни преко других. Наш један Подринац, неки Остоја, ухватио се у коштац са непријатељским војником. Сноп из митраљеза обојицу их захватио, па су тако и остали.
Непријатељ је отступио. Плаве униформе наши су протерали далеко, и када је војска у замаху стигла на њихове положаје, питао је командант батаљона:
– Ко зна да рукује митраљезима? Ево, остала су им четири…
Војници су за жалошћу гледали сјајне митраљезе, око којих су лежали сандуци са муницијом. Али, за невољу, нико није умео да рукује овим справама.
Онда су дозвали оне из митраљеског одељења, који су утврдили да су митраљези потпуно исправни. Нека топла радост огрејала је срца мрких сељака, а командант је казао озбиљно:
– Ево, митраљесци, сада имате довољно оружја и муниције. Четири наша и четири њихова митраљеза. Држите се! Они ће ноћас покушати да се пробију, а ви их морате вратити. Пешаци су и сувише заморени.
Уморна војска легла је по шумарку и ледини, али тај одмор није дуго трајао. Већ око поноћи почели су да грокћу митраљези и куршуми су зафијукали низ падину брега, одакле је непријатељ надирао. Митраљесци су сачекали, а убрзо је почела борба на целом фронту,
Свитао је дан. Рађало се сунце и у даљини се видела Дрина као нека златна трака. Наша артиљерија почела је све чешће да се јавља, а пешаци су неуморно ишли напред, газили преко њива и ледина, прелазили брежуљке и долине. Пушке су праштале, митраљези циктали, а топови одјекивали. Војска је ишла напред.
Војници су промицали кроз бујну траву, у баруштинама, провлачили се кроз шибље, у грмљу тражили заклона. Тога дана наши су заробили много непријатеља.
На Главици све се било измешало. Рањеници са мртвацима, наши са непријатељима. Командант батаљона наредио је командиру чете да одреди један вод војника, који ће извидети шуму. Али, непријатељ се није смео изазивати пуцањем, него је све требало обавити у највећој тишини.
– Хоћеш ли ти, наредниче?
– Хоћу, зашто не би…
Војници су се зачас спремили и Андрија је повео свој вод кроз шуму. Нису наишли на непријатеља, и он је о томе обавестио свог командира. После је напред послао једног каплара да извиди шта се налази пред њима. Није дуго трајало, а каплар је, сав унезверен и задихан, дотрчао и викао:
– Ено их, наредниче! Она бела лоза, тамо… Ту су се скрили. Шта ћемо сад?
– Ништа. Бићемо се, па шта нам Бог да.
И наредник Андрија пошао је сам према белој лози. Војници су ишли за њим неколико корака позади. Примицали су се све ближе. Наредник је видео плаве униформе и лело их избројао: била свега петорица. Он се присетио како је, некад, у балканском рату, један његов командир, у таквој ситуацији, командовао читавим четама и батаљонима, иако је са њим било свега неколико војника. И кад се тога сетио, заборавио је на опасност и чинило му се као да му је заиста у помоћ стигла цела једна чета.
– Напред, ништа се не брините. Друга чета је на десном крилу, а прва нека држи средину.
Војници су разумели свога наредника и подигли велику ларму.
Као од шале, заробили су петорицу непријатељских војника, међу којима су била двојица што су се радовали овом неочекиваном ропству.
– Ви сте Чеси? – питао је Андрија.
Чеси су одговорили својим језиком. Андрија је понешто разумевао и било му је драго што и њих спасава од мука. Чуо је он раније за Чехе и знао је да и они мрзе Аустрију.
– Даћемо ми вама наше брзометке, па ћемо заједно да тучемо Швабе, – смешкајући се говорио је он двојици заробљеника.
Па их је онда све одвео и предао командиру.
Жуна је престала да кљуца у старом ораху, и мрак је већ пао по ораницама и кукурузима око Андријине куће. Он још седи на ниском троношцу и сећа се м